Izraelski "Cugcvang"

Izraelski političari već decenijama odbijaju jedino moguće rešenje najvećeg državnog problema - suživot sa Palestincima i njihovu državu, Palestinu. Tako Izrael, uz blagoslov zapadnih saveznika, više od 75 godina krši međunarodno pravo šireći svoje teritorije i tlačeći Palestince u sistemu nalik aparthejdu. Najnoviji rat Izraela sa Hamasom najavljuje kraj te ere. Štaviše, ovaj sukob bi mogao da bude važna istorijska prekretnica, simbol gubitka dominantnog uticaja takozvanog "Zapada" u svetskoj politici.

Taj proces je u svojoj kolumni najbolje opisao nekadašnji indijski diplomata M. K. Badrakumar: "Otomansko carstvo propalo je zbog arapske pobune. I Izrael će morati da isprazni teritorije koje je okupirao kako bi napravio mesta za državu Palestinu, što će, naravno, biti težak poraz za Ameriku i označiti kraj globalne dominacije Sjedinjenih Američkih Država. Podseća me na bitku kod Kambreja u severnoj Francuskoj (1918) gde su se Nemci – opkoljeni, iscrpljeni i uništenog morala usred sve gore situacije kod kuće – suočili s izvesnošću da je rat izgubljen, pa su se predali".

M. K. Badrakumar ukazuje na još jedan važan proces, na "bujicu događaja u poslednjih nedelju i po dana koji su zapanjujući, počevši od telefonskog razgovora iranskog predsednika Sajida Ebrahima Raisija 11. oktobra sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, tokom kojeg su pretresali zajedničku strategiju u vezi sa situacijom četiri dana po razornom napadu islamističkog pokreta otpora Hamas na Izrael".

Lekcija Harolda Pintera

Saradnja svih arapskih zemalja u podršci Palestini, i šiita i sunita, jasna podrška Palestincima od strane Rusije, Kine i Turske, čak i činjenica da su tri arapska lidera odbila da se sastanu sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom kada je on već stigao na Bliski istok – jesu očigledni spoljni znaci opadanja američke moći. Celokupna spoljna politika Amerike na Bliskom istoku, zajedno sa njenim temeljem – petrodolarom, našla se u slobodnom padu i razvoj događaja je za Vašington svakim danom sve gori.

Ovome možemo dodati i potpunu diskreditaciju ne samo američke, već i evropske politike na samom početku poslednjeg palestinsko-izraelskog rata. To se pre svega odnosi na šeficu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen koja je izrazila bezrezervnu podršku Izraelu u trenutku kada je Tel Aviv najavio de fakto etničko čišćenje Gaze. Na sramotu Evropske unije, kukavički je ćutala čak i kada je Izrael Palestincima prekinuo snabdevanje vodom, strujom, hranom i gorivom, iako je bila još kako glasna u osudi ni približno sličnih poteza u slučaju Ukrajine, u kojima je prepoznala "ruski teror".

Engleski dramaturg, pisac i politički aktivista Harold Pinter je potkraj života održao dva izuzetna govora koja precizno opisuju suštinu anglosaksonske politike koja je danas u nepovratnom padu.

"Spoljnu politiku SAD", rekao je Pinter, "najbolje definišemo ovako: 'Poljubi me u dupe ili ću ti razbiti glavu!' Tako je prosta i gruba. Ali ono što je u vezi s njom prosto neverovatno jeste da je tako neverovatno uspešna. Sadrži strukture dezinformacija, upotrebe retorike koja iskrivljuje suštinu, a koja je veoma ubedljiva iako je po sredi samo gomila laži. U pitanju je veoma uspešna propaganda. Oni (Amerikanci) imaju novac, tehnologiju, sva sredstva da izbegnu odgovornost – i uspeva im!"

Primajući Nobelovu nagradu za književnost, Pinter je 2005. upozorio na "zločine Sjedinjenih Država Amerike koji su sistematski, neprestani, opaki, bezobzirni, ali uprkos tome o njima govori veoma malo ljudi. Tu morate priznati uspeh Amerike. Sprovodi uistinu kliničku manipulaciju moći širom sveta, maskirana u silu 'predanu univerzalnom dobru'. To je brilijantan, čak duhovit, svakako veoma uspešan čin hipnoze."

Gorka i tužna realnost američke politike

Osamnaest godina kasnije, kucnuo je čas da se ta globalna hipnoza okonča. Ceo svet sada može da vidi da Amerika i EU svojom nepokolebljivom podrškom Izraelu u brutalnoj kampanji protiv Palestinaca nisu na strani demokratije i ljudskih prava, kako stalno ističu, već na strani kolonizatora i nasilnika. Na to je upozorio i iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amir-Abdolahijan koji je optužio Vašington da vodi "proksi rat protiv Palestinaca" i upozorio na strašne posledice ukoliko bombardovanje Gaze ne prestane, a Izrael krene u kopneni napad.

Iranski diplomata je podvukao "gorku i tužnu realnost" američke politike, s obzirom na to da je Džo Bajden prešao preko pola sveta da bi se obreo u "vanrednoj ratnoj poseti" Tel Avivu samo zato da bi pokazao podršku vladi premijera Benjamina Netanijahua usred bombardovanja palestinske enklave i blokade humanitarne pomoći. "Velika je sramota što je američki predsednik najavio da će Amerika poslati stotine aviona, brodova i kamiona punih vojne opreme na okupirane teritorije da potpomogne masovna ubistva koja Izrael sprovodi u Gazi, a usput je isposlovao da Tel Aviv propusti ni dvadesetak kamiona sa humanitarnom pomoći da uđu u opkoljenu enklavu", upozorio je Amir-Abdolahijan.

