Posle Amerike, sada nastupa Kina: Zemljotres na Bliskom istoku

Trodnevnu posetu američkog državnog sekretara Marka Rubija Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu i Bahreinu, koja se odvijala od 23. do 25. juna, Vašington je predstavio kao rutinsku diplomatsku operaciju. Za Vašington, "partneri" u Persijskom zalivu su "obavešteni o Memorandumu o razumevanju između SAD i Irana".

Bilo je, navodno, reči i o otvaranju Ormuskog moreuza.

U Bahreinu, Rubio se sastao sa predstavnicima Saveta za saradnju zemalja Zaliva (GCC). Rutinska stvar, prema Vašingtonu, ništa više. Međutim, strateška realnost je sasvim drugačija, tvrdi pakistanski analitičar i stručnjak za Bliski istok Salman Rafi Šeik na sajtu "Nju istern autluk": pravi pobednik u američko-iranskom ratu je Kina.

Sporazum koji je Amerika potpisala o okončanju rata sa Iranom samo će učvrstiti kinesku moć na Bliskom istoku. I to mnogo više nego bilo koji sporazum do kojeg je sa državama Zaliva mogao da ostvari Peking.

Brutalna revizija američkog kredibiliteta

Ova poseta otkrila je, pre svega, bitna ograničenja američke moći, tvrdi Šeik, i dodaje: "Rat koji su SAD i Izrael vodili protiv Irana, počev od 28. februara 2026, označio je brutalnu reviziju američkog kredibiliteta."

Naš izbor

Šta je želeo Vašington, a šta je dobio

Jer, decenijama je bezbednosna arhitektura ovog regiona počivala na temeljnom dogovoru: nafta za zaštitu, primećuje ovaj analitičar.

Zemlje Zaliva su godinama pružale gostoprimstvo američkoj vojnoj infrastrukturi – uključujući Petu flotu američke mornarice u Bahreinu – i ćutke su se povinovale strateškim projekcijama Vašingtona.

Zauzvrat, zemlje Zaliva očekivale su garancije protiv "egzistencijalnih pretnji". Rat u Iranu je, međutim, pokazao stvarne granice moći SAD, i to ni koji način nikakvo diplomatsko obećanje ne može da poništi.

Ukratko, kako primećuje ovaj autor: "Posleratni Bliski istok nije problem koji američka diplomatija može da reši i vrati sve u prethodnu konfiguraciju."

Pouke iz rata sa Iranom

Iranski odgovor na američko-izraelska bombardovanja bio je žestok, odlučan, ali, pre svega, promišljen.

Iran je, dodaje Šeik, uzvratio protivnicima ne samo napadima na američku imovinu, već je usmerio preko 80 procenta svojih raketnih napada na zemlje GCC, pri čemu su UAE doživele najteže bombardovanje nego bilo koja druga zemlja, uključujući i Izrael.

Pogođena su sva naftna postrojenja u Bahreinu. Izvoz nafte i aluminijuma, koji čine preko dve trećine njegovih državnih prihoda, teško je oštećen. Percepcija arapskih zemalja Zaliva kao bezbednih, marljivo negovana tokom proteklih godina, rasejana je u prah i pepeo.

Sve se to odvijalo dok su američke trupe i oprema još bili u regionu.

Nije teško iz svega izvući pouke: američka zaštita uopšte ne garantuje bezbednost. Niko ne raspolaže adekvatnom odbranom od iranske odmazde. To je, zapravo, tvrdi Šeik, strukturno ograničenje, koje ne može rešiti prodajom oružja ili zajedničkim vojnim vežbama.

SAD nisu u stanju da zemljama Zaliva pruže nikakve bezbednosne garancije. I to je tako, a tako će biti i u budućnosti.

Glupo je verovati da će u nekoj budućoj konfrontaciji biti drugačije.

Zaokret zemalja Persijskog zaliva ka Istoku

Ove promene, međutim, ne traju od juče. One su u vezi sa upravo seizmičkim, tektonskim promenama u globalnoj ravnoteži moći.

Naš izbor

Bliski istok se okreće od Vašingtona: Vrh ledenog brega na koji se nasukao Trampov čamac

Rat je samo ubrzao preorijentaciju u strateškom razmišljanju zemalja Zaliva, uočava pakistanski autor, koja je istina već bila u toku. Do 2024. godine, bilateralna trgovina između zemalja Zaliva i Kine prevazišla je bilateralnu trgovinu između Zaliva i Kolektivnog zapada, čineći Peking primarnim ekonomskim partnerom za većinu zemalja GCC – strukturna činjenica, koja sada oblikuje svaki strateški proračun u regionu.

Iran nije stvorio ovu dinamiku, ali ju je osetno ubrzao.

Nakon sukoba, državni fondovi zemalja Zaliva značajno su povećali saradnju sa Kinom i državama Globalnog juga. Na primer, od početka rata, Javni investicioni fond Saudijske Arabije uložio je 6,1 milijardu dolara u tržišta u razvoju, što je više nego dvostruko od saudijskih ulaganja u tržišta zapadnih zemalja. I investiciona kompanije u Abu Dabiju preusmeravaju se ka tržištima u razvoju.

