Teheran se okreće Moskvi: Zašto je Rusija ključna za mir na Bliskom istoku

Američko-izraelski rat protiv Irana dostigao je fazu u kojoj vojna sila nije uspela da postigne cilj, a diplomatija još uvek nije donela stabilan izlaz.

Ono što su SAD i Izrael prvobitno predstavili kao kontrolisanu kampanju pritiska pretvorilo se u stratešku zamku. Iran se nije predao, njegovi diplomatski kanali nisu propali, a pitanje koje su SAD i Izrael želeli da reše prinudom vratilo se na pregovarački sto u daleko komplikovanijem obliku.

SAD i Izrael žele da Iran stavi svoj nuklearni program u centar razgovora. Teheran, nakon što se suočio sa vojnim pritiskom i otvorenim pretnjama, insistira da prvo pitanje mora biti bezbednost. Iran želi garancije da se rat neće nastaviti i da region neće ostati otvoren za nove američke ili izraelske vojne akcije.

Dakle, novi iranski predlog, za koji se navodno govori da je SAD dostavljen preko pakistanskih posrednika, predlaže da se prvo razgovara o okončanju neprijateljstava i ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza, dok se nuklearno pitanje odlaže za kasniju fazu.

Deeskalacija nije opcija: Zašto Netanjahu neće dozvoliti mir na Bliskom istoku

Ako Vašington odbije da se angažuje, rizikuje produženje krize oko jednog od najosetljivijih pomorskih prolaza na svetu. Ako prihvati redosled koji je predložio Teheran, indirektno priznaje da vojni pritisak nije delotvoran na Iran. Ako zahteva da nuklearni aspekt bude na prvom mestu, pojačava iranski argument da SAD ne traže deeskalaciju, već mehanizam pritiska koji se može nastaviti kad god to Vašingtonu bude zgodno.

Izrael se takođe suočava sa sopstvenim ograničenjima, jer je već rastegnut na nekoliko frontova. Liban ostaje nestabilan, sukob sa Iranom nije doveo do odlučnog rešenja, a domaći politički pritisak na premijera Benjamina Netanjahua ostaje intenzivan. Izraelska vojna akcija može da poremeti i eskalira, ali sama po sebi ne može da stvori regionalni poredak u kojem Iran jednostavno prihvata izraelske zahteve.

Diplomatski doseg Teherana

Iran, u međuvremenu, nije ni blizu izolovanog, piše za RT internešenel Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije. Naprotiv, aktivno i namerno koristi svoju diplomatsku mrežu. Putovanja ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija u Pakistan, Oman i Rusiju pokazuju koordinisane napore da se nekoliko kanala drži otvorenim istovremeno.

Pakistan je koristan kao posrednik jer ima pristup obema stranama sukoba. Očekivalo se da će prošle nedelje biti domaćin druge runde razgovora između SAD i Irana, ali proces nije napredovao. Kontakt nije prestao, ali strane ne mogu da se dogovore o strukturi razgovora, jer se ne slažu oko toga o čemu se zapravo radi u krizi.

Uloga Omana je ključna u ovom kontekstu. Ministar spoljnih poslova Badr bin Hamad el Busaidi sastao se sa Aragčijem u Muskatu i opisao njihovu diskusiju o Ormuskom moreuzu kao plodonosnu. Omanska diplomatija se dugo oslanjala na posredovanje i sposobnost razgovora sa akterima koji ne veruju jedni drugima. Upravo je to vrsta kanala kakvu Iran želi. Teheran dovoljno veruje Omanu da prenosi poruke, Vašington ga dovoljno poštuje da bi bio koristan i regionalno je pozicioniran da tretira Ormuz kao pitanje odgovornosti priobalne države i regionalne bezbednosti.

Liban je takođe deo iranske računice. Izrael nastavlja da koristi silu u Libanu uprkos okviru prekida vatre, a to direktno utiče na procenu Teherana izraelskih namera. Ovo sugeriše da Izrael tretira prekide vatre kao privremene pauze, a ne kao obavezujuće digovore. To, pak, jača zahtev Teherana za garancijama. Sporazum koji zaustavlja napade na Iran, ali dozvoljava kontinuirani vojni pritisak na Liban, ne bi stvorio regionalnu stabilnost. Zato se jedan od prijavljenih iranskih zahteva odnosi na garancije obustavljanja daljih vojnih akcija protiv Libana. Izraelske pretnje o obnovljenim akcijama protiv Irana samo pojačavaju argument Teherana da garancije moraju doći pre osetljivih ustupaka. Što više Izrael preti, to više Iran insistira na garancijama. Što više Iran insistira na garancijama, to je Vašingtonu teže da predstavi razgovore kao iransko povlačenje.

Aragči ide u Rusiju

Poseta iranskog ministra spoljnih poslova Rusiji ove nedelje je pokušaj da se iranska procena krize direktno prenese sili koja još uvek ima radne kanale sa svim glavnim stranama sukoba.

