Kultura
RT Balkan u Tašmajdanskoj pećini na projekciji filma "Provereno, nema mina"
Projekciju povodom 79. godišnjice oslobođenja Beograda upriličio je Ruski dom u saradnji sa Javnim preduzećem "Beogradska tvrđava", i to u nekadašnjem bunkeru general-pukovnika "Luftvafe" Aleksandra fon Lera
Nakon celodnevne igre mačke i miša, konačno je u tunelima beogradske kanalizacije pronašao preostalu šaku nacista koja je izmakla naporima Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Poručnik Rade otklanja osigurač na ručnoj granati, granatu prislanja na mehanizam za regulisanje vodostaja, ali ruku ne povlači.
Čuje se eksplozija, naciste odnosi bujica vode, a u delu beogradskog podzemlja koje sa mestom kobnog obračuna odvaja nekoliko kilometara — ali i mnogo decenija — publika gromkim aplauzom pozdravlja završetak projekcije filma "Provereno, nema mina".
Projekciju jugoslovensko-sovjetske realizacije u režiji Zdravka Velimirovića i Jurija Lisenka upriličio je povodom 79. godišnjice oslobođenja Beograda Ruski dom u saradnji sa Javnim preduzećem "Beogradska tvrđava", i to u delu Tašmajdanske pećine koji je nekada služio kao bunker general-pukovnika "Luftvafe" Aleksandra fon Lera.
Dr Vidoje Golubović, dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka i jedan od autora knjige "Beograd ispod Beograda" napominje da u pećini, iz koje se vadio kamen za beogradske bedeme i puteve još u "rimsko doba", a u kojoj je šalitru za proizvodnju baruta eksploatisao čuveni srpski trgovac i dobrotvor Ilija M. Kolarac, okupatori 1941. godine grade krizni štab površine od oko hiljadu kvadratnih metara.
O arhitekti koji je štab projektovao se zna malo, osim da je bio češki zatočenik.
Po ulasku u prostoriju koja je služila kao komandna sala, posetioca zapahne hladan i vlažan pećinski vazduh. Raskriljeni crni orao Trećeg Rajha iz uvodne špice filma "Provereno, nema mina", projektovan na zidu suprotno od ulaza, maštu navodi na zamišljanje grozničavih okupatora kako preko 140 telefonskih priključaka, koliko ih je bilo u susednoj oficirskoj sobi, pokušavaju da se koordinišu usred saznanja o nadolazećim oslobodiocima.
Pored toga što upečatljivo prikazuje događaje obesmrćene i u grafitima po kojima nosi ime, a koji se i dalje mogu naći na pojedinim beogradskim zgradama, sâm film posebno je zanimljiv kao prikaz susreta dveju kultura, koje, iako po mnogo čemu značajno različite, suštinski prepoznaju nešto srodno jedna u drugoj.
Tako jugoslovenski i sovjetski protagonisti često jedni sa drugima dele svoja iskustva, traume i nade. Svako na svom jeziku, ali uz skoro potpuno razumevanje; Aljoša zavodi beogradske devojke svirajući ruske pesme na harmonici, a Branko Pleša (Rade) i Olga Lisenko (Olja) savršeno dočaravaju platonsku vezu dvoje mladih ljudi koji su zajedno i stoički prošli kroz pakao rata.
Odmah po početku filma ovaj "sudar svetova" oličen je u dirljivom susretu dvojice dečaka — malog Boška koji je prethodne godine preživljavao na ulciama Beograda, i Šakena, jedva nešto starijeg kazahstanskog crvenoarmejca — koji prvo komuniciraju zviždaljkama, da bi ubrzo predah od rata našli u igri klikera.
"A zašto se to ne slavi?"
Po završetku projekcije, autor ove reportaže igrom slučaja bio je upleten u pokušaj sporazumevanja između znatiželjnog Evropljanina nepoznatog porekla i čuvara koji pokušava da mu objasni da je projekcija zatvorenog tipa i da je već gotova.
Nakon što je saznao šta je Tašmajdanska pećina, zbog čega je značajna, kao i to da je projekcijom filma u petak veče obeležena 79. godišnjica od oslobođenja Beograda, "Šveđanin" (kako ga je čuvar nazvao) zbunjeno je upitao: "A zašto se to ne slavi? Gde su žurke?"
Iako je pitanje znatiželjnog stranca uobličeno potpunim nepoznavanjem srpske i jugoslovenske istorije i srpskog semiotičkog sveta, u istom se pravcu nedavno osvrnuo pisac Muharem Bazdulj.
"Čak i ako se odbaci svaka jugonostalgija i svaka sentimentalnost prema komunizmu, Srbija i srpska javnost morali bi imati pozitivniji i ponosniji stav prema partizanima i partizanskom pokretu. Tu se uostalom može dosta naučiti od Rusa", piše Bazdulj u kolumni za RT Balkan.
Upitan za komentar o ruskom i srpskom iskustvu mirenja sa tekovinama istorije iz perioda koji se po mnogo čemu vrednosno i praktično razlikuju od današnjice, direktor ruskog doma Evgenij Baranov kaže da je i u Rusiji bilo ogorčenosti, ali dodaje da je kod Rusa, verovatno zbog različitih okolnosti raspada SSSR i SFRJ, subjektivni osećaj istorijske distance jači.
"Svaki narod mora da shvati da je njegova istorija lanac koji niti možete, niti treba da sečete. Jer, čim ga presečete, to je kraj priče", slikovito objašnjava Baranov.
Projekcija za širu javnost planirana je 23. oktobra, u 19 časova u Ruskom domu u Beogradu.
