Premijer koji je postavio temelje: Odlazak kineskog "ekonomskog cara" i prijatelja srpskog naroda

Vest da je prošle srede, u 98. godini, preminuo Džu Žungđi, jedan od najznačajnijih kineskih reformatora i premijer Kine od 1998. do 2003. godine, u Srbiji je ostala neprimećena, baš kao i 220. godišnjica veličanstveno izvojevane Bitke na Mišaru koja je pala takođe prošle nedelje.

Kada govorimo o ličnostima koje su presudno uticale na ekonomsku transformaciju Kine, ikonično pominjemo Deng Sjaopinga, uz sadašnjeg predsednika Si Đinpinga koji je proces reformi započet pre pola veka doveo do nesuđenih visina.

Nemačka i Evropska unija strahuju od "kineskog šoka 2.0"

Između njih dvojice nalazi se uloga Džu Žungđija, bez kog je teško razumeti kako je Kina prešla put od velike, ali još relativno zatvorene privrede do današnjeg glavnog stuba svetske ekonomije.

Džu Žunđi bio je premijer Državnog saveta od 1998. do 2003. godine i odmah treba reći da on nije bio arhitekta kineskih reformi u smislu u kojem je to bio Deng Sjaoping.

Institucionalne promene

Džuov istorijski značaj leži pre svega u tome što je reforme, započete krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka, pretvorio u korenitu institucionalnu promenu.

Kada je u martu 1998. godine Džu postao premijer, Kina se nalazila pred izuzetno složenim problemima. Neka od državnih preduzeća poslovala su sa gubicima, a bankarski sistem je bio opterećen loše plasiranim kreditima. Milioni radnika bili su zaposleni u preduzećima čija ekonomska održivost više nije mogla da se zasniva na starom sistemu državnih subvencija.

Velika socijalna cena reformi

Džu je odgovorio reformama koje su po obimu i socijalnoj ceni bile veoma ozbiljne. Jedan od njegovih glavnih ciljeva bilo je restrukturiranje državnih preduzeća. Njegov program iz 1998. godine predviđao je da većina srednjih i velikih državnih preduzeća koja su poslovala sa gubicima ponovo postane profitabilna, dok je ključnim preduzećima trebalo uvesti moderniji sistem korporativnog upravljanja.

Suština nije bila u ukidanju državnog sektora. Naprotiv, Kina je nastojala i uspela da zadrži kontrolu nad strategijski važnim delovima privrede, ali je prestala da održava veliki broj neefikasnih preduzeća samo zato što su državna. Džuov koncept oslanjao se na ideju o zadržavanju i jačanju najvažnijih preduzeća, dok se manja i neodrživa prepuštena restrukturiranju, privatizaciji ili gašenju.

Cena je bila visoka, sa ogromnim društvenim troškovima. Godine 2001, razmišljajući o uticaju azijske finansijske krize, Džu je rekao da je u to vreme otpušteno oko deset miliona radnika u državnim preduzećima. Njegov izveštaj o radu vlade iz 2003. godine pokazao je da je od 1998. godine otpušteno više od 27 miliona radnika u državnim preduzećima, od kojih je više od 18 miliona pronašlo novi posao.

Ali, Džuove reforme su istovremeno postavile temelj snažnog i održivog ekonomskog rasta kojem svedočimo danas.

Reformator bankarskog sektora

Druga velika oblast Džuovih reformi bio je bankarski sistem. Kina je morala da reši pomenuti problem loše plasiranih kredita. Tokom 1999. i 2000. godine više od 1,4 biliona juana nenaplativih kredita prebačeno je na specijalizovane kompanije za upravljanje imovinom. Istovremeno, banke su kapitalizovane i uvedeni su strogi standardi upravljanja rizikom.

Zlato štit od kraha dolara: Zašto Kina širi mrežu svojih trezora širom sveta

Džu je, međutim, bio mnogo više od reformatora državnih kompanija i banaka. Njegov možda najvažniji istorijski potez bio je uvođenje Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO).

Kina je postala članica STO u decembru 2001. godine, posle dugih i složenih pregovora. Džu je pristupanje STO smatrao jednim od svojih najvažnijih dostignuća. Ali značaj tog poteza nije bio samo u otvaranju kineskog tržišta stranoj robi i kapitalu. Članstvo u STO Džu je osmislio tako da je ono postao „sredstvo“ ubrzavanja unutrašnjih reformi.

Jačanje privrede ne znači nužno slabljenje države

Džu nije posmatrao otvaranje Kine i jačanje kineske države kao nužno suprotstavljene procese, što je jedna od lekcija na koju vredi obratiti pažnju. Naprotiv, jačanje državnih institucija trebalo je da omogući veću ulogu tržišta, ali ne divlju i nekontrolisanu, već sistemski svrsishodnu i u funkciji nacionalnih, a ne korporativnih interesa.