Rusija ne vidi Iran kao izolovanog aktera na koga se može izvršiti pritisak da ćuti, niti krizu vidi kao uski američko-iranski spor. Na sastanku sa Aragčijem u Sankt Peterburgu, ruski predsednik Vladimir Putin je naglasio da će Moskva učiniti sve što služi interesima Irana i naroda regiona kako bi se mir postigao što je pre moguće. Ova konkretna formulacija predstavlja Rusiju kao državu koja pokušava da spreči da Bliski istok sklizne u širi i razorniji rat.

Putin se sastao sa Aragčijem: Herojska borba naroda Irana za svoj suverenitet

Ovo je veoma važno za Iran, koji se suočava ne samo sa vojnim pretnjama SAD i Izraela, već i sa pokušajem oblikovanja diplomatskog okruženja oko tih pretnji.

Vašington i Zapadni Jerusalim bi više voleli da Teheran pregovara pod pritiskom, a nuklearno pitanje je od samog početka stavljeno u centar. Osuđujući udare na Iran i nudeći posredovanje, Rusija pomaže u sprečavanju da se kriza svede na jednostrani ultimatum.

Uloga Rusije je takođe ključna jer može da govori u više pravaca istovremeno. Sa Iranom ima strateške veze i rastuću političku koordinaciju. Sa Izraelom, uprkos ozbiljnim neslaganjima, Rusija dugo održava kanale komunikacije. Sa zalivskim monarhijama, Rusija je izgradila pragmatične i poverljive odnose u energetici, diplomatiji i regionalnoj bezbednosti. Sa SAD, čak i u uslovima konfrontacije, Rusija ostaje globalna sila čiji se stav ne može jednostavno ignorisati. Ova kombinacija daje Moskvi retku sposobnost da služi kao neformalna stabilizujuća sila kada su mnogi zvanični zapadni kanali izgubili kredibilitet u Teheranu.

Aragčijevo putovanje je stoga vitalni deo širih diplomatskih napora Irana da spreči ponavljanje američke i izraelske agresije. Teheran radi preko Pakistana, Omana i Rusije, dok pokušava da stvori diplomatski štit oko centralnog zahteva da svako buduće rešenje mora početi sa bezbednosnim garancijama. Poruka koju je Aragči verovatno doneo Moskvi bila je da Teheran želi kontinuiranu rusku diplomatsku podršku, rusko učešće u sprečavanju eskalacije i rusku pomoć u komunikaciji sa regionalnim akterima koji imaju uticaj na širi balans snaga.

Rusija je godinama razvijala pragmatične odnose pune uzajamnog poštovanja sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Katarom i Omanom. Ove države ne žele veliki regionalni rat, posebno onaj koji bi mogao da ugrozi energetska tržišta, pomorsku bezbednost i domaću stabilnost. Iran razume da Rusija može pomoći u stabilizaciji ovog okruženja. Moskva ne mora da zameni Oman ili Pakistan kao posrednik. Njena vrednost leži u činjenici da može da ojača ideju da održivo rešenje mora da uzme u obzir bezbednost svih regionalnih država, a ne samo preferencije SAD i Izraela.

Kremlj: Rusija spremna da bude posrednik u postizanju mira u Iranu

Postoji i vojno-strateška dimenzija posete. Na Bliskom istoku mnogi očekuju da će SAD i Izrael nastaviti vojnu akciju protiv Irana ako pregovori ne uspeju. Pod ovim uslovima, bilo bi prirodno da Teheran i Moskva razgovaraju ne samo o diplomatiji, već i o vojno-tehničkoj saradnji, protivvazdušnoj odbrani, obaveštajnim službama i široj bezbednosnoj ravnoteži. Rusija ne bi gurala Iran ka eskalaciji, ali veruje da odvraćanje i diplomatija moraju da funkcionišu zajedno. Država koja je neodbranjiva pod pritiskom ima manje šanse da postigne pravedan diplomatski ishod, dok ona koja može da izdrži pritisak ima više prostora za pregovore.

Diplomatska raskrsnica

Sa stanovišta Irana, Rusija je konstruktivan partner i važan igrač i na globalnom i na regionalnom nivou. Rusija ne zahteva da Iran započne razgovore prihvatanjem američkih zahteva i ne odobrava kontinuiranu agresiju Izraela u regionu. Javni stav Moskve je usmeren na okončanje rata i sprečavanje dalje eskalacije. Ona deluje ne samo kao pristalica Teherana, već i kao snaga stabilnosti na širem Bliskom istoku.

Predstojeća faza diplomatije biće odlučujuća. Ako SAD prihvate fazni proces koji Iran zagovara, kriza bi mogla da se pomeri sa vojne konfrontacije na kontrolisano pregovaranje. Ako odbije, region bi mogao da ostane u suspendovanom stanju između prekida vatre i obnove rata. Ako Izrael nastavi da napada Liban i preti Iranu, Teheran će imati malo razloga da veruje bilo kakvom sporazumu koji nema garancije. A ako Rusija, Oman i Pakistan nastave da posreduju, Iran će zadržati diplomatsku dubinu koja mu je potrebna da se odupre izolaciji i održi proces rešavanja spora u životu.