"Osvrt" sa Vrzićem: Špekulacije na Bliskom istoku, Dan pobede i srpska rezolucija o KiM
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Špekulacije na Bliskom istoku, Dan pobede, evropska porodica u Jerevanu, rezolucija Skupštine Srbije o Kosovu i Metohiji, samo su neke od tema koje je u svojoj autorskoj emisiji "Osvrt" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Novi poredak Bliskog istoka
Novinar portala "Aksios" Barak Ravid (osim toga i pripadnik obaveštajne jedinice 8200 vojske Izraela) svetsku prepoznatljivost stekao je ekskluzivnim informacijama iz Bele kuće. Sada se, međutim, pretpostavlja da je deo prevare planetarnih razmera.
Mehanizam za koji ga sumnjiče se, naime, sastoji u sledećem.
Barak Ravid prvi objavljuje informacije o daljem toku, ili smirivanju, rata na Bliskom istoku, što momentalno utiče i na cenu nafte na svetskom tržištu. Čim stigne umirujuća vest o nastavku pregovora, cena nafte pada. I to je normalno, jer je reč o ceni naftnih fjučersa, dakle budućih isporuka nafte, a ne stvarne nafte koja se isporučuje u ovom trenutku, što će reći da na umirujuće vesti Baraka Ravida tržište reaguje očekivanjem da će kroz mesec-dva – jer je ovaj izraelski obaveštajac javio da će rat stati – cena nafte biti niža nego što je sad. Ono što, međutim, u svemu tome nije normalno jesu masivna šortovanja cene nafte – opklade na pad cene – neposredno pre nego što će Barak Ravid objaviti svoju ekskluzivu iz Bele kuće.
Nije se to desilo samo jednom nego svaki put, a poslednji put u nedelji za nama, što statistički isključuje mogućnost slučajnosti.
Preciznije, izaziva navedenu sumnju da je sve to jedna velika špekulacija u kojoj saučestvuju izvori Baraka Ravida iz Bele kuće i sam Barak Ravid.
Tako što su znali da će pasti cena nafte – jer su svojim informacijama i izazvali pad cene nafte – zaradili su u ovih par meseci nekoliko milijardi dolara. Samo ove nedelje 125 miliona dolara u razlici između cene nafte pre i posle informacije Baraka Ravida – na čemu je mogao da zaradi samo onaj koji je znao da će i kada će on objaviti vest o ratu i miru koja će imati uticaja na cenu nafte – a Ministarstvo pravde SAD istražuje barem četiri takva slučaja u kojima se profitiralo više od 2,6 milijardi dolara.
No nevolja je i šira od toga, i sastoji se u tome što se ne može pouzdano znati koje su vesti prave, a koje su špekulacije o ratu i miru.
Šta se zapravo događa?
Donald Tramp je pokrenuo "Operaciju Sloboda"; američki ratni brodovi koji su pokušali da prođu kroz Ormuski tesnac bez odobrenja našli su se na udaru Irana; Saudijska Arabija i Pakistan tražili su od Amerike da obustavi Operaciju Sloboda, a izgleda i da su u tu svrhu Saudijska Arabija i Kuvajt Amerikancima uskratili korišćenje svojih vojnih baza i vazdušnog prostora; tako da je Donald Tramp obustavio svoju operaciju, praktično, čim je započela.
Ormuz, u svakom slučaju, ostaje zatvoren. I pod kontrolom Irana; Si-En-En otkriva i kako izgleda deklaracija koju brodovlasnici moraju da popune kako bi dobili iransku dozvolu za prolazak. Magazin ”Forin polisi”, inače, ranije je javio i da Iran i dalje uspeva da izveze neku količinu svoje nafte pomorskim putem – tako što tankeri uopšte ne ulaze u međunarodne vode u kojima ih čeka američka blokada iranske blokade, već plove duž obala Irana i Pakistana, njihovim teritorijalnim vodama, pa dalje ka svojim odredištima.
