Američki izbori i povratak identiteta u politiku

Izbori sve više postaju borba oko nacionalnog identiteta i suprotstavljenih vizija društva, rušeći pretpostavku o neoliberalizmu kao kraju istorije, piše Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa "Rusija u globalnim poslovima" i direktor istraživačkog programa Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj".

Razumljivo je što su američki izbori privukli pažnju širom sveta, kaže on, jer iako uticaj Amerike na međunarodne poslove opada on je i dalje značajan, a odluke koje donose američki birači utiču na ljude daleko van SAD.

Žestoke političke borbe unutar Amerike odražavaju duboke društvene i političke promene. Imigracija, trgovina i stabilnost međunarodnog sistema igraju ulogu u njima, ali osnovni uzroci su pretežno domaće prirode. Ovo ilustruje jedan od paradoksa našeg međusobno povezanog sveta, gde više nije jasna granica između unutrašnjih i spoljnih pitanja.

Mada te dve kategorije nikada nisu bile potpuno razdvojene, nekada su suverene države a posebno velike zemlje uživale u izvesnom stepenu izolacije od spoljnih pritisaka. Danas je to gotovo nemoguće, a ostatak sveta očigledno više ne može da se izoluje od političkih dešavanja unutar velikih sila. 

Ovo je jedno od trajnih nasleđa liberalne globalizacije, koja je dominirala periodom od 1980-ih do 2010-ih.

Kraj Hladnog rata dao je politički zamah ekonomskoj međuzavisnosti, koju je već podsticala neoliberalna politika u vodećim zapadnim zemljama, gde je raspad Sovjetskog Saveza i socijalističkog bloka protumačen kao dokaz ne samo superiornosti tržišne ekonomije, već i liberalne demokratije kao definitivnog modela vladavine.

Iz ovoga je proizašla pretpostavka da će se svet neizbežno okupiti oko zajedničkih principa i vrednosti, i da će široko zapadni liberalni model postati univerzalan. Sada gledamo njen krah.

Džej Di Vens o izborima u SAD: Zbog čega su republikanci izgubili

Domaći politički događaji, posebno u zemljama koje su nekada pretendovale na autoritet da uspostavljaju univerzalne standarde, više vode raskolu nego okupljanju. Posebno ilustrativan primer je odnos između SAD i Evrope.

Stari i Novi svet su se oduvek značajno razlikovali u svojim političkim tradicijama i kulturnim pogledima, ali je njihova zajednička borba protiv komunizma, praćena zajedničkom pobedom u Hladnom ratu, stvorila neobično kohezivno političko partnerstvo. To jedinstvo sada slabi, a odnosi između Amerike i Evrope su sami po sebi postali izvor političkih podela sa obe strane Atlantika.

Politički establišment pola kontinenta otvoreno saoseća sa protivnicima američkog predsednika Donalda Trampa i nastoji da im pomogne gde god je to moguće. U međuvremenu, Tramp i njegove pristalice nisu mnogo oklevali da se uključe u izbornu politiku nekih evropskih zemalja.

Ono što je nekada predstavljano kao nepokolebljivo partnerstvo zasnovano na zajedničkim vrednostima sve više oblikuju suprotstavljeni domaći politički programi. Još više otkriva činjenica da je na Zapadu obnovljena debata o samoj civilizaciji, koju podstiču predstavnici Trampove administracije.

Decenijama je koncept zapadne civilizacije, sa korenima u klasičnoj antici, sve više bio zamenjivan jezikom univerzalnih ljudskih vrednosti, a civilizacijske razlike su tretirane kao zastarele ili čak politički neprihvatljive. Ove navodno univerzalne vrednosti pružile su ideološku osnovu za geopolitičku i kulturnu ekspanziju Zapada, ali težnja ka globalnoj dominaciji imala je svoju cenu, sa postepenim napuštanjem sopstvenih istorijskih i kulturnih temelja Zapada.

Medvedev: Tramp je pred teškim izborom

Sada kada se ovaj period ekspanzije završava, pitanje identiteta se vratilo i društva se ponovo pitaju šta ih razlikuje, koje tradicije žele da sačuvaju i gde leže njihovi politički i kulturni koreni. Ova debata je posebno intenzivna na Zapadu, ali se nikako ne ograničava samo na njega.

Izbori sve više postaju borba oko nacionalnog identiteta i suprotstavljenih vizija društva. Naravno, to poprima različite oblike u različitim zemljama – to je poenta, civilizacijske i istorijske razlike su važne.

Intenzitet političke konkurencije i spremnost rivalskih tabora da koriste gotovo sva sredstva kako bi obezbedili pobedu su simptomi šire transformacije, u čijoj srži leži suštinsko pitanje: Kako društva mogu održati stabilnost i efikasnu vladu usred turbulentnih globalnih promena?

Odgovor manje zavisi od apstraktnih univerzalnih formula, a više od kulturnih tradicija, istorijskog iskustva i prepoznatljivog identiteta svake zemlje. U krajnjoj liniji, ove unutrašnje transformacije mogu imati veći uticaj na novonastajući svetski poredak nego promene u vojnoj moći ili geopolitičkim ambicijama.

Ulazimo u eru u kojoj zemlje ostaju duboko međusobno povezane, dok istovremeno postaju sve odlučnije da brane sopstvene interese i identitete, a to je centralna kontradikcija novog međunarodnog sistema. Nijedna zemlja ne može izbeći posledice političkih dešavanja u drugim zemljama, ali svaka ponovo otkriva važnost svog posebnog karaktera.

U ovom svetu, svaki veliki izbor postaje međunarodni događaj, i svi smo to gledali, a spektakl je u najmanju ruku fascinantan, zaključuje Lukjanov.