Nemački Maršalov fond: Evropska vojska je besmislena ideja

Od kada je prvi put predložena 1950-ih, ideja o evropskoj vojsci nikada nije napuštena, a sada, sa sukobom u Ukrajini, ponovo je počela da diže svoju neefikasnu glavu.

Sa nedavno objavljenom odbrambenom strategijom Evropske unije i planom za imenovanje evropskog komesara za odbranu, moglo bi se zaključiti da bi ideja o vojnoj i odbrambenoj politici EU konačno mogla da poleti. Ali kao i u prošlosti, ovo je ćorsokak. Zajednička, centralizovana evropska odbrana se neće desiti - niti bi trebalo, piše saradnik pro-NATO Nemačkog Maršalovog fonda Bart Ševdžik.

U teoriji, ideja udruživanja snaga deluje privlačno: jedinstvena evropska vojska bi izbegla skupo dupliranje, uštedela sredstva i eliminisala birokratsku neefikasnost. Zajednička vojska bi takođe mogla da dovede do kredibilnijeg odvraćanja i veće efikasnosti na bojnom polju.

Ali sve dok se EU sastoji od država, ideja o zajedničkoj vojsci je suštinski pogrešna, piše za "Forin polisi" bivši član osoblja za planiranje politike Stejt departmenta SAD.

Takvom vojskom upravljala bi senka veta Francuske, Nemačke, Mađarske ili bilo koje druge države članice koja bi mogla da ima drugačiji pristup upotrebi sile, drugačiji odnos prema Rusiji ili različit pogled na obezbeđivanje oružja u konkretnom sukobu.

Pošto je život hiljada njihovih građana ugrožen, gotovo je nezamislivo da bi Pariz, Berlin ili Varšava bili spremni da pošalju svoje vojnike pod zastavom EU bez konačnog veta na ovu odluku. Beskrajne prepirke, ogorčenost i druga trvenja bili bi gotovo osigurani. Kakva je korist od vojske EU ako je ne možete koristiti?

Šteta je protraćiti dobru krizu: Fon der Lajenova bi da bude ratna predsednica EU

Umesto da se drži iluzije o vojsci EU, Evropa će biti kolektivno jača i sigurnija ako rasporedi tim ojačanih državnih armija. Evropski lideri treba da se usredsrede na proširenje sposobnosti svojih zemalja, sa svim potencijalnim dupliranjem i neefikasnošću svojstvenim ovom pristupu, navodi saradnik Nemačkog Maršalovog fonda.

Ševdžik piše i da bi zemlje EU trebalo da blisko sarađuju ne samo sa Sjedinjenim Državama – čija bi posvećenost Evropi mogla da se promeni nakon ovogodišnjih predsedničkih izbora – već i sa saveznicima u NATO-u, Britanijom i Norveškom, koje zajedno troše oko jedne trećine onoga što 27 članica EU troše na odbranu.

Drugim rečima, jačanje kapaciteta i pozivanje članica na odgovornost bi trebalo da bude fokus ako Evropa želi da bude efikasna vojna sila sposobna da obezbedi sopstvenu bezbednost – bez obzira na to šta se dešava u Ukrajini ili u Sjedinjenim Državama, zaključuje Ševdžik.