Ko je Vang Huning, "učitelj države" s kojim se Vučić sastao u Pekingu
U svojim spisima Vang naglašava potrebu za uvažavanjem prevlađujućih političkih, socijalnih i kulturnih uslova u NR Kini i suprotstavlja se "ugrađivanju" demokratije zapadnog stila u domaći politički sistem. Neki zapadni filozofi smatraju da je Vang "možda najvažniji intelektualac danas"
Posle nereda na Kapitol Hilu u Vašingtonu 6. januara 2021. u Kini je cena jedne knjige, štampane tri decenije ranije, porasla za više od 3.000 puta u odnosu na prvobitnu. Primerci "Amerike protiv Amerike", političkog teoretičara Vang Huninga iz 1991. na internetu su koštali čak 2.900 dolara.
Skenirane stranice putopisnog romana počele su da kruže mrežom. Tokom čitave godine kineski onlajn forumi i odeljci za komentare bili su prepuni diskusija o Vangovim zapažanjima o nazadovanju američkog društva, naročito kulture.
Vang Huning je sada četvrti po redosledu od sedam članova Stalnog komiteta Politbiroa Komunističke partije Kine (KPK), vrha vlasti u Narodnoj Republici Kini. Vang je, takođe, na čelu Narodne političke konsultativne konferencije, vrhovnog savetodavnog organa Svekineskog narodnog kongresa, tamošnjeg parlamenta.
Korisnici kineskih društvenih mreže nazivaju Vanga, jednog od vodećih politikologa u zemlji, "goši" (bukvalno "učitelj države"), što je počasna titula uticajnih državnih savetnika tokom više hiljada godina "središnjeg carstva". Neki zapadni filozofi smatraju da je Vang "možda najvažniji intelektualac danas".
Reforma ne na štetu stabilnosti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u Pekingu, tokom nedavnog obeležavanja decenije od pokretanja kineske Inicijative "Pojasa i puta", razgovarao sa Vangom. Bio je to drugi njihov susret, posle onog iz 2019. Vang je boravio u Beogradu 2016. prateći predsednika Si Đinpinga u posetama inostranstvu, ali se, kao i uvek, klonio "svetlosti reflektora."
Vang, svojevremeno najmlađi profesor na šangajskom univerzitetu Fudan, među 10 najprestižnijih u NR Kini, opširno je pisao o borbi protiv korupcije, nacionalnom suverenitetu i kineskom političkom sistemu. Blizu 20 knjiga i niz članaka svojevremeno veoma plodnog pisca danas pomažu razumevanju kuda druga najmnogoljudnija zemlja na svetu stremi.
Vang je osamdesetih godina pomogao razvoju onoga što u zapadnoj literaturi zovu teorija "neoautoritarizma" – naziv sa kojim se profesor ne slaže i sebe određuje kao "neoklasičara". To je da zemljama u razvoju, poput Kine, treba čvrsta država kako bi sprovele vlastite tržišne reforme. U autorskom radu iz 1986, koji je izazvao niz debata u vrhovima KPK, Vang se zalagao za "neophodnu koncentraciju" centralne vlasti radi sprovođenje tržišnih reformi.
U svojim spisima Vang naglašava potrebu za uvažavanjem prevlađujućih političkih, socijalnih i kulturnih uslova u NR Kini i suprotstavlja se "ugrađivanju" demokratije zapadnog stila u domaći politički sistem. Vang insistira da politička demokratizacija ne bi trebalo da premašuje dostignuti nivo razvoja zemlje, ili da, po kineskoj poslovici, "pomaže rastu izdanka vukući ga iz tla".
Vang tvrdi da se politička reforma ne sme sprovoditi na štetu stabilnosti. Veruje da je snažno i jedinstveno centralno rukovodstvo presudno za dalje reforme koje podstiče unutarpartijska demokratizacija, a ne da budu pokretane spolja.
Po knjige, umesto u nabavku
Poznavaoci opisuju 68-godišnjeg Vanga kao skromnu i diskretnu ličnost, koja se oduvek retko pojavljivala u javnosti. Od malena je bio zaljubljenik u knjige. Prema jednoj anegdoti, pošto mu je prva supruga, takođe univerzitetski profesor, jedno jutro dala spisak šta da kupi za porodicu, Vang se uveče vratio bez potrepština, ali sa cegerom punim novih knjiga.
