Svet
O pokojniku sve najbolje: Kako je Henri Kisindžer zaslužio Nobelovu nagradu?
Jedan deo sveta žali za odlaskom uticajnog američkog diplomate i teoretičara politike, dok drugi nabrajaju sva zlodela u koja je tokom višedecenijskog delovanja Kisindžer bio umešan
Džin svetske diplomatije, ključar hladnoratovskih tajni, prorok 20. veka, ili pak ratni zločinac? Ko je bio Henri Kisindžer, američki diplomata i dobitnik Nobelove nagrade za mir, nakon čije su smrti u 101. godini neki zaključili da je "umro kad je najpotrebniji" a drugi, poput, na primer, američkog časopisa "Roling stouna" – dodali i reč "konačno", zlurado primećujući da je Kisindžerova dugovečnost očigledan demanti kubanske izreke da ne postoji zlo koje traje duže od sto godina.
"Kisindžer se pokazao kao vrhunski diplomata i na tome mu odaju priznanje i oni koji su bili na nekoj drugoj strani u odnosu na njega i SAD. Neki razumni glasovi (a i on sam se najviše zalagao za realizam u politici), rekli bi da je bio, ne samo profesionalac u diplomatiji – nego u najmanju ruku i kontroverzna ličnost, ako ne i čovek sa dosta krvi na rukama", ukazuje novinar i analitičar Borislav Korkodelović.
A "okrvavio" se dok je bio u administraciji predsednika Ričarda Niksona, u vreme kada je američko ratno vazduhoplovstvo nemilosrdno bombardovalo Vijetnam, Kambodžu i Laos. Kako dodaje sagovornik RT Balkana, kontroverznim se može smatrati i Kisindžerova ulogu na Bliskom istoku, pa i njegova nastojanja da se smanje tenzije između Indije i Pakistana. Naročito je sporno i zamešateljstvo u krvavom indonežanskom prisvajanju Istočnog Timora, kao i nemilosrdna uloga koju je bivši američki državni sekretar imao u obaranju čileanskog demokratski izabranog predsednika Aljendea.
"I Nobelova nagrada koju je dobio za učešće u Pariskim mirovnim pregovorima o Vijetnamu je kontroverzna. Njegov partner u pregovorima, vijetnamski diplomata Le Duk To odbio je da primi to priznanje, pa je Kisindžer sam bio u Stokholmu", ukazuje Korkodelović.
Kisindžer je, naime, verovao da se taj rat i ne može dobiti potpuno, i zalagao se za postepeno povlačenje i primirje sa Severnim Vijetnamom, što je na kraju, nakon tajnih pregovora, rezultiralo sporazumom iz 1973. godine.
Ne samo da je Nobela dobio još u doba dok mir nije bio ni na vidiku već je kasnije okrivljen i za pad Sajgona, dve godine nakon sporazuma, koji je omogućio trupama Severnog Vijetnama da ostanu na jugu.
Korkodelović, međutim, smatra su ovakve optužbe na Kisindžerov račun neizbežne "kad je neko diplomata najveće sile sveta koja nastoji da bude međunarodni policajac".
Jer nesumnjiv je, podvlači naš sagovornik, Kisindžerov značaj o pitanju detanta sa Sovjetskim Savezom (period poboljšanih odnosa između Sjedinjenih Država i SSSR-a tokom sedamdesetih), ali i u uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Kinom.
"Za Kinu je Kisindžer manje kontroverzan nego za mnoge druge delove sveta, upravo zbog uloge u uspostavljanju diplomatskih odnosa. Želeo je da iskoristi rascep koji je skoro 15 godina trajao između dve najveće socijalističke države, Sovjetskog Saveza i Kine, i majstorski je to preveo u detant s jedne strane, a s druge strane produbio jaz između Pekinga i Moskve. Kina je dobila veliki manevarski prostor za reforme i otvaranje i danas je prva ili druga privredna sila sveta, i jedan od tri ključna igrača na međunarodnoj sceni", ukazuje Korkodelović.
