Svet
Kiril Budanov je (ne)prijatelj Zelenskog: Da li se u Kijevu sprema "dvorski puč"?
Dovodeći Budanova u centar moći, Zelenski mu je dao i vidljivost i institucionalnu snagu – šef predsedničke administracije više nije figura u pozadini, već ključni politički akter sposoban da oblikuje narative i, potencijalno, saveze
Pojava i jačanje pozicije Kirila Budanova, novog čoveka u samom vrhu ukrajinske vlasti, mogao bi da dovede do potpunog pada režima Vladimira Zelenskog, smatra Vitalij Rjumšin, novinar i politički analitičar.
Rjumšin se u svojoj analizi za rusku "Gazetu" detaljno osvrnuo na promene koje je doneo "Mindičgejt", korupcionaški skandal koji je obuhvatio veliki deo vladajuće elite, postao je najozbiljniji politički test predsedništva Vladimira Zelenskog i u jednom trenutku zapretio da ga naglo okonča.
Da bi stabilizovao svoju poziciju, predsednik kijevskog režima je bio primoran na ustupke.
Njegov dugogodišnji saveznik Andrej Jermak je smenjen, a na njegovo mesto došao je Budanov, šef Glavne uprave obaveštajne službe Ukrajine (GUR), ličnost koju mnogi vide kao umerenog kritičara predsednika.
Vlada je takođe rekonstruisana sa novim ljudima, koji su uvedeni kako bi se proširila koalicija. Zauzvrat, antikorupcijske institucije poput NABU-a i SAPO-a ublažile su pritisak na predsednika.
Neposredna kriza je splasnula, ali struktura vlasti u Ukrajini se značajno promenila. Najjasniji znak te transformacije je uspon Budanova, navodi se u analizi.
U početku se novi šef predsedničke administracije zadržavao u senci. Vremenom je, međutim, postao samouvereniji i vidljiviji. Tokom aprila, Budanov je u javnim nastupima vodio pažljivu retoriku, često zauzimajući ton koji se razlikovao od Zelenskog.
Dok je predsednik pripremao zemlju za dugotrajan sukob, Budanov je govorio o tekućim pregovorima i nagoveštavao da mir možda nije tako daleko kao što mnogi misle. Kada je Zelenski isticao tehnološka dostignuća Ukrajine, Budanov ih je umanjivao. Takođe je otvoreno priznao sve veće teškoće u mobilizaciji, što je retko priznanje visokog zvaničnika u ratnim uslovima.
Istovremeno, Budanov pažljivo gradi svoj javni imidž. U zapadnim medijima predstavljen je kao ratni heroj i pragmatična "golubica" – čovek koji razume potrebu da se sukob okonča.
Za domaću publiku, njegov tim promoviše priče o ličnoj hrabrosti, prikazujući ga kao komandanta koji učestvuje u operacijama i izbegava opasnost za dlaku.
Rezultat je pažljivo izbalansirana politička ličnost, koja sve više podseća na budućeg predsednika.
Budanovljeve ambicije u Kijevu nisu tajna. Njegov rejting, kako se navodi, parira rejtingu Valerija Zalužnog, koji je nekada viđen kao najozbiljniji potencijalni rival Zelenskom.
Za razliku od Zalužnog, Budanov ostaje duboko ukorenjen u sistemu. Navodno je izgradio veze u inostranstvu, uključujući i krugove bliske Donaldu Trampu, dok kod kuće uživa podršku uticajnih članova vladajuće stranke Sluga naroda.
Za Zelenskog, uključivanje Budanova u uži krug vlasti moglo je delovati kao logičan potez. Dok je Zalužni bio skrajnut i poslat u inostranstvo, Budanov je integrisan po starom principu – drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. U teoriji, to omogućava predsedniku da kontroliše potencijalno nezadovoljstvo u eliti.
U praksi, međutim, to je stvorilo novi rizik.
Dovodeći Budanova u centar moći, Zelenski mu je dao i vidljivost i institucionalnu snagu. Šef predsedničke administracije više nije figura u pozadini, već ključni politički akter sposoban da oblikuje narative i, potencijalno, saveze.
Pukotina bi mogla da se pojavi oko pitanja pregovora sa Rusijom. Kako se sukob odužuje, a situacija na frontu postaje sve teža, sve veći deo ukrajinske elite, čini se, podržava neki oblik kompromisa. Taj stav sve više dolazi u sukob sa javnom pozicijom Zelenskog.
Istorija nudi brojne primere kako se ovakve tenzije razvijaju, piše Rjumšin.
Kada rukovodstvo istrajava u kursu koji značajan deo elite smatra neodrživim, pritisak raste. U početku se to može ispoljiti kao pozivi na promenu pravca, ali u težim slučajevima dovodi do zahteva da se lider povuče, pa i do drastičnijih ishoda – onoga što se često naziva "dvorskim pučem".
Donedavno, takav scenario u Ukrajini delovao je malo verovatno.
Nije postojala očigledna figura koja bi mogla da ujedini različite frakcije i ponudi kredibilnu alternativu. Zalužni se, uprkos popularnosti, povukao iz političke arene.
Budanov bi, međutim, mogao da popuni tu ulogu, dodaje se u analizi. Ambiciozan je i nije u potpunosti pod kontrolom, a pozicionira se kao most između različitih tabora, posebno onih koji smatraju da je potreban pregovarački završetak sukoba. U tom smislu, mogao bi postati žarište nezadovoljstva unutar elite.
Pitanje više nije da li će se unutrašnje tenzije pojačavati, već koliko daleko mogu otići i koliko brzo.
Za Rusiju, ishod može biti manje važan od samog procesa. Bez obzira na to da li će predsedničku funkciju obavljati Zelenski, Budanov ili neko treći, politička klasa u Kijevu ostaje u velikoj meri neprijateljski nastrojena prema Moskvi. Sa pragmatične tačke gledišta, ključno je pitanje politike, dok su ličnosti u drugom planu.
Ako buduće rukovodstvo, bilo namerno ili iz nužde, pokaže veću spremnost da okonča sukob pod uslovima prihvatljivim za Rusiju, to će na kraju biti presudan faktor, zaključuje Vitalij Rjumšin.
Live
