Natezanje konopca između Vašingtona i Teherana: Trampova bitka za Ormuz

Nedavno, predsednik SAD Tramp je dao sledeću izjavu: "Potrošićemo rezerve za oko četiri nedelje, doći će vreme kada nećete moći da je dobijete..."

Kada si u rupi, kaže se, ne kopaj. Tramp nastavlja da kopa. Rupa postaje sve dublja i dublja. 

Iran nije Irak iz 2003, a još manje današnja Venecuela. Istorijski uslovi su se promenili. Geografija se, međutim, ne menja. Između prvog i drugog Iračkog rata, Irak je oslabljen, a Amerika je ojačala. Ali upravo suprotno se dogodilo u kratkom vremenu između dva američka napada na Iran. Iran se iznenada vratio na svetsku scenu, neporažen i jači nego ikad.

Iran je u međuvremenu svezao Gordijev čvor oko Ormuskog moreuza, kaže na svom blogu pisac sa Šri Lanke Indradžit Samardživa. Tramp bi mogao da ovo promeni samo u uslovima potpune invazije Ormuza, ili dobrog dela Irana.

Pa i onda, to je pitanje.

Glavna vojna tajna Zapadne Azije

Nije samo u pitanju kontrola vatre i glisera nad moreuzom, kaže ekonomski analitičar Esfandjar Batmangelidž, poreklom iz Irana: "Problem nije sposobnost Irana da dominira malim delom vodene površine, već sposobnost Irana da poremeti ili ošteti bilo koju sistemski važnu strukturu, objekat ili kompleks u regionu sistemima naoružanja, koji se ne mogu degradirati ni na koji drugi način već potpunom invazijom... A postoje desetine, ako ne i stotine, uskih tačaka u Zalivu koje Iran može da pogodi."

Naš izbor

Posle Amerike, sada nastupa Kina: Zemljotres na Bliskom istoku

Između ostalih, tu je i "digitalni Ormuz", koji se proteže na morskom dnu. Globalna ekonomija još nije shvatila glavnu vojnu tajnu Zapadne Azije: jedna od mogućnosti koje stoje pred Iranom je "tiho gašenje" interneta, piše ruski ekspert za Bliski istok Viktor Mihin, koji leži na dnu Ormuskog moreuza.

Iranska novinska agencija Tasnim, povezana sa Korpusom islamske revolucionarne garde (IRGC), objavila je 22. aprila 2025. godine članak pod naslovom "Tri praktična koraka za profit od internet kablova u Ormuskom moreuzu", koji, pored ostalog, sadrži detaljne mape podvodne infrastrukture koja prolazi kroz Ormuski moreuz.

To je skrivena digitalna arterija koja leži na dnu Persijskog mora. Navikli smo da mislimo da je Ormuski moreuz usko grlo za 20 odsto svetske nafte, nastavlja Mihin, ali od 2024. godine ta slika je zastarela. Danas digitalne arterije prolaze duž morskog dna moreuza, kroz koje se svake sekunde prenosi 99 odsto međukontinentalnih podataka i finansijskih transakcija, vrednih oko 10 biliona dolara.

Ovu "digitalnu arteriju", piše ruski ekspert, nemoguće je zaštititi bilo kakvim naoružanjem. Teheran je u svakom trenutku sposoban da ih prekine.

Velika bela ajkula

Sada je američka ekonomija ta koja radi na isparenjima i prevarama, dok iranska radi na poboljšanju izvoza nafte, piše Samardživa, i dodaje: "Ovo ne znači da je iranska ekonomija dobra, jer nije, ali Iranci su navikli na loše, a Amerikanci nisu..."

Kao velika bela ajkula, degenerisana "Bela imperija" (Samardživa) mora da se kreće napred i da vrši stalne prepade i pljačke, inače će umreti. Tramp ne sme da stoji u mestu.

Ako cene goriva postanu previsoke, Amerikanci će se, tradicionalno nezainteresovani za spoljnu politiku, pobuniti. "Američka administracija ovo zna, ali decenijama nisu imali nijednu originalnu misao, oni su praktično na autopilotu... Bombe moraju da lete. Šta je imperija ako se stalno ne 'imperijalizuje'?".

Čini se da se istorija ponavlja u sve čvršćim i čvršćim petljama dok čitavo "Belo carstvo" ubrzano propada, kaže ovaj pisac.

Naš izbor

Najopasnija je smrtno ranjena zver: Tramp – administrator umiruće imperije

Amerika je nacija ugnjetavača, oni nisu navikli na žrtve, dok Iranci oplakuju Ibn Huseina kao da je upravo umro, a da ne pominjemo Hamneija, dodaje Samardživa.

Ipak, ovo nije prošlost, kada je Amerika mogla da vodi sopstvene ratove i kada je njena vojna tehnologija užasavala ceo čitav svet. Američka vojska je sada iscrpljena i nema gde da se sakrije. Njihovi najbolji radari su razneti u vazduh, primećuje ovaj autor, njihovi najbolji avioni su oboreni, a Amerikanci periodično izvlače vojnike iz zamrzivača i lažu o tome kako i kada su poginuli.

Trampov Gordijev čvor

Danas živimo u doba podzemnih gradova i balističkih i hipersoničnih raketa, kojima Amerika pokušava da parkira letelicama sa posadom na otvorenom, koristi ih kao plutajuće artiljerijske oružje i pita se šta nije u redu.

Naravno, piše Samardživa, Aleksandar je presekao Gordijev čvor grubom silom da bi vladao Azijom, ali Tramp nije Aleksandar, koji je vodio rat na frontu i na koncu postao Persijanac, na užas svoje vojske; Tramp je samo fanatik sa nožem za puter kojim gađa iz daljine. Međutim, sada je upravo Amerika izolovana i podložna ekonomskom pritisku.

Amerika je potrošila svoje strateške rezerve manipulišući tržištem, a njihove naftne rezerve u Kušingu, Oklahoma, nalaze se na kritično niskom nivou, zbog čega operateri izvlače neupotrebljivi mulj sa dna rezervoara. To objašnjava zašto je Tramp u panici i zašto po svaku cenu pokušava da otvori Ormuz. Ormuz je, podsećamo, bio otvoren pre 28. februara.

Ili, kako kaže Samardživa, iz rezervi u Kušningu, operateri crpe mulj i stare čizme. Amerikanci bi trebalo da se pripreme na ono što neminovno dolazi, a ne da očekuju povratak doba izobilja, koje više nikada neće doći. Veoma stvarne fizičke nestašice više se ne mogu smanjiti samo cenama, uslediće stvarne nestašice, nešto na šta Amerikanci jednostavno nisu navikli.

Naš izbor

Šta je želeo Vašington, a šta je dobio

Bombardovanje Irana ne ublažava ovaj pritisak, dodaje ovaj autor: "Naprotiv, samo ga povećava, jer Amerika ne može da povrati svoje baze, a kamoli da okupira Iran. Tramp je kao Kserks, nesposoban da pređu Helespont, i zato bičuje okean. Iznova i iznova."

Tramp se, uoči nove runde eskalacije, oglasio nimalo biranim, zapravo vulgarnim rečima: "Ne želim više da imam posla sa njima, oni su ološ. Znate šta je ološ? Oni su ološ. To su bolesni ljudi. Vode ih bolesni ljudi."

Ali, ko gubi, ima pravo da se ljuti.

Bolni američki gubici na Bliskom istoku

Istina je, naravno, drugačija, a to moramo imati na umu kao bismo pravilno procenili događaje. Od prve runde razmene između kraja februara i sredine aprila, Iran je izašao kao pobednik na poene, piše nemački autor Karl Rihter za sajt "Multipolar pres".

Nuklearna supersila SAD, navodni zaštitnik regiona, morala je da apsorbuje bolne gubitke. Prema doslednim izveštajima u američkim medijima, na koje su se i Tramp i njegov ministar odbrane Pit Hegset gorko žalili, najmanje 17 od 19 američkih lokacija pogođeno je u iranskim kontranapadima, neki od njih razorno – stopa pogodaka iznosi 89 odsto.

Nije ni čudo što arapski saveznici Vašingtona, kaže Rihter, zauzimaju distancu prema dojučerašnjem američkom "zaštitniku": nikome nije potrebna zaštitnička sila koja nikoga ne štiti.

Zato je sada u toku igra natezanja konopca oko Ormuza. Odnosno, Teheran upravo zvanično preuzima kontrolu nad brodskim saobraćajem kroz Ormuski moreuz, primećuje ovaj autor.

Od 5. maja, vlasnici brodova su formalno obavezni da podnesu zahtev za tranzitne dozvole od posebno stvorene institucije iranske vlasti, Uprave za Persijski zalivski moreuz (PGSA), i da plate značajne takse. Američka supersila stoji po strani i primorana je da sve to pasivno posmatra.

Poslednji ekser u američkom kovčegu

Za sliku o sebi koju imaju SAD, koje su pre samo nekoliko dana sa velikom pompom proslavile 250. godišnjicu svog sumnjivog postojanja, ovo je potpuno neprihvatljivo, podvlači Rihter, i prekid vatre "nije mogao" da se održi pod ovim uslovima. Tako se svet vratio tamo gde je bio u aprilu. Trebalo bi zapamtiti da rat nije započeo Teheran, već, kršeći celokupno međunarodno pravo, SAD i Izrael, koji su počeli da bombarduju Iran 28. februara, usred tekućih pregovora.

Naš izbor

Bliski istok se okreće od Vašingtona: Vrh ledenog brega na koji se nasukao Trampov čamac

Iranskom narodu, koji se do sada na divan način suprotstavio "Velikom Satani" (Homeini), svako ko je imalo priseban može samo da poželi svaki mogući uspeh. Oni se trenutno bore u prvim redovima onih koji žele svet bez američko-izraelske tiranije, kaže Rihter.

Prema studiji Univerziteta u Denveru iz 2025. godine, broj žrtava američkih sankcija samo od 1970-ih iznosi nezamislivih 38 miliona mrtvih, ne računajući stvarne žrtve rata. Svetski poredak koji ovako nešto prihvata kao normalno je zločinački poredak koji mora biti eliminisan.

Uz malo sreće, dodaje Rihter, Iran će biti poslednji ekser u njegovom kovčegu.