Ima i još nekih važnih otkrića. "Vašington post" donosi dva.
Prvo: obaveštajna procena američkih službi da Trampovu blokadu Ormuza Iran može da izdrži barem tri-četiri meseca, a "možda i duže" – tim pre što svoju naftu izvozi i kopnenim rutama, a ne samo suženim pomorskim – te da je, uprkos američkim i izraelskim udarima tokom 40-ak dana rata, očuvao barem 75 odsto mobilnih lansera raketa i oko 70 odsto zaliha raketa, uz hiljade i hiljade dronova koje nastavlja da proizvodi u velikim količinama; uzgred, na odbranu od iranskih raketa i dronova u istom je periodu (prema proceni Centra za strateške i međunarodne studije) potrošeno 53 odsto THAAD presretača raketa i 43 odsto predratnih zaliha ”patriota”. Za obnavljanje zaliha biće im potrebne godine.
I drugo važno otkriće "Vašington posta": uprkos tolikom utrošku američkih PVO zaliha, rezultat je zabrinjavajuće skroman. Iran je uništio znatno više nego što se dosad smatralo – nije pogođeno samo 100 meta u 11 američkih baza širom regiona kao što je ranije otkrio En-Bi-Si, nego barem 228 meta – od kasarni do aviona na pistama i naprednih radara – u makar 14 baza.
Kada se podvuče crta – Iran može da priušti i status kvo blokiranog Ormuza i krhkog primirja, i nastavak rata.
Ali kako će Amerika da nastavi da ratuje kad je, na vrhuncu svoje spremnosti, u ratu čiji je početak pritom sama diktirala, pretrpela opisani rezultat…
Može li, nasuprot tome, da nastavi da guši Iran svojom blokadom, makar i poroznom? E, tu sa onih špekulacija Baraka Ravida i njegovih saučesnika iz Bele kuće prelazimo na stvarno stanje na tržištu.
Realnost je strašnija od špekulacije.
Fatih Birol iz Međunarodne energetske agencije upozorava da je na relativno stabilizovanje situacije već potrošeno 20 odsto strateških rezervi.
"Politiko" opominje da Evropska unija čak i ne zna koliko nafte zapravo ima u svojim strateškim skladištima.
"Blumberg" pak predviđa da će ta skladišta u Evropi biti ispražnjena već tokom ovog meseca, tokom maja, a u SAD do početka jula, ako ne i ranije jer se skladišta, kako se ukazuje, prazne brzinom kakva do sada nije viđena.
Predvidljive su i moguće geopolitičke posledice takvog tempa nestajanja rezervi nafte. Evropska unija moraće ili da na kolenima moli Rusiju za pomoć, ili da zahteva od Amerike da pod hitno okonča svoj rat protiv Irana pod ma kakvim uslovima, što će samo dodatno produbiti transatlantski razdor među NATO saveznicima.
I Amerika će morati da požuri da postigne nekakav sporazum. Makar i ponižavajući, jer uvek lošije prolazi onaj kome se više žuri.
Ili će, usled žurbe, i Evropa i Amerika, umesto miroljubivih, preduzeti samoubilačke korake u pravcu rasplamsavanja ratova koje vode? Hoće li uložiti sve što imaju, jer su svesni da vremena više nemaju? I to je, na žalost, sasvim realna koliko i zastrašujuća mogućnost.
Zanimljiv je, i treba pratiti, i pomenuti zahtev Saudijske Arabije da je Amerika ne oslobađa kroz operaciju u Ormuskom moreuzu, uz zabranu korišćenja teritorije za napad na Iran. Tim pre što je iranski šef diplomatije u vreme najnovije posete Kini razgovarao i sa svojim saudijskim kolegom.
Kina je pak Iranu pružila javnu i punu podršku u odbrani nacionalnog suvereniteta i bezbednosti.