U međuvremenu se situacija i za Izrael pogoršava iz dana u dan. Doduše, zapadni mediji i dalje veličaju izraelsku vojsku i njenu efikasnost, podgrevajući očekivanja da će izraelske snage "slistiti Hamas" prilikom invazije na Gazu.

Čak se i posebna slovenačka "ratna reporterka" Karmen Švegl, koja inače vatreno podržava Izrael, u svojim izveštajima za javni servis TV Slovenija sve češće čudi zašto ne počinje sveopšti napad na pojas Gaze, napad na koji novinari njene sorte jedva čekaju. Na stranu što bi to mogla da bude iskra za rat još širih razmera, jer bi se umešao i Hezbolah, a indirektno možda Liban, Iran, Turska i Sirija uz podršku svih arapskih zemalja i (diplomatsku) podršku Kine i Rusije.

Prečica ne postoji

Pronicljiviji analitičari ističu da se izraelski premijer Benjamin Netanjahu sada našao u poziciji u šahu poznatoj kao "cugcvang". Izraz potiče od nemačkog Zug (povući) i Zwang (prinuda), dakle odnosi se na onoga ko je prisiljen da povuče potez, iako zna da su opcije loše. Ne postoji prečica niti se nezgodna situacija može izbeći. Drugim rečima, onaj ko vodi igru može da računa samo na gubitak ili ozbiljnu štetu. I to je izazov koji je pred izraelskim premijerom i njegovim generalima; mora da povuče neki potez posle Hamasovih napada 7. oktobra, a sam je, obećanjem da će uništiti teroriste, raspalio očekivanja krvožedne publike na Zapadu, kamere su na gotovs... "Proklet je ako krene u ofanzivu na Gazu, a proklet je i ako odustane", prokomentarisao je dilemu izraelskog premijera američki profesor sa univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer.

Ne smemo da zaboravimo da je Hamas u samo jednom danu naneo više žrtava Izraelu nego što ih je Izrael imao u ijednom prethodnom ratu. Netanijahu je pod pritiskom da obnovi sistem zastrašivanja i cionistima vrati osećaj supremacije – ali to više ne može da postigne. Svaki kopneni napad na Gazu znači urbani rat u već uništenom gradu sa velikim podzemnim objektima. Koju cenu bi izraelska vojska (IDF) trebalo da plati za "uništenje Hamasa" u devastiranom pojasu Gaze od dva miliona ljudi, isprepletanom podzemnim tunelima? Koliko bi još palestinskih civila iskrvarilo pred kamerama svetskih medija?

Drugi faktor su, naravno, Hezbolah i druge grupe otpora koje mogu da napadnu Izrael sa severa i raznih drugih pravaca. Hezbolah je zapretio da će to učiniti ako IDF nasrne na Gazu. Ima oko 100.000 raketa – više nego dovoljno da istroši izraelsku protivvazdušnu odbranu. Rakete dugog dometa mogu da pogode bilo koji veći grad u Izraelu. Na severnoj granici je već došlo do razmene vatre. Netanijahu stoga mora da napadne Gazu iz osvete i da obezbedi sigurnost Izraelu, ali u isti mah to ne može da naredi, jer bi tada Hezbolah uništio mit o superiornoj izraelskoj vojsci čak i više nego što je Hamasu do sada uspelo. Zato se frontalni napad odlaže.

U međuvremenu, Izrael je pokušao da izgladni stanovništvo Gaze pod izgovorom da su tamo "ljudske zveri". Na toj tački je svetu prekipelo. Diplomate sve otvorenije govore o humanitarnom konvoju za Gazu pod zaštitom ruske mornarice i uz saradnju Turske. Da li bi se Amerika zaista usudila da napadne Tursku, članicu NATO, i nuklearnu silu – Rusiju?

Uprkos patnjama i žrtvama

Ne treba zaboraviti ni na još jednu komponentu razvoja bliskoistočne krize koja je donekle zanemarena; uprkos strahovitim patnjama i žrtvama, palestinska populacija se stalno uvećava. U regiji je više od pet miliona Palestinaca. Izrael ima devet i po miliona stanovnika, od kojih Jevreji čine skoro sedam miliona, ostalo su Arapi (Palestinci sa izraelskim državljanstvom).

Tokom arapsko-izraelskih ratova šezdesetih godina prošlog veka, u Egiptu je živelo oko 20 miliona ljudi, a danas 110 miliona, očekuje se da će između 2050. i 2070. godine broj Egipćana premašiti 200 miliona. Pretpostavlja se da će Izrael tada imati 13-16 miliona stanovnika, što znači da će Palestinci u ne tako dalekoj budućnosti brojčano nad‌jačati izraelske okupatore.

Povrh svega, zapadni saveznici i sponzori Izraela sve više gube moć i uticaj. Sve to su razlozi zbog kojih Fjodor Lukjanov, ruski analitičar, upozorava da bi bilo dobro za Izrael da što pre nauči da živi sa arapskim susedima na drugačiji način nego što je činio do sada. To znači u miru, uz priznanje Palestine i Palestinaca, njihovih interesa i prava, bez aparthejda.

U suprotnom, sledeći izraelski "cugcvang" biće gori od ovog pred kojim je Izrael sada, jer bi budući arapsko-izraelski rat, kroz koju deceniju, mogao da znači da bi se na bojnom polju suočile arapske države koje broje 300-500 miliona ljudi protiv 16-ak miliona Izraelaca.