O granici na Kosovu, 17. marta

Julka Đuričković je radni vek u vremenu socijalističkog samoupravljanja provela u dečanskoj knjižari sa simboličnim imenom "Jedinstvo". A nigde se nije toliko govorilo o jedinstvu i nigde ga manje nije bilo, nego u metohijskim varošicama u to doba. Možda je još samo ova knjižara i bila zračak svetlosti u varoši ledenijoj od bregova Paštrika i Junika: kod sredovečne knjižarke su i mali Srbi i mali Albanci kupovali prve sveske i olovke, pre nego što bi naučili da pišu na različitim jezicima. Dočekivala ih je i ispraćala jednako, s osmehom. Njeni preci došli su u Metohiju iz crnogorskih brda, ali ipak, tu rođena i odrasla, smatrala je ovu varoš svojom.

Srpska zajednica u Dečanima, od oslobođenja i ujedinjenja sa maticom nikad brojem velika, ali čvrsta i otporna, preživela je svaki zemljotres. I turski vakat i Balkanske ratove... i Veliki rat... i Drugi svetski rat... i svašta su o tome mogle da ispričaju dečanske pamtiše. Ali ono što je počelo da se dešava krajem 1960-ih, u miru, nateralo je u seobe i one Srbe kojima na pamet nije palo da svoja ognjišta napuštaju i u mnogo opasnijim vremenima.

Iguman Visokih Dečana Makarije sabrao je 1966-1970. oko 50 različitih napada Šiptara/Albanaca na manastirsku imovinu, među kojima se prepoznaju i obijanja auta, napada na vozila i turiste. U isto vreme, prema svim nivoima vlasti (lokalnim, pokrajinskim, republičkim) poslao je preko 100 prijava za različita krivična dela, koje su gotovo uvek ostajale nerešene, a šteta nenaplaćena.

Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve gore. Brojčano nadmoćniji Albanci su u mešovitim selima vršili pritisak najpre na uglednije i imućnije pojedince, a zatim kidali kariku po kariku preostale srpske zajednice. Istovremeno su sečeni voćnjaci, razgrađivana groblja.

U selima gde je preostalo tek po nekoliko srpskih kuća nisu se ustručavali ni pretnji ni ucena, pa je u Streocu za primer drugima pucano na starca Mijovića, koji je tada već duboko bio zagazio u desetu deceniju života. Samohranoj majci Stani Mijatović iz Loćana livada koju nije htela da proda je prosto oduzeta. Sinu veterinara iz obližnje Đakovice su maloletni vršnjaci ugasili cigarete po butinama. U takvoj situaciji, preostali Srbi sela Ljubarde prodali su imovinu budzašto i iselili se u centralnu Srbiju.

Jednostavno, osećali su da na Kosovu nema srpske države, niti ikog ko može da ih uzme u zaštitu. Nikog, do Svetog Kralja Dečanskog, kome su mnogi do ove nevolje i sami okrenuli leđa.

Glas u pustinji

Poput glasa vapijućeg u pustinji, starešina Carske lavre Dečana opominjao je na ono što se dešava njegovim sunarodnicima u pokrajini koja je počela da liči na državu u državi. "Što je najgore i najžalosnije, primećeno je od sviju nas da se žalbe nerado slušaju od strane vlasti i gleda da im se da prizvuk naivnosti i da sve bude ružičasto. Zašto je tako ne znam. Il' je đavo ili su mađije, il' je gore nešto od oboje. Ako se hitno ne preduzmu mere za zaštitu Srba na Kosmetu, brzo će biti potreban novi Arsenije Čarnojević - kojeg ćemo nazvati V", napisao je iguman Makarije, gotovo proročki, tri decenije pre rata u južnoj srpskoj pokrajini.

Direktna posledica nasilja je bila ta da je između dva popisa, od 1961. do 1981, populacija Srba i Crnogoraca gotovo duplo smanjena, i da je tada iznosila svega 1.132 duše – jednocifren procenat u ukupnoj populaciji opštine Dečani.

Ostali su samo najsnažniji, granitni. Ili oni koji su čitav vek proveli u slozi sa komšijama, pa su se nadali da će tako ostati i kad poslednja zla vremena minu. Ili oni što nisu imali kuda.

Ne zna se šta je od toga nateralo Julku i muža joj Veljka da, kad su i mnogi naizgled hrabriji otišli, oni ostanu u Dečanima. Živeli su u zgradi u ulici Cara Dušana, okruženi Albancima. Mnogo je bilo razloga za nespokoj tih 1990-ih, pogotovo nakon učestalih atentata i kidnapovanja uglednijih Srba od terorističke UČK tokom 1998.