Kisindžer, kao jedan od tvoraca politike realizma u spoljnoj politici, govorio je, kaže naš sagovornik, da SAD moraju da vode računa da uvek imaju bolje odnose sa Moskvom i sa Pekingom nego što ih Moskva i Peking imaju međusobno.
Priznao je da je opasno biti neprijatelj SAD, ali da je fatalno biti njihov prijatelj, i tvrdio da na Rusiju treba gledati kao na državu koja će uvek biti među najvažnijim igračima na međunarodnoj sceni.
Nije ostao nem ni na događaje u Ukrajini, kritikujući "nemarnu politiku" SAD i NATO-a, i navodeći da ozbiljno treba shvatiti bezbednosne brige ruskog predsednika Vladimira Putina.
"Poljska i sve tradicionalne zapadne zemlje, koje su bile deo zapadne istorije, logične su članice NATO-a. Ali Ukrajina je, po mom mišljenju, skup teritorija koje su nekada pripadale Rusiji. Rusi ih i dalje vide kao svoje, iako neki Ukrajinci ne. Ali kocka je sada bačena", rekao je Kisindžer 2022. godine.
Predviđao je da svet ide ka sukobu velikih sila i upozoravao da sukob na Bliskom istoku nosi opasnost od eskalacije i uključivanja drugih arapskih zemalja.
Kisindžer je dosta govorio i o Zapadnom Balkanu, ističući da su Kosovo i Metohija "nacionalni hram" za Srbe. Kritikovao je američku politiku, navodeći da ne postoji jasna definicija američkih interesa u ovom regionu i da mu nije jasno šta ovde pokušavaju da postignu.
"Postoji nešto veoma pogrešno u našoj vojnoj operaciji na KiM. Toliko pogrešno da morate da se zapitate kako je Vašington ubedio saveznike u ideju da stvara neki balkanski mirovni sporazum između dobro naoružanih Srba i etničkih Albanaca kad nijedna od strana to ne želi", govorio je Kisindžer, dodajući da "ima problem" s tim što Amerikanci uslovljavaju Srbe, preteći im da će ih bombardovati ako ne prihvate njihova rešenja.
Nezavisno ili autonomno KiM, uveravao je "prorok", destabilizovalo bi region, navodeći da američka administracija nema rešenje za scenario "ako bombardovanje ne uspe", odnosno ako ne primora Miloševića da prihvati uslove koje je već mnogo puta odbio.
Kisindžer je ocenio da su Srbi odbacili mirovni sporazum u Rambujeu jer su u tome videli uvertiru za nezavisnost tzv. Kosova. Sporazum iz Rambujea, kojim se Srbija poziva da primi NATO trupe širom SR Jugoslavije, bio je, prema Kisindžerovoj oceni, "provokacija i izgovor za početak bombardovanja".
"Srbi, takođe, vide prisustvo NATO trupa kao vrstu strane okupacije protiv koje se Srbija borila kroz istoriju, uključujući Otomansko i Austrougarsko carstvo, Hitlera i Staljina. Čak i ako ih bombardujete do kapitulacije, teško da možete da očekujete da će prihvatiti takav ishod", ocenio je Kisindžer 1999. godine.
Za Bosnu i Hercegovinu govorio je da je veštački stvorena država, koja je u stvari "administrativna jedinica koja se sastoji od Hrvata, muslimana i Srba".
Bez diplomate koji je, kako Korkodelović ponavlja, bio tvorac realizma u politici, Amerika mnogo gubi.
"SAD su odavno izgubile kvalitete koje su oličavali Kisindžer i njegov prethodnik kao teoretičar Džordž Kenan. Oni do kraja života nisu želeli da Rusiju pretvore u ljutog neprijatelja, a SAD su s njihovim odlaskom izgubile mislioce koji su verovali u dijalog, sporazum i kompromis", zaključuje Korkodelović.