Uz još jedan strahovito značajan i, potencijalno, revolucionaran podatak. Nakon što je Amerika uvela sankcije kineskim rafinerijama zbog kupovine iranske nafte, Kina je – po prvi put – aktivirala svoj zakon koji zabranjuje postupanje u skladu sa američkim sankcijama. Ovim kineskim njet Americi ulazimo u sasvim novu fazu sukoba. U kome ulog, konačno, postaje i sam dolarski finansijski sistem koji je predugo omogućavao Americi da ratuje sankcijama kao svojim najjačim oružjem.
Narednih dana treba pratiti ishod posete Donalda Trampa Kini. I tempo pražnjenja strateških skladišta nafte.
Promene se ubrzavaju. Već kroz nekoliko nedelja svet bi mogao da bude bitno drugačiji nego što je danas.
Čiji je Dan pobede
Zapravo je prilično jednostavno – oni koji su pobedili 9. maja 1945. i ovog su 9. maja to i proslavili.
Naravno, važi i obrnuto: oni koji pobedu nisu slavili 9. maja 1945. nisu pobedu slavili ni 9. maja 2026.
Oni su 9. maja proslavili Dan Evrope. Uz "Odu radosti" kao himnu Evropske unije. "Oda radosti" prethodno je svirana Hitleru za rođendan 1942. Naravno, kad su ovu Betovenovu kompoziciju – pisao je "Gardijan" prošlog decembra – nacisti prisvajali kao svoju himnu. Himna Evropske unije je nacistička himna…
Istovrsnih kontinuiteta ima još. A kako i ne bi, kad je i otac Evropske unije, Francuz Robert Šuman, bio višijevski, znači, nacistički kolaboracionista. U kvislinškom je duhu začeta Evropska unija, a što se grbo rodi, vreme ne ispravi…
Uostalom: prvi predsednik Evropske komisije Valter Halštajn bio je nacista. I to ne banalan nacista, nego se toliko isticao da je tokom Drugog svetskog rata bio predložen za NazionalSozialistischerFuehrungsOffizier-a, ideološkog komesara za nacističku obuku pripadnika Vermahta.
Načelnik Generalštaba Hitlerovog Vermahta Adolf Hojzinger bio je šef Vojnog komiteta NATO-a. Johanes Štajnhof – takođe komandant Vojnog komiteta NATO-a. Hitlerov general Hans Špajdel bio je vrhovni zapovednik kopnenih snaga NATO-a u Centralnoj Evropi. Johan fon Kilmanseg – zapovednik specijalnih snaga NATO-a u Centralnoj Evropi; Ernst Faber, Karl Šnel, Franc Jozef Šulce, Ferdinand fon Zenger und Eterlin…
Predugačak je spisak Hitlerovih NATO oficira da bi bio slučajan.
Dokumenta CIA-e s kojih je skinuta oznaka tajnosti pre dvadesetak godina pokazala su i da je saradnja Amerike i ukrajinskih saradnika nacista – kroz operacije ”Beladona”, ”Ris” i ”Trozubac” – uspostavljena već 1946. godine.
Normalno, kad je s Hitlerovom Nemačkom sve do 1942. u zvaničnom svojstvu sarađivao senator Preskot Buš. Otac i deda dvojice predsednika Amerike.
I zašto bi, onda, bilo iznenađenje što je otac Ursule fon der Lajen pomilovao nacističkog serijskog ubicu krampom Eriha Gustava Šarfetera posle samo 10 godina zatvora, nakon što je osuđen na 18 doživotnih robija.
A i Analena Berbok je ponosna na svog dedu Valdemara Berboka koji je bio "uvereni nacista" po sopstvenom priznanju.
Ništa nije neočekivano. Pa ni to što su u Berlinu 9. maja 2026. bile zabranjene zastave Crvene armije i Sovjetskog Saveza.
Te zastave nisu bile zabranjene 9. maja 1945. kad se u Berlinu slavio Dan pobede, a ne Dan Evrope Valtera Halštajna, Adolfa Hojzingera i Ursule fon der Lajen.