Kineski kulturni centar u Beogradu: U čast 105 godina od osnivanja Komunističke partije Kine

Svetska banka je kasnije ocenila da se u Džuovim godinama država postepeno povlačila iz velikog broja direktnih ekonomskih aktivnosti i ostavljala više prostora tržištu. Udeo privatnih investicija u kineskoj privredi, koji je početkom 1990-ih bio manji od dva odsto, dostigao je oko 15 odsto do 2003. godine.

Džuova politika je imala i svoje oscilacije. Restrukturiranje državnih preduzeća proizvelo je velike socijalne troškove, a proces stvaranja mreže socijalnog osiguranja nije uvek pratio brzinu ekonomskih promena.

Ipak, zahvaljujući Džu Žungđijevim reformama, Kina je početkom ovog veka ušla u period izuzetno brzog industrijskog, izvoznog i tehnološkog rasta, a time i nesuđenog rasta životnog standarda Kineza.

Reformisane banke, restrukturirane kompanije, jača fiskalna država i članstvo u STO stvorili su institucionalni okvir u kojem je kineska privreda mogla da iskoristi svoje prednosti. U početku, bila je to kombinacija jeftine i sve kvalifikovanije radne snage, velikog domaćeg tržišta, investicija i pristupa svetskim tržištima, a potom vrtoglav rast u oblasti proizvodnje sa velikom dodatom vrednošću, uz inovacije i osvajanje najviših tehnologija.

Most između dva perioda

Zato je Džu Žunđijevo nasleđe možda najbolje razumeti kao most između dva perioda kineskog razvoja: onog koji je posle Dengovog otvaranja tražio konkretan put do tržišnih reformi i onog koja je posle 2001, a naročito posle 2012. godine prerastao u glavni pogon svetske ekonomije, ne samo ekonomski već i tehnološki.

Ukoliko Deng Sjaopinga posmatramo kao ličnost koja je otvorila vrata kineskim reformama, Džu Žunđi zaslužuje da ga posmatramo kao čoveka koji je uspeo da izgradi institucionalni i tržišni sistem sposoban da izdrži i premaši konkurenciju svetskog tržišta.

Period koji je Džu proveo na čelu Državnog saveta nije bio samo epizoda u istoriji kineskih reformi. Bio je to trenutak u kojem je Kina napravila jedan od najtežih prelaza u svojoj modernoj ekonomskoj istoriji, od sistema zasnovanog na državnom upravljanju preduzećima ka sistemu u kojem država i tržište funkcionišu zajedno, što je takođe važna lekcija.

Značaj Džu Žunđija ne ogleda se samo u onome što je uradio tokom pet godina premijerskog mandata. Njegov najveći uspeh bio je u tome što je postavio temelje za ekonomsku ekspanziju koja će uslediti posle njegovog odlaska sa funkcije, odnosno nakon što je u zapadnoj javnosti upamćen kao "ekonomski car", a u kineskoj kao čovek čvrste i odlučne ruke.

Veliki prijatelj srpskog naroda

Vredi naglasiti da je Džu Žungđi bio veliki prijatelj srpskog naroda i tadašnje SR Jugoslavije. Njegov odnos prema Srbiji i SR Jugoslaviji bio je prijateljski i izrazito povoljan. Bio je zasnovan na čvrstom poštovanju principa kineske spoljne politike: suvereniteta država, nemešanju u unutrašnje poslove i protivljenju NATO agresiji.

Džu je u aprilu 1999, tokom posete SAD, zatekao početak NATO bombardovanja. Uprkos tome što je nastojao da poboljša odnose Vašingtona i Pekinga i privede kraju pregovore o kineskom ulasku u STO, Džu je odlučno zadržao suprotan stav prema NATO agresiji u odnosu na tadašnji američki.

MSP Kine o saradnji sa Srbijom: Zajednički štitimo međunarodnu pravdu

Svega nekoliko dana posle bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, Džu je primio tadašnjeg ruskog izaslanika za Kosovo i Metohiju, Viktora Černomirdina. Tom prilikom, Džu je izjavio da je bombardovanje kineske ambasade teško narušilo kineski suverenitet i uvredilo dostojanstvo kineskog naroda. Zahtevao je potpunu istragu i kažnjavanje odgovornih, kao i zvanično javno izvinjenje SAD i NATO-a Kini.

Ali Džu nije govorio samo o kineskoj ambasadi. U istom razgovoru rekao je da bombardovanje Jugoslavije mora da prestane i upozorio da je posle pedesetak dana bombardovanja uništena saobraćajna, komunikaciona i energetska infrastruktura Jugoslavije i da se nastavkom bombardovanja više ne može govoriti o nekakvoj "zaštiti" civila.

Na koncu, vredi istaći da je Džu Žungđi, paralelno sa uspostavljanjem saradnje sa SAD i ostalim zemljama Zapada, radio i na poboljšanju odnosa sa Rusijom, a značaj tog partnerstva za ceo svet danas posebno dolazi do izražaja.