Prvi hibridni rat: Kako su Kisindžer i CIA ubili Salvadora Aljendea

Ranih sedamdesetih u Tanjugu smo prepričavali kako je dopisnik jugoslovenske novinske agencije Momo Pudar u Santjago de Čileu trčao preko Trga Ustava pored predsedničke palate La Moneda da javi o neminovnom napadu pobunjene vojske na šefa ove latinoameričke države dr Salvadora Aljendea. Pudar, jedan od najcenjenijih glavnih urednika Tanjuga, za nas u nesvrstanoj i socijalističkoj zemlji u razvoju postao je deo tragičnog istorijskog događaja u Čileu 11. septembra 1973. usred Hladnog rata kapitalističkog Zapada i sovjetskog bloka.

Pet godina kasnije, u Zambiji sam se kao dopisnik Tanjuga sa juga Afrike sretao sa čileanskim kolegom Migelom, izbeglicom od režima vojne hunte. Tih i neprimetan, Migel je posle krvavog puča bio uhapšen i posle torture u jednom od vojnih logora, izbegao u Švedsku.

Migel i stotine hiljada Čileanaca bili su lišeni slobode, mučeni, isleđivani, osuđeni i robijali, ali su bar preživeli pod vojnim režimom, za razliku od više od 3.000 ubijenih ili 1.500 nestalih sunarodnika. Simbol svih njihovih tragedija bio je "drug predsednik" Aljende.

Salvador Aljende, lekar, pripadnik više srednje klase i deklarisani mason, bio je 1933. jedan od osnivača Socijalističke partije Čilea (PS). Ovaj poznati političar je 1970, posle tri neuspešna pokušaja (1952, 1958, 1964) postao prvi u istoriji Čilea, Latinske Amerike i ostatka sveta, marksistički socijalista, legitimni pobednik na predsedničkim izborima obavljenim slobodno i pošteno shodno zakonima te države. Predstavljao je blok Narodnog jedinstva (UP), koaliciju šest levih partija predvođenih PS i komunistima.

Predsednik Aljende je izjavio da vlada UP neće kopirati Sovjetski Savez, Kinu ili Kubu. Smatrao je da je diktatura proletarijata neprihvatljiva za Čile kao zemlju sa 150 godina razvijanim demokratskim institucijama, koje su mu omogućile da mirno uđe u La Monedu.

No, protivnici socijalizma nikako nisu hteli da "mirno" predaju svoje pozicije. Posle svakodnevnih konfrontacija između UP i desničarske opozicije vojska je prekinula neobičan društveni eksperiment preobražaja društva. Od šest godina, Aljende je na vlasti proveo tek polovinu svog ustavnog mandata.

Izuzetna stranica u istoriji

Dolazak socijalističkog predsednika na vlast u Čileu posle demokratskih izbora odjeknuo je u svetu. U Čileu su ispisivali izuzetnu stranicu u istoriji svetskog revolucionarnog pokreta, pokušavajući da u okviru predstavničke demokratije, mirno, na socijalističkoj osnovi izgrade novo društvo.

UP je za tri godine vladavine i uprkos snažnom protivljenju organizovane opozicije energično počeo da ispunjava predizborna obećanja. Pod rukovodstvom ministra ekonomskih poslova Pedra Vukušika, država je preuzela kontrolu nad svim bankama i značajnim delom industrije. Stopa nezaposlenosti pala je na najniži nivo u modernoj istoriji Čilea. Građeni su radnički stanovi, a deca su počela da dobijaju pola litra mleka dnevno besplatno.

Ubrzavši agrarne reforme, vlada je praktično okončala latifundizam eksproprisavši zemljište površine veće od 80 hektara. I najvažnije: Aljende je potpuno nacionalizovao industriju bakra, koja je decenijama bila u rukama američkih kompanija.

No, Aljendeov Čile nazivali su "kapitalističkom zemljom sa socijalističkom vladom". Činjenica je da je UP pobedila na predsedničkim, ne i na parlamentarnim izborima. Leva koalicija je imala samo izvršni organ, vladu. Nacionalnim kongresom je dominirala opozicija.

Pa i na predsedničkim izborima Aljende je bio prvi sa 36,2 odsto glasova. Iza njega nije stajala većina birača.

Izlaz iz ćorsokaka

Nije bila jedinstvena ni leva koalicija. Nije postojala jedinstvena politika prema oružanim snagama. Stara struktura i komandni sastav su neprikosnoveno sačuvani. Tokom vladavine UP nije se pojavio ni jedan revolucionarno opredeljeni general. Mala grupa generala podržavala je vladu ne zato što je težila socijalizmu, već stoga što su poštovali legalitet.

Aljende je video izlaz iz ćorsokaka u dijalogu sa najvećom opozicionom strankom, reformističkom Hrišćansko demokratskom partijom (PDC), čijeg je predstavnika Radomira Tomika pobedio na izborima. No radikalno krilo u vladi i čelnici PS odbacivali su kompromise, smatrajući da bi mogli "zaustaviti revolucionarni proces" u zemlji.

Goruće je bilo pitanje pete kolone. Nacionalnom ekonomijom upravljala je mala elita podržana od Zapada, čiji su članovi poslovali sa razvijenim kapitalističkim zemljama i prodali vlasništvo nad mnogim industrijama stranim kupcima, pre svega iz Sjedinjenih Američkih Država.

Učešće američkih firmi na čileanskom tržištu je naglo poraslo posle Kubanske revolucije 1959. Kao da su želele da spreče revoluciju i u Čileu ekonomskom kolonizacijom zemlje i zaključivanjem gvozdenog pakta sa najuticajnijim slojevima društva.