Mora biti da je Dmitrij Medvedev u pravu kad kaže da bezbednost Rusije može da se obezbedi samo "kroz iskonski strah Evrope": "Samo ako Nemačka i 'ujedinjena Evropa' shvate da je neprihvatljiva šteta neumitna."
A što se nas tiče, pa, valjda je jasno gde nam je mesto. Sto Srba za jednog Nemca i sve naše krvave bajke obezbedili su nam to mesto.
Srbe su na Crvenom trgu u Moskvi – da se ne obrukamo, da ne izneverimo krv koju su nam prolivali u ime "ujedinjene Evrope" – na najvišem nivou predstavljali čelnici Republike Srpske.
Evropska porodica u Jerevanu
U jednom tekstu o najavljenom američkom povlačenju iz Evrope i "evropskom planu spašavanja NATO-a" rimska "Republika" pisala je i o samitu Evropske političke zajednice u Jerevanu, kome je prisustvovao i premijer Kanade Mark Karni, kao o novom NATO formatu bez Sjedinjenih Američkih Država.
Ali zato s Ukrajinom: tamo je bio i Vladimir Zelenski. I Aljbin Kurti, koji se sastao i sa Vladimirom Zelenskim i sa generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom.
U Prištinu je ove nedelje iz Nemačke sleteo ukrajinski vojni transportni avion; vredi skrenuti pažnju i na zajedničku obuku specijalaca iz Ukrajine i samozvanog Kosova u organizaciji Velike Britanije koja traje već nekoliko godina.
Sve što je protiv Rusije je protiv Srbije.
Odlazak premijera i šefa diplomatije Srbije na onakav skup u Jerevanu zato može da ima smisla samo ako njihovim prisustvom može da se obezbedi nešto bolje za Srbiju i Srbe na Kosovu i Metohiji. Inače se prisustvom naših zvaničnika uz Kurtija i ostale navedene partnere samo legitimizuje sadašnje stanje u kome je sve gore i za Srbiju i za Srbe na Kosovu i Metohiji.
I to u društvu onih koji su protiv Rusije, što znači da su i protiv Srbije.
Bar da su iz Jerevana sa Evropske političke zajednice produžili u Moskvu za Dan pobede, kao što je iz vladajuće koalicije tražio Aleksandar Vulin…
Umesto toga, sa Konferencije predsednika parlamenata Evropske unije i zemalja kandidata koja je održana u Danskoj stižu vesti da se uvodi nova vrsta (produbljene) saradnje među kandidatima. Uključujući Srbiju. Skroz na istok do Moldavije i Ukrajine. Inače, takozvano Kosovo (još) nije kandidat pa u tome ne može da učestvuje, te zato sa Ukrajinom produbljuje saradnju onim transportnim avionom u okviru vojne saradnje s Nemcima i Britancima.
I još nešto oko evropske perspektive takozvanog Kosova: još se Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine Srbija prećutno saglasila da u Evropsku uniju može da uđe samo s teritorijom bez Kosova i Metohije. Briselskim sporazumom – odredbom da se Beograd i Priština neće međusobno blokirati na evropskom putu – to je potom samo potvrđeno.
Takva pak evropska perspektiva Srbije (dakle, bez Kosova i Metohije u svom sastavu) dobila je nov podsticaj – kakva perspektiva takav i podsticaj – kroz najavu nemačkog ministra spoljnih poslova Johana Vadefula da će proširenja Evropske unije moći da bude samo ako bude ukinuto pravo veta. To jest, pravo glasa u Evropskoj uniji, jer ne spada u pravo glasa ako samo možete da glasate "za".