Uz akademska dostignuća, Vang je stekao ugled i pomažući studentskom timu Fudana da osvoji seriju međunarodnih debatnih prvenstava na televiziji pred milionima gledalaca krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Ni to nije izmaklo pažnji mnogih partijskih i državnih funkcionera, uključujući predsednika Đijang Cemina (1989-2004), koji je više puta pozivao Vanga da se pridruži centralnoj vladi u Pekingu.
No, Vang je nevoljno menjao svoj naučni život za onaj birokrate. Više je voleo, kako je navedeno u spisima, da se usredsredi na akademska istraživanja političke filozofije. Na kraju su ga, ipak, ubedili i 1995. se 40-godišni Vang preselio u Peking.
Prvobitno je bio šef političke grupe u Centralnoj upravi za političke studije. Član Centralnog komiteta KPK je postao 2002, u Politbiro je ušao 2012, a pet godina kasnije i u Stalni komitet.
Smatra se da je Vang doprineo teorijskim formulacijama dok su na čelu NR Kine bili Đijang, Hu Đintao (2003-2013) i od 2012. Si Đinping. Odnose se na osnovna pitanja sa kojima se Kina danas suočava i na budući pravac koji zemlja treba da izabere, bez ugrožavanja njene bazične sigurnosti i stabilnosti.
(Preko)potrebno "prestrojavanje"
U osnovi Vanovog razmišljanja jeste zabrinutost zbog problematizovanja vrednosti i kulture društva. Dok je u vreme događanja na trgu Tjenanmen u proleće 1989. KPK naglašavala rezultate u ekonomskoj sferi i poboljšanju životnog standarda ljudi, Vang je smatrao da to neće biti dugoročno rešenje. Po njemu, kineskoj političkoj kulturi je bilo potrebno "prestrojavanje".
Tada je Vang bio u poseti SAD, dobivši šestomesečnu stipendiju tamošnjih institucija. Iskoristio je to u potpunosti putujući po zemlji, posetivši više od 30 gradova i skoro 20 univerziteta. Podjednako impresioniran i kritičan, objavio je knjigu "Amerika protiv Amerike" čijih 400 strana odražavaju dvosmislena osećanja mnogih kojima je bilo omogućeno da putuju u inostranstvo i prvi put odu u SAD.
Vang je suprotstavio stvarnu Ameriku kakvu je video, zamišljenoj Americi koju su mnogi idealizovali.
Četiri aspekta života u SAD koji su impresionirali Vanga, a nisu postojali u NR Kini tog doba, bili su sveprisutno korišćenje kreditnih kartica, ličnih računara, ličnih automobila i fiksnih telefona u svakom domu. Naravno, sve to je NR Kina sada uglavnom stekla. Po broju pametnih telefona i drugih tehnologija, Kina je čak nadmašila SAD.
Po Vangu, najbogatiji magnati sveta su naspram osiromašenih američkih zajednica. Široko reklamirani demokratski sistem nasuprot "nedemokratskoj" kontroli koju vrši privatni kapital. Predvodnike modernosti kontrastira sa zaostalostima američkog društva.
To otkriće je duboko uznemirilo Vanga i zauvek promenilo njegov pogled na Zapad i posledice ideja koje dolaze odatle. Bio je zapanjen logorima beskućnika po ulicama Vašingtona, nekontrolisanim kriminalom usled prodaje i korišćenja droge u siromašnim crnačkim četvrtima Njujorka i San Franciska, kao i korporacijama koje su se, čini se, stopile sa administracijom i preuzele odgovornost za nju.
Ono što je Vanga frapiralo bila je komercijalizacija svega – stanovanja, transporta, radne snage, pa čak i zdravstvene zaštite. Napisao je kako su u SAD "meso i krv ljudi, znanje, seks, politika, moć, zemlja – sve predmet unovčenja". Konstatovao je da "iako moderna zapadna civilizacija može doneti materijalni napredak, to ne mora nužno dovesti do poboljšanja (ljudskog) karaktera".
Vodeći protivnik liberalizacije
Zaključio je da se Amerika suočava sa "nezaustavljivim podvodnim tokovima krize". Izazvale su je društvene suprotnosti između bogatih i siromašnih, belaca i crnaca, demokratske i moći oligarhije, egalitarizma i klasnih privilegija, individualnih prava i kolektivne odgovornosti, tradicionalne kulture i neprestanih promena u odnosima među ljudima, njihovim identitetima i ekonomiji savremenog društva.
Nekada idealista u pogledu Amerike, Vang je postao vodeći protivnik liberalizacije. Tvrdio je da se NR Kina mora suprotstaviti globalnom liberalnom uticaju i biti kulturno jedinstvena i samouverena nacija kojom upravlja jaka centralizovana partijska država.
To je odražavalo Vangovu želju da uskladi marksistički socijalizam sa tradicionalnim kineskim konfucijanskim vrednostima i legalističkom političkom mišlju, maksimalističkim idejama o državnom suverenitetu i moći, te nacionalizmom. Tako nastaje nova osnova za dugoročnu stabilnost i rast, imuna na zapadni liberalizam, smatra Vang.
U međuvremenu, Vangovo mračno viđenje raspada SAD se pokazalo proročanskim. Ta zemlja se sve manje doživljava kao svetionik liberalne demokratije, fascinantan simbol bolje budućnosti.
Umesto toga, to je sve više Vangova Amerika: deindustrijalizacija; propadanje seoskih područja; prekomerno prisustvo finansijskog kapitala; nekontrolisane cene nekretnina i učvršćivanje samoodržive rentijerske elite; moćni tehnološki monopoli koji efikasno deluju van vladinog okvira i sposobni da sruše sve konkurente; ogromna ekonomska nejednakost; hronična nezaposlenost; zavisnost od droga; beskućništvo i kriminal; haos u kulturi; istorijski nihilizam; raspad porodica i pad stope nataliteta; javni očaj; duhovnu malaksalost; isključenost iz društva i meteorski rast problema mentalnog zdravlja; gubitak nacionalnog jedinstva i posvećenosti suočenih sa padom i jedva prikrivenim samoprezirom; duboke unutrašnje podele, rasne tenzije, nemiri; političko nasilje i zemlja koja se sve više približava raspadu.
I sve više političkih mislilaca na Zapadu shvata da liberalizam nisu samo priče o demokratskom izboru, slobodnim medijima i poštovanju ljudskih prava. Po njima, liberalnu kulturu su progutali nihilistički individualizam i obogotvorena potrošnja.
"Sada postoji oštar osećaj, uključujući i u Vašingtonu, da liberalizam možda trenutno propada", komentarisao je jedan analitičar. "Raste strah da je, barem u nečemu, Vang možda bio u pravu."
Koncept "Zajedničkog napretka"
Za to vreme u NR Kini, uprkos odlučnim merama za suzbijanje političkog liberalizma, a kao posledica usvajanja nekih od elemenata tržišne privrede, pojavili su se problemi koje je Vang uočio u SAD. Zato je predsednik Si u januaru 2021. izjavio: "Apsolutno ne smemo dozvoliti da se jaz između bogatih i siromašnih poveća".
Tako su se KPK i države orijentisali na značajan koncept "Zajedničkog napretka". "Postizanje opšteg prosperiteta nije samo ekonomsko pitanje, već i važno političko pitanje vezano za partijsku politiku", upozorio je Si, generalni sekretar KPK.
"Zajednički napredak" je opisan kao sredstvo za "pravilno bavljenje odnosom između efikasnosti i pravičnosti". Koncept se odnosi na bogatstvo koje svi dele i u materijalnom i u kulturnom smislu.
Blagostanje se ne odnosi samo na nekolicinu, niti se radi o apsolutno jednakoj preraspodeli, a do njega bi trebalo napredovati korak po korak. Cilj "duboke transformacije" je i osiguranje da "tržište kulture više neće biti raj za feminizirane zvezde i da se u vestima i javnom mnjenju više ne klanja zapadnoj kulturi".
Čovečanstvo je svedok velikog traganja za preokretom globalnog trenda proisteklog iz ekonomskog, tehnološkog, kulturnog i političkog haosa koji Zapad preživljava. NR Kini su možda zapretili slični društveni izazovi, pa su zahvaljujući i Vang Huningu, KPK i država preduzeli radikalno različit pristup od Zapada.
Ima mišljenja da će, ukoliko bilo koja zemlja uspe u tom velikom traganju, verovatno to biti NR Kina. Naporno dostizanje cilja bi moglo uveliko odrediti budućnost globalnog upravljanja.