Od pete kolone, ključna je bila dinastija Edvards, najbogatija porodična imperija u zemlji. Edvardsi su imali – i imaju i danas – dominantnu ulogu u nacionalnoj ekonomiji. Igraju važnu ulogu i u oblasti masovnih komunikacija, kao vlasnici "Merkurija", najveće mreže dnevnih novina u zemlji. U doba Aljendea to je bilo više od medijskog carstva, nenadmašan monopol kojim je kontrolisano skoro 100 odsto čileanskih glasila i izdavačke industrije.

Podrivanju pozicije UP u velikoj meri je doprinela tradicionalno nasilnička intervencija administracija iz Vašingtona, u skladu sa doktrinom njihovog petog predsednika Džona Monroa (1817-1825) o Južnoj Americi kao "dvorištu SAD". Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Henri Kisindžer je nameravao da Latinskoj Americi bude "data mala nezavisnost" i da će region "kontrolisati i manipulisati američkom obaveštajnom službom".

Tajne operacije

Kisindžer je nekoliko meseci pre Aljendeove pobede poručio kako ne postoji ni jedan razlog da SAD "stoje po strani i dozvole da u Čileu pobedi komunizam samo zbog neodgovornosti tamošnjeg naroda. Ovi problemi su previše važni za čileanske glasače da bi ih sami mogli rešiti", smatrao je najkontroverzniji tvorac spoljne politike SAD.

Po inauguraciji Aljendea, na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, predsednik Nikson je izjavio: "Aljendeov režim je neprihvatljiv za Sjedinjene Države." Naredio je Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) da organizuje vojni prevrat.

Nikson je vikao da će Aljendeova pobeda učiniti da čitava Latinska Amerika postane antiamerička. Kisindžer je tvrdio da "izbor Aljendea za predsednika Čilea predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova sa kojima se ova hemisfera ikada suočila".

U međuvremenu je teroristička grupa finansirana od CIA ubila generala Renea Šnajdera, vrhovnog komandanta čileanskih oružanih snaga posvećenog vladavini prava. Kada je Aljende položio zakletvu, u Čileu su pokrenute tajne operacije da bi, prema uputstvu Ričarda Niksona, "finansijski sistem vrištao".

Tokom narednih godina Čile je ugušen globalnim smanjenjem kreditne sposobnosti svih privatnih i državnih fondova. Pregovori o reprogramu međunarodnih dugova bili su teški, izvoz bakra je suspendovan kao odmazda za nacionalizaciju, tehnološko znanje je uskraćeno, a važna uvozna roba (zajedno sa komponentama za obnavljanje mašina i vozila) nije mogla da uđe u Čile. Aljende je u decembru 1972. u Ujedinjenim nacijama izjavio da je njegova nacija podvrgnuta nevidljivoj blokadi iz inostranstva koja je trebalo da izazove haos i dovede do državnog udara.

Dramatični sati vojnog prevrata

Haos nije mogao da bude izazvan bez saveznika u samom Čileu. SAD su punile fondove desničarskoj Nacionalnoj stranci i za uticaj na centrističku PDC suprotstavljenu Aljendeu. Obilata je bila pomoć medijima neprijateljski nastrojenim prema socijalističkom izazovu, posebno za "Merkurio". Ove akcije su uticale na javno mnjenje i Nacionalni kongres.

Sve vreme je visila pretnja puča. Stanje finansija bilo je očajno kako su se približavali parlamentarni izbori 1972. Galopirajuća inflacija, sve rasprostranjenije crno tržište i ozbiljan nedostatak osnovnih prehrambenih proizvoda podrivali su autoritet vlade.

Neizvesnost je pojačana štrajkovima desničarskih preduzetnika, rudara i vozača kamiona. Masovne diverzije i terorističke akte su sprovodile fašističke milicije koje su se razmetale nacističkim oznakama.

Sudbina Salvadora Aljendea bila je tragična. Bio je pristalica mirnog puta ka socijalizmu i poginuo je u La Monedi koju su opkolili pučisti, braneći svoj ustavni mandat sa automatom u rukama. U dramatičnim satima vojnog prevrata, kako bi izbegao veliko krvoproliće, nije pozvao nenaoružani narod da se pobuni protiv hunte. Ostao je veran reči datoj dve godine pre prevrata: "Ja ću napustiti palatu La Moneda samo kada istekne mandat koji mi je dao narod".

Idealista i lakoverni humanista

Zbog prekomerne vere u parlamentarni put ka socijalizmu neki su Aljendea nazivali "idealistom", drugi "lakovernim humanistom". Sam je u poslednjem obraćanju Čileancima na radiju iz opkoljene La Monede rekao: "Bar ću biti upamćen kao dostojan čovek. Čovek koji je odgovorio lojalnošću na lojalnost radnog naroda…"

SAD su protiv Čilea Salvadora Aljendea vodile prvi hibridni rat. Taj nekonvencionalni rat je bio jedan od najtragičnijih i istovremeno najuspešnijih eksperimenata veštačke destabilizacije države u svetskoj istoriji. SAD su za samo tri godine uspele da uvuku Čile u situaciju koja podseća na građanski rat.

Aljende je, ipak, započeo trend uspona levičarskih političara u Latinskoj Americi na opštim izborima. U najvećim zemljama "zelenog" kontinenta - Argentini, Brazilu, Venecueli, Meksiku, Kolumbiji, čak i Čileu demokratski su izabrani levičarski predsednici. I mada im društvo ostaje duboko podeljeno, Čileanci su od pada režima generala Augusta Pinočea 1990. četiri puta birali socijaliste za predsednika, od toga dva puta Mišel Bašelet čiji je otac, general Alberto Bašelet, ubijen u huntinom zatvoru, a sada i Gabrijela Borika.