Ovo nisu panični potezi – oni odražavaju trajnu procenu o promeni ekonomske gravitacije, zaključuje Šeik.

Nastaje "Novi Bliski istok"

Već prošle godine, trgovina između Kine i zemalja GCC dosegla je približno 300 milijardi dolara. Zemlje Persijskog zaliva okreću se kineskoj tehnologiji, infrastrukturi, digitalnim mrežama, finansijskim sistemima...

Prema Memorandumu, koji je potpisan 17. juna, SAD će ukinuti sankcije na izvoz iranske nafte i oslobodiće 25 milijardi dolara zamrznute iranske imovine. Takođe, ovaj nacrt predviđa fond za obnovu Irana od 300 milijardi dolara, za koji je potpredsednik SAD Vens predložio da ga finansiraju zemlje Zaliva – predlog koji je samo dodatno narušio američki kredibilitet, pošto je Iran većinom uništio naftna postrojenja u ovim državama.

Osim toga, Kini su odvezane ruke da intenzivira svoj sporazum sa Iranom, potpisan 2021. godine, i vredan oko 400 milijardi dolara.

Sankcije protiv Irana bile su glavna prepreka sprovođenju ovog sporazuma. Njihovo uklanjanje omogućava još čvršću povezanost dve zemlje. Kina, tvrdi pakistanski analitičar, već kupuje oko 90 procenata iranske izvezene nafte; Iran bez sankcija omogućava Pekingu da formalizuje i dramatično proširi taj odnos na energetiku, infrastrukturu, bankarstvo i tehnologiju.

Sve u svemu, zemlje GCC neće se potpuno okrenuti od Vašingtona, tvrdi Šeik. Odnosi sa SAD će se, bez sumnje, nastaviti. Ali, uslovi za saradnju su se radikalno promenili. Sada već možemo da govorimo o "Novom Bliskom istoku", dodaje pakistanski analitičar, mnogo otvorenijim za trgovinu sa ostalim velikim silama.

Iran, daleko od toga da je izolovan ratom, iz rata izlazi ojačan partnerstvom sa Kinom, koje će konačno biti sposobno da funkcioniše punim kapacitetom, dodaje Šeik. Rubio se možda vratio sa sporazumima u pripremi, saopštenjima i obećanjima.

Ali, Vašington više ne može da oblikuje Bliski istok prema svojim strateškim interesima. I to je velika lekcija rata protiv Irana, koji je poveo američki predsednik Donald Tramp.

Bibi, ti si lud!

Šta je, na koncu, navelo Trampa da se upusti u rat sa Iranom, koji su 47 godina izbegavale sve američke administracije? U ovom ratu je, tvrdi francuski publicista Tijeri Mejsan za sajt "Volternet", iranska upornost razotkrila agende Trampa i "njegovog prijatelja", premijera Benjamina Netanjahua i razbila sve njihove međusobne kompromise. 

Naš izbor

Ko je dobio, a ko izgubio američko-iranski rat: Pobednik odnosi sve

Projekat "Velikog Izraela", o kome ne prestaje da sanja Netanjahu i njegova cionistička vlada, pokazao se neostvarivim. Ali, razbijanje sna Netanjahua o "Judejskom carstvu", koje bi se protezalo između dve reke, Nila i Eufrata, ovde treba shvatiti tek kao "kolateralnu štetu".

Bitnija, mnogo bitnija stvar je to što je Trampova odluka da se upusti u rat sa Iranom, koja je potkopala ili sasvim uništila američku hegemoniju na Bliskom istoku, na kojoj počiva petrodolar. A to je dovelo do njegovog otvorenog sukoba sa Netanjahuom, koji je samo drugo ime za moć cionističkog lobija u SAD.

Tramp, tvrdi Mejsan, misli da je Netanjahu sa njim manipulisao, zbog čega je neko vreme odbijao i da razgovara sa izraelskim premijerom. Prvog juna ove godine, Tramp je ipak telefonom razgovarao sa Netanjahuom, i tom prilikom mu je, prema izveštaju koji se preneo portal "Aksios", rekao: "Lud si! Bio bi u zatvoru da nije mene. Spasavam ti kožu. Svi te sada mrze. Svi mrze Izrael zbog tebe."

Kada je ušao u Belu kuću, 20. januara 2017. godine, nastavlja Mejsan, Tramp nije znao gotovo ništa o politici; bio je samo populistički biznismen, oligarh, koji je nameravao da "očisti Augijeve štale". Obećavao je, prilično lakomisleno, da će isušiti vašingtonsku "močvaru". Međutim, "močvara" je isušila njega.

Izgleda da mnogo o politici nije naučio ni do sada. Tramp je, kaže Mejsan, počeo da uništava sve ono šta je uradio njegov prethodnik Džozef Bajden, a da prethodno nije razmislio o tome da je, u nekim slučajevima, on možda bio u pravu. Ukinuo je, na primer, Bajdenovu zabranu snabdevanja Izraela bombama težim od jedne tone...

Tek je kasnije, piše francuski publicista, mnogo kasnije, Tramp počeo da razmišlja.

Ali za prolivenim mlekom se ne kuka.

Šta je, tu je.