Štaviše, najavio je nemački ministar i da (eventualne) buduće članice – a to obuhvata i Srbiju bez Kosova i Metohije – neće imati prava koja imaju ostale članice. Neki su tamo manje ravnopravni od drugih, a mi čak ni toliko…
Najavio je Nemac i kažnjavanje svih koji probaju da se pobune protiv, kako kaže, "naših zajedničkih vrednosti" – 9. maja uverili smo se i koje su to vrednosti – a u sklopu svega toga najavljuje i da više neće svaka članica Evropske unije imati pravo da delegira svog komesara. Pa bi, na primer, Slovenija i Hrvatska imale to pravo, dok Srbija ne bi. I to bez Kosova. Jer su takve zajedničke vrednosti o kojima govori nemački ministar.
I, da ne bude zabune: sve to što je rekao nemački ministar sadržano je u koalicionom sporazumu aktuelne nemačke vlade. Ovo je njihova ponuda nama: Srbija bez Kosova i bez prava glasa. I ko zna bez čega još kad i na, na primer, Hrvatsku dođe red da nam postavlja uslove, jer nam je iz vladajuće partije u Hrvatskoj već poručeno da preko nje ide naš evropski put…
Tako da je možda ipak trebalo otići iz Jerevana u Moskvu. Ako ništa drugo, makar da se pokaže da ovo što nam nude ne mora da bude i naša jedina alternativa…
Rezolucija Skupštine Srbije o Kosovu i Metohiji
Kosovo je grdno sudilište. O uspehu se sudi na osnovu rezultata. Sigurno nije 5:0 za nas zato što je nas – i Srbije i Srba – na Kosovu i Metohiji sve manje.
Naravno, tačno je da nismo jedini koji učestvujemo u ovim procesima; mnogo toga zavisi i od Aljbina Kurtija, tako da štošta od pomenutog procesa nestajanja Srbije i Srba sa Kosova i Metohije ide i njemu na dušu.
Morali bismo, makar, da mu to ne oćutimo.
Pa je utoliko važnije što je iz vladajuće koalicije podnet Predlog rezolucije o osudi sistematskih zločina nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. S tim što tu postoji i nijansa: poslanici Pokreta socijalista, koji su autori predloga rezolucije, kažu da su to predložili bez prethodnog dogovora sa ostalim kolegama. Tako da ovaj predlog iz vladajuće koalicije još nije i predlog vladajuće koalicije.
No pitanje Kosova i Metohije, a naročito mučenog srpskog naroda i njegove tragične sudbine kojom se ova rezolucija bavi, ne bi smelo da bude pitanje vlasti, opozicije i stranačkih prepucavanja.
Osim sa stanovišta Aljbina Kurtija i sličnih velikoalbanskih ekstremista, ništa sporno tamo ne piše: osuđuju se zločini i progon Srba i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, pozivaju se međunarodne institucije da napokon sprovedu istragu zločina počinjenih nad Srbima, pozivaju se institucije Srbije da procesuiraju sve za koje se osnovano sumnja da su počinili zločine nad Srbima, te da pruže svu potrebnu pomoć Srbima utamničenim u zatvorima Aljbina Kurtija.
Nema u svemu ovome ničeg spornog. Pa nema ni izgovora da se predlog rezolucije ne podrži…
Dve doživotne kazne i 30 godina robije za momka koji čak nije ni bio tamo: mučna tišina kojom je u pretežnom delu srpske javnosti zabeležena presuda trojici mučenika iz Banjske – Blagoju Spasojeviću, Vladimiru Toliću i Dušanu Maksimoviću – ne predstavlja garanciju da će u Skupštini Srbije biti usvojena Rezolucija o osudi sistematskih zločina nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji.
Neslavna sudbina predložene rezolucije o genocidu u Jasenovcu i NDH – koja čak nije stavljena ni na dnevni red da se o njoj raspravlja – neka posluži kao opomena da nam se to ne dogodi i ovom prilikom.
Ako već, tuđom i svojom krivicom, na Kosovu i Metohiji više nismo u stanju da se suprotstavimo Aljbinu Kurtiju i njegovim saučesnicima, neka im se, makar, suprotstavimo u Skupštini Srbije. Valjda ima toliko poslanika u Skupštini Srbije koji smeju to da urade…
Live
