"OsvRT" sa Vrzićem: Sudbina petrodolara, jasenovačko blato srpskog sveta i EU terapija za našu decu
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Pretnja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i kako rat na Bliskom istoku ubrzava dedolarizaciju, uloga Jasenovca u evrointegracijama blata srpskog sveta i hormonska terapija srpske porodice po pravilima Evropske komisije, samo su neke od tema koje je u svojoj autorskoj emisiji "Osvrt" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Pretnja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i kako je rat na Bliskom istoku ubrzao dedolarizaciju
Ono primirje na Bliskom istoku koje je, uz blokadu blokade Ormuza, isteklo u noći između minulog utorka i srede Donald Tramp je produžio zato što (još) nije mogao da napadne Iran i kopnenom invazijom, ali nije ni smeo da odustane od svoje blokade iranske blokade i da pruži šansu miru.
Pa su se i zato naftni fjučersi do kraja radne nedelje vratili na iznose iznad 100 dolara po barelu, uz ponovljena upozorenja Fatiha Birola, šefa Međunarodne agencije za energiju, da je ovo najveća energetska kriza u istoriji.
Što još ne uviđamo njen raskošni potencijal, zaslužno je samo naše nestrpljenje. Jer su poslednji tankeri s naftom, koji su Persijski zaliv napustili pre 28. februara, na svoje destinacije stigli tek pre desetak dana, tako da se sada troši to što je isporučeno. Šta će biti posle toga, osetićemo, ali biće znatno oskudnije, sve i ako ponešto uspeva da prođe kroz kudikamo poroznu američku blokadu blokade u iznosu od tri zaustavljena iranska tankera prema (barem) 38 tankera koji su do vikenda prošli u oba smera, prema podacima "Fajnenšel tajmsa".
Zapadni obaveštajni izvori priznaju i da je tek manji deo iranskih vojnih kapaciteta uništen u prethodnoj fazi rata – uz obnovu tokom primirja i, izgleda, kineske isporuke nečega što spominje Donald Tramp – tako da sledeća faza rata, uz treći američki nosač aviona koji je tamo pristigao, ima sve razloge da bude još destruktivnija nego prethodna.
I to ne samo zbog oružja, nego i zbog još neupotrebljene sposobnosti Huta iz Jemena da blokiraju i Bab-el-Mandeb na izlazu iz Crvenog mora.
A povrh toga i još jedno oružje u iranskom arsenalu eskalacije na koje su opomenuli iranski poluzvanični izvori: presecanje internet saobraćaja, kablova, koji idu dnom Ormuskog moreuza. Kako se procenjuje, tuda prolazi čak do 30 odsto svetskog internet saobraćaja. Uključujući razmenu finansijskih podataka, čiji bi poremećaj predstavljao nepoznatu s kakvom se svet još nije suočio…
No, dok se sve to ne dogodi u obimu u kome može, mora se imati u vidu i informacija "Volstrit džornala" koja je privukla nimalo do nesrazmerno malo pažnje u odnosu na svoj značaj. Ujedinjeni Arapski Emirati – kao jedan od najvažnijih saveznika Amerike u Persijskom zalivu – uputili su pretnju Americi. Konkretnije, američkom dolaru.
"Volstrit džornal", naime, otkriva da su prošle nedelje Emirati zatražili finansijsku pomoć od Amerike u vidu takozvanog svop aranžmana koji je, u osnovi, hitna pozajmica uz nisku kamatnu stopu u uslovima porasta kamatnih stopa.
Već i sama potreba Emirata da tako nešto zatraže svedoči o njihovoj finansijskoj situaciji usled rata na Bliskom istoku. Što bi možda i bio samo njihov problem da to i dodatno ne dovodi u pitanje čak i američku ekonomiju; već smo, naime, na ovom mestu ukazali na ozbiljna upozorenja da arapskih investicija u američke hartije od vrednosti i akcije tehnoloških giganata više neće biti, a one koje postoje možda će biti i povučene jer "Fajnenšel tajms" javlja i da se uveliko traže izlazne varijante. Pošto je logično da, koliko god da su okupirani američkim interesom i potrebama, ne mogu da ulažu novac u razvoj američke ekonomije dok moraju da pozajmljuju novac za spas sopstvene ekonomije.
Štaviše, prošlog četvrtka je na panelu MMF-a i Svetske banke u Vašingtonu ministar finansija Saudijske Arabije (Muhamed al Džadan) rekao da će "morati da se preračunaju svi koji su računali na brz oporavak – čak i ako dođe do potpunog kraja neprijateljstava".
Dakle, arapskog novca za ulaganje u američku ekonomiju neće biti još neko vreme do zadugo. Sa svim propratnim posledicama toga što više neće biti (prema računici Muhameda el Erijana) 200 milijardi dolara godišnje arapskih investicija u američki dug i deonice na berzi.
No, evo gde ona informacija "Volstrit džornala" postaje i naročito značajna. Američki FED će verovatno odbiti molbu za pomoć iz Emirata, najavljuje list. Ništa lično, inače: o nemogućnosti FED-a da pomaže svop aranžmanima zainteresovanim partnerima piše se još od prošle godine, pri čemu Emirati i ne spadaju u kategoriju američkih partnera kojima se ta pomoć pružala čak i kada su mogli da je pruže, kao 2008. i u vreme kovida kad su svop aranžmane naširoko koristili, kupujući valutu partnera kojima su bili potrebni dolari da očuvaju stabilnost.
Dakle, Emirati zovu Amerikance u pomoć, ovi kažu da nisu u mogućnosti da im pomognu.
Odgovor Emirata koji prenosi "Volstrit džornal"? Vi – Amerikanci – