"Paks amerikana" se raspada: Faza očaja imperijalnog pada

Sve je počelo 28. februara, mesec dana nakon otmice legitimnog predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge, kongresmenke Silije Flores, koja se desila 3. januara. Tramp je tada poverovao da je svemoćan i da stoji na čelu "najsjajnije armade na svetu". Potom su SAD i Izrael ubile vrhovnog vođu Irana ajatolaha Hamneija.

Naš izbor

Iransko-američki rat 3.0: Muke po Trampu

Tramp je tada likovao: "Pogledajte šta će se danas desiti ovim degenericima". Međutim, Hamneija je zamenio njegov sin. Prva, surova lekcija iranskog rata: obezglavljivanje režima ga ne čini poslušnijim, već ga radikalizuje.

Onda je, 13. aprila, Vašington uveo pomorsku blokadu Iranu. Teheran je odgovorio zatvaranjem Ormuskog moreuza. Privremeni prekid vatre se nekako održavao sve do 6. jula.

Onda se sve srušilo: 8. jula, na samitu NATO-a u Ankari, Tramp je proglasio primirje završenim.

"Gotovo je", rekao je, "oni su smeće". To su reči šefa države koji pregovara o predaji, a ne o pobedi.

Dvostruka brava je definitivno zaključana

Zatim su, 13. jula Huti su napali Saudijsku Arabiju kao odgovor na saudijsku blokadu aerodroma u Sani. Četiri godine primirja su razbijene jednom jedinom salvom. Rijad, koji izvozi 70 odsto svoje energije preko Janbua, dobro je razumeo poruku: niko više nije bezbedan, čak ni američki "partneri" iz Persijskog zaliva, piše afrički geopolitičar Mohamed Lamin Kaba sa Panafričkog instituta za sajt "Nju istern autluk".

"Patriot" po licenci i "kukovo leto": Dugi dometi Trampovog obećanja Ukrajini

Dvostruka brava je definitvno zaključana, dodaje on: Hormuz na severu, Bab el-Mandeb na jugu. Dvadeset procenata svetske nafte na jednoj strani, bilion dolara godišnjeg prevoza roba na drugoj. Obe slavine su zatvorene jednom rukom.

Ova imena sada američka vojska recituje kao brojanicu tokom svojih besanih noći. Počev od 8. juna, nastavlja Kaba, Huti vode rat zajedno sa Iranom. Ispaljene su balističke rakete na Tel Aviv. Zabranjena je izraelska i saudijska plovidba kroz Crveno more. Iza njih stoji jedinstveni lanac komandovanja. Iranska revolucionarna garda (IRCG) postavlja oficire u Jemenu, dodaje ovaj geopolitičar, koji odlučuju o zatvaranju moreuza "Kapija suza" (Bab el-Mandeb).

A to više nije narodna milicija. To je regionalna vojska koja, pod zajedničkom komandom, deluje u okviru stroge logike eskalacije.

Raspad "Paks amerikana"

Kolaps američke hegemonije više nije hipoteza, primećuje Kaba; to je, pre, geopolitička izvesnost. Raskid sa zdravim razumom, kojeg je Tramp najavio na samitu NATO-a u Ankari, označio je poslednju kap koja je prelila čašu, ili onu slamku koja je slomila kičmu već pretovarenoj kamili.

Era američke dominacije se naglo približila kraju, ali Tramp pokušava da prikrije svoju nemoć medijskim lažima. Ali, to mu uopšte ne pomaže: erozija američkog odvraćanja sada je vidljiva svim vojnim komandantima na Globalnom jugu.

Vašington ne obuzdava haos, primećuje Kaba, on ga proizvodi, a zatim naplaćuje svetu da njime upravlja. Pokušavajući da ovekoveči umirući unipolarni poredak, zaključuje ovaj autor, Amerika je samu sebe osudila na strateški pad, iz koga neće biti povratka.

"Paks amerikana" se upravo raspada, pred našim očima.

Rukovanja, proračunati osmesi, trijumfalni komunike...

Sedamnestog juna ove godine, svi su slavili memorandum, potpisan u Versaju, na marginama samita G7 u Evijanu, koji je zapečatio mir pod budnim okom Makrona, Rubija i Baroa.

Naš izbor

Natezanje konopca između Vašingtona i Teherana: Trampova bitka za Ormuz

Rukovanja, proračunati osmesi, na kraju trijumfalni komunike, kaže Kaba. Ali, ovaj memorandum je važio samo dvadeset i jedan dan, što je prosečno trajanje američkog primirja na Bliskom istoku još od početka ovog rata, dodaje Kaba: "Primirje, potpisano u Versaju, kako bi se prekršilo u Ankari".

U međuvremenu, nije poginulo samo mnogo Iranaca, već i mnogo američkih vojnika. Stotine milijardi dolara je potrošeno uzalud. Međutim, iranska mornarica, koja je zvanično uništena, kako tvrdi Tramp, zadržala je sposobnost da potpuno blokira Ormuz.

Moć građena na lažima

Naravno, Vašington svoje neuspehe, poput Vijetanama, Iraka ili Avganistana, predstavlja kao pobede. Saopštenja za štampu o "hirurškim udarima", uvodnici o "obnovljenom odvraćanju". Ipak, brodarske kompanije ne lažu: one izbegavaju Crveno more. A tržište ne laže, piše Kaba.

Ništa od toga nije slučajno, piše ovaj autor: od Hirošime, Amerika je gradila svoju moć na lažima: identifikovati pretnju, preuveličati je, napasti, a zatim glumiti iznenađenje zbog eskalacije koju je sama orkestrirala.

Iran 1953, puč protiv Mosadeka. Vijetnam, domino efekat. Irak 2003, fantomsko oružje za masovno uništenje. Libija 2011, pod izgovorom zaštite civila. Svaki put, isti obrazac: tobožnja pretnja opravdava intervenciju, intervencija proizvodi stvarnu pretnju.

Međutim, stvarna arhitektura ostaje skrivena: nafta, čija se cena izražava u dolarima, brodski putevi pod okriljem Pete flote, eksteritorijalne bankarske sankcije...

Rat je samo jedno od mnogih oruđa koja se koriste za održavanje dominacije, kaže Kaba, samo što se ovog puta oružje slomilo u rukama onog koji ga koristi.

Ovaj rat ne izoluje Iran. Kao što rat u Ukrajini nije izolovao Rusiju. Reč je o solidarnosti zemalja koje odbacuju diktate iz Vašingtona: Kina, Rusija, Iran, Severna Koreja (KRIK).

Pobeda u aprilu, poraz u julu

Pjongjang je, u aprilu, usred iranskog rata, pojačao svoje raketne testove, jer iranski front nije izolovan.

Naš izbor

Posle Amerike, sada nastupa Kina: Zemljotres na Bliskom istoku

Tri američka fronta, jedna jedina namera: razbiti blok KRIK. Ali, on je doveo do suprotnog rezultata. Vašington je želeo da razbije najslabiju kariku. Ali, u tome, a to je sada sigurno, nije uspeo.

Stvari su, u samoj osnovi, sasvim jednostavne, uočava afrički geopolitičar: sila koja obećava pobedu u aprilu mora da prizna svoj poraz u julu. Primirje, potpisano sa velikom pompom u Versaju, traje tri nedelje. Pomorska blokada, koja ima za cilj da zadavi Teheran, ne sprečava zatvaranje Ormuskog moreuza...

Jasno je, uostalom, da sila koja stalno pokreće nove ratove nije pobedila ni u jednom prethodnom, kaže Kaba, a upravo to najavljuje poniženje koje tek dolazi.

Terminalna kriza umiruće imperije

Američko-izraelska agresija protiv Irana nije obnova imperijalnog autoriteta, piše sajt "Hemton instituta", već njegova terminalna kriza – poslednji grč umirućeg carstva koji je ojačao globalni otpor zapadnoj dominaciji.

U pitanju je presuda istorije: Pirova pobeda, koja samo ubrzava tranziciju ka multiolarnosti, koju je pokušala da zaustavi.

Naš izbor

Šta je želeo Vašington, a šta je dobio

Ovaj agresivni rat predstavlja ono što pojedini analitičari identifikuju kao "fazu očaja" imperijalnog pada, kada dominantna sila pribegava sve bezobzirnijim vojnim avanturama kako bi održala kontrolu, dodaje ovaj sajt.

Ili, kako to na svom blogu sažeto kaže bivši oficir američkih marinaca Skot Riter: "Mi, Amerikanci, pomazujemo sebe za Kralja sveta, kao vođu koji vlada 'blistavim gradom na brdu', samo da bismo na kraju otkrili da smo sami sebi najgori neprijatelj i da ne predstavljamo ništa".

Počinili smo toliko neoprostivih zločina u ime odbrane vladavine prava i Ustava koji služi kao njen filozofski temelj, da smo taj koncept transformisali u podsmeh samim sebi, kao mimikriju vođenu terorom što nas dovodi do istinskog ludila, dodaje on.

Zaboravili smo svoje zločine i patnju onih koji su umrli zbog tih zločina, nastavlja Riter: "Ignorisali smo krvavu stvarnost našeg kolektivnog putovanja".

Amerika danas nije više od trule senke onoga što je nekad tvrdila da jeste, zemlje koja je zaboravila sistem koji definiše ko smo i šta smo.

Imamo, doduše, još Kongres, ali Kongres koji je odustao od svojih dužnosti u ime pohlepe, piše Riter, sudstvo koje kažnjava vrlinu a oprašta greh, i izvršnu vlast koja više ne funkcioniše kao vođa naroda, već kao dekadentni kult ličnosti, gde se najniža ljudska jedinka prikazuje kao Bog.

Slike, već mnogo puta viđene u istoriji, počev od Rimske imperije, koja je na koncu doslovno poludela. Kada je imperator Kaligula magarca imenovao za senatora i poželeo da ga proglasi za konzula.