U februaru te godine teroristi su u dečanskoj opštini ubili iz zasede penzionera Slobodana Praščevića, u martu mladog policajca Milorada Otovića, u martu su u Gornjem Ratišu kidnapovani stari supružnici Milovan i Milka Vlahović i baka Milica Radunović. Posmrtni ostaci Vlahovića nađeni su kasnije u zloglasnom Radonjićkom jezeru, mestu mučenja i smrti 40-ak civila za koje se po komandnoj dužnosti tereti Ramuš Haradinaj.

Identična je sudbina zadesila u ovom selu i starice Darinku Kovač i Vukosavu Marković, a zatim još desetine Srba i Roma iz okolnih mesta, čak i nekolicinu Albanaca lojalnih Jugoslaviji. Uporno je napadano i naselje Babaloć, gde su privremeno bili nastanjeni srpski prognanici iz Hrvatske.

U njihovom kraju započinjao je rat, ali Julka i Veljko Đuričković ostali su u Dečanima. Bili su stari blizu 70 godina, nisu radili pri vojsci i policiji i smatrali su da se nikome nisu zamerili. Možda i podsvesno, istrajavali su u nameri da opstanu na zemlji koju su znojem i krvlju, doslovno, natapali njihovi preci.

Delić sekunde

U jednom deliću sekunde u maju 1998, rafal onih koji su govorili da se bore za slobodu i ljudska prava, prekinuo je sve nade. Starici Julki pucano je u leđa u trenutku kad je pošla da nahrani živinu. Videvši da je nema, njen muž Veljko je krenuo po nju. Kad je našao mrtvu, presvisnuo je od bola: starac koji se nikad, ni za tren, nije odvajao od svoje žene i koji je s njom čekao samrtni čas, da skupa budu zakopani u svetoj zemlji kosovskoj. Slomljen tako, otrčao je po oružje i, umesto da se bilo kome sveti, sam je sebi prekratio muke. Tela pokojnika preneta su potom u Visoke Dečane, svetinju kojoj su, svesni toga ili ne, oni bili među poslednjim čuvarima.

Nikad niko nije obznanio ko je pucao u baku koja je generacijama usluživala male Albance kad je trebalo da se opismene. Dan posle njihove smrti, na pravoslavnom groblju nedaleko od manastira, Đuričkoviće je sahranilo dečansko bratstvo. Jedno pored drugog. Da u toj zemlji, od koje se do poslednjeg daha nisu odvajali, sačekaju život budućeg veka. Toga dana niko od rodbine nije smeo da se pojavi na sahrani Julke i Veljka. Već iduće godine, za Zadušnice, to se više nije ni moglo. Posle rata koji je baš u ovom delu Metohije odneo najviše žrtava, u junu 1999. poslednji Srbi izgnani su iz Dečana.

Ostao je da bdi nad gradom još Sveti Kralj i crnorisci koji mu verno služe. Za njih se 17. mart nije desio samo 2004, oni 17. mart žive i pre i posle te godine, vekovima. Izuzev povratnika Boška, koji se nedavno i upokojio, niko se drugi od prognanih u Dečane nije vratio ni posle četvrt veka. A na poslednjem popisu pre rata bilo ih je preko hiljadu i sto... Zatrti su tragovi čak i o njihovom postojanju, premda su u Dečanima rođeni ili iz njih vuku korene vojvoda Kosta Pećanac, lingvista Svetozar Stijović, političar Oliver Ivanović, čak i jedan od boraca za ''uvažavanje realnosti'' i promene svesti srpskog naroda, istoričar Milan Protić.

Svake godine, za Zadušnice, dečanski monasi prekade i vinom preliju humke napuštenog i oskrnavljenog srpskog groblja. I ove godine su to uradili u tišini, daleko od očiju Vrlog novog sveta. I molili se za duše, između ostalih, i za 48 Srba poginulih i ubijenih u Dečanima i okolini te samo naizgled daleke 1998. godine. Tiho i u samoći, pred Onim koji jedini može da čuje njihove pesme i vapaje. Dok je dečanskih i pećkih kandila, živeće i molitveno sećanje na nevine žrtve.

Dečana odavno nema u vremenskoj prognozi srpskih televizija. Pa ipak, svako ko je jednom video očima carsku lavru, shvatio je da ''nema predaje''. Ni u borbi za Kosovo i Metohiju, niti u iskušenjima svakodnevice. I da, da bi se do njih došlo, zaista mora da se pređe jedna granica. Ona, mistična, koja vodi do Visoke Srbije.