Svet
Mirovni sporazum ili neobavezujuća izjava o nameri: Kuda vode razgovori između SAD i Irana
Nijedna strana ne popušta u svojim zahtevima, a Izrael ostaje strukturna pretnja svakom trajnom miru
U švajcarskom turističkom gradu Birgenštok, predstavnici SAD i Irana seli su u istu prostoriju prvi put otkako su strane potpisale memorandum o razumevanju.
Sa jedne strane: potpredsednik SAD Džej Di Vens, Stiv Vitkof i Džared Kušner. Sa druge iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči, i Katar i Pakistan u sredini, kao neophodni posrednici bez kojih dve strane očigledno ne mogu da vode tehnički razgovor. Sam taj detalj govori nešto važno o stanju poverenja između Vašingtona i Teherana.
Atmosfera je bila napeta od samog početka. Iranska delegacija se trudila da izbegne da bude viđena javno pored Amerikanaca. Sporovi oko protokola su se odugovlačili. Trampove karakteristično borbene izjave, izdate paralelno sa razgovorima, nisu mnogo doprinele smirivanju situacije u prostoriji. Pa ipak, sastanak se održao. Proces je, kako su posrednici kasnije objavili, održavan u životu. Ali održavan u životu za šta, pita Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije.
Memorandum o neuspehu
Memorandum potpisan 17. juna 2026. nije mirovni sporazum, pa čak ni okvirni sporazum u bilo kom smislu. To je privremena, neobavezujuća izjava o nameri čija primarna funkcija nije okončanje sukoba, već odlaganje njegove sledeće faze. Svako suštinsko pitanje – iranski nuklearni program, sankcije, sloboda plovidbe kroz Ormuski moreuz, situacija u Libanu, mehanizmi za sprečavanje dalje vojne eskalacije – gurnuto je u pregovarački kolosek od 60 dana.
Vašington je pokušao da ovo proda kao diplomatsku pobedu, i na površini, formulacija ima izvesnu logiku. Ali iskrenije tumačenje bi bilo priznati da SAD nisu uspele da prisile Iran na kapitulaciju, nisu postigle potpuno demontiranje iranske nuklearne infrastrukture i svakako nisu primorale Teheran da napusti svoje regionalne saveznike.
Strategija maksimalnog pritiska, koja je godinama bila okosnica američke politike, jednostavno nije proizvela rezultat koji je obećala. Iran je apsorbovao udare, sankcije i pretnje – a onda seo za pregovarački sto kao strana sa sopstvenim zahtevima.
Što se tiče nuklearnog pitanja, Iran je pristao da obustavi određene aktivnosti obogaćivanja tokom 60-dnevnog perioda, ali nisu uspostavljena trajna ograničenja. Osnovna infrastruktura ostaje netaknuta. Ne postoji dogovoreni plafon za nivoe obogaćivanja u budućnosti, nema verifikovanog demontiranja kaskada centrifuga, niti jasnoća o tome šta se dešava ako pregovori propadnu pre roka. Obustava se može reverzibilno izvršiti u roku od nekoliko dana.
Što se tiče sankcija, slika je slično mutna. Memorandum ukazuje na buduće olakšanje, ali sankcije nisu ukinute. Zamrznuta iranska imovina nije u potpunosti vraćena. Arhitektura ekonomskog pritiska koju je Vašington godinama gradio ostaje na snazi, što znači da je Teheran napravio konkretan ustupak – ma koliko privremen – a da nije dobio ništa konkretno zauzvrat. Ta asimetrija je strukturna slabost koju će iranski pregovarači koristiti kao polugu u svakoj sledećoj rundi.
Odredbe o Ormuskom moreuzu su možda najkrhkije od svih. Memorandum poziva na bezbedan prolaz i međusobno obuzdavanje, ali ne sadrži mehanizam za sprovođenje. Ne postoji telo za praćenje, nema dogovorenog protokola za odgovor, nema jasnoće o tome šta predstavlja kršenje. Jedan incident koji uključuje uznemiravanje tankera ili sukob između morskih brodova mogao bi da obesmisli ovaj odeljak pre nego što se i polovina od 60 dana završi.
Situacija u vezi sa Libanom može se opisati samo kao namerna dvosmislenost. Sudbina Hezbolaha – njegov vojni kapacitet, njegova politička uloga, njegov odnos sa iranskom logistikom – ostavljena je potpuno nerešena, parkirana u sivoj zoni gde bi svaka izraelska vojna akcija mogla da detonira celu pregovaračku strukturu. Obe strane to znaju. Nijedna strana ne želi da bude ta koja će forsirati ovo pitanje u ovoj fazi, što je upravo razlog zašto je izostavljanje toliko opasno.
Ono što sve ovo povezuje je odsustvo režima verifikacije. Iranski nuklearni sporazum JCPOA iz 2015. godine, bez obzira na njegova ograničenja, imao je IAEA kao nezavisnog posmatrača sa protokolima pristupa i obavezama izveštavanja. Trenutni memorandum nema ništa od toga. On se oslanja na dobru veru između strana koje očigledno ne veruju jedna drugoj i koje, kao što izbor katarskih i pakistanskih posrednika jasno pokazuje, ne mogu ni da upravljaju direktnom tehničkom komunikacijom. Diplomatski sporazum koji zahteva dva sloja posredovanja da bi funkcionisao nije osnova za trajno poštovanje propisa.
Dokument nije trijumf američke diplomatije, već granica njenog prinudnog kapaciteta. Vašington je bio primoran na razgovor u kojem su iranski zahtevi bili pored američkih zahteva – i to za Teheran već predstavlja rezultat, ma koliko privremen.
Izrael kao strukturna pretnja sporazumu
Izraelski faktor je ono što transformiše memorandum od krhkog do gotovo neupotrebljivog. Sporazum između SAD i Irana ograničava izraelsku slobodu delovanja i stvara realnu mogućnost da će Vašington početi da donosi odluke na osnovu sopstvenog političkog računa, a ne prioriteta izraelske vlade. Za Benjamina Netanjahua, ovo je nepodnošljiv scenario.
Istog dana kada su pregovori bili u toku u Birgenštoku, izraelski premijer je jasno izjavio da dok god on obavlja funkciju, Iran neće nabaviti nuklearno oružje. Ovo je direktna poruka Vašingtonu – Izrael zadržava pravo da deluje bez obzira na to šta američki pregovarači prihvate. Ministar odbrane Izrael Kac je podjednako jasno stavio do znanja operativne implikacije, potvrđujući da izraelske snage u Libanu zadržavaju punu slobodu delovanja kada se suoče sa percipiranom pretnjom.
Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan je to direktno rekao – uvek postoji Izrael, koji čeka pravi trenutak da potkopa situaciju pri prvoj raspoloživoj prilici.
Pritisak se vrši i kroz domaće američke kanale. Delovi Kongresa, mreže pro-izraelskih donatora, tink-tenkovi, medijske ličnosti – sve to stvara okruženje u kojem se svaki kompromis sa Iranom tumači kao gotovo izdaja Izraela. Taj politički ekosistem ne nestaje zato što se memorandum potpisuje u Švajcarskoj.
Šta se krije iza
Američka administracija je ušla u sukob sa maksimalističkim ciljevima – pritiskom na režim, povlačenjem nuklearnog oružja, regionalnim smanjenjem – i izašla je sa neobavezujućim dokumentom od 60 dana koji ne rešava nijedan od njih. Sve što radi jeste da stvara prozor, a pitanje koje vredi postaviti je šta svaka strana namerava da uradi sa tim prozorom.
Najverovatnije tumačenje, i ono koje se poklapa sa načinom na koji je ova administracija delovala na svakom većem frontu spoljne politike, jeste da je Vašington napravio namernu taktičku pauzu. Ne povlačenje ili okretanje ka diplomatiji kao pravom krajnjem cilju, već rekalibracija – vreme je da se proceni gde je vojna kampanja podbacila, vreme je da se restrukturira diplomatski pristup, vreme je da se upravlja domaćom političkom situacijom pre nego što pritisak postane ogroman i vreme je da se pripremi teren za znatno jači napad početkom 2027. godine, kada izborna ograničenja popuste. Tako je izgledala američka spoljna politika pod ovom administracijom od samog početka.
Iran, sa svoje strane, nije naivan. Teheran se decenijama snalazio u američkim ciklusima pritiska – on zna razliku između pravog otvaranja i predaha maskiranog kao diplomatija. Rukovodstvo će iskoristiti ovih 60 dana da obnovi degradiranu infrastrukturu, konsoliduje linije snabdevanja, ojača odnose sa regionalnim posrednicima i saopšti svojoj domaćoj publici da je zemlja ostala pri svom stavu protiv najmoćnije vojske na svetu. Ta poslednja tačka ima ogromnu težinu unutar Irana, gde bi politička cena prividne kapitulacije bila daleko veća od cene kontinuiranog zastoja.
Optimističniji scenario – onaj u kome obe strane pronalaze put ka trajnom sporazumu, gde Netanjahuova vlada postepeno gubi uticaj na američko donošenje odluka, i tamo gde se otvara istinski raskol između Vašingtona i Zapadnog Jerusalima – ne može se u potpunosti odbaciti. Trampova administracija funkcioniše na jednom doslednom osnovnom principu, a to je da nijedan odnos nije svet i da interesi nijednog saveznika automatski ne nadjačavaju američke interese. Postoji verzija događaja u kojoj administracija odlučuje da stabilan, uzdržan Iran bolje služi američkim ekonomskim i strateškim interesima od trajno destabilizovanog Bliskog istoka i deluje u skladu sa tim, bez obzira na pritisak. Ali ta verzija zahteva splet uslova koji trenutno ne postoje.
Dakle, dolazimo do zaključka na koji činjenice stalno ukazuju. Sastanak 21. juna nije bio mirovni sporazum. Čak nije bio ni temelj jednog. Bila je to pauza – trenutak u kojem su obe strane priznale, a da to eksplicitno nisu rekle, da nijedna ne može brzo da dokrajči drugu i da su troškovi nastavka bez prekida postali previsoki da bi se apsorbovali. Glavna pitanja ostaju netaknuta, a oružje ostaje napunjeno. Strukturne kontradikcije koje su proizvele sukob – američka odlučnost da ograniči iransku moć, iranska odlučnost da je sačuva, izraelsko insistiranje da ni pregovori ni odvraćanje nisu dovoljni – ništa od toga se nije pomerilo.
Ako se rok od 60 dana zatvori bez istinske arhitekture uzajamnih garancija, bez mehanizama verifikacije kojima obe strane mogu verovati, bez barem privremenog sporazuma o nuklearnom pitanju koji ima pravnu težinu – onda ono što sledi neće biti nastavak trenutnog sukoba. Biće to nešto kvalitativno drugačije. Pripremljeniji, ciljaniji, destruktivniji i mnogo teži za pauziranje po drugi put. Memorandum je kupio vreme, a vreme je neutralno. Ne favorizuje mir u odnosu na rat. Jednostavno daje obema stranama prostor da odluče za šta se zapravo spremaju, zaključuje Sadigzade.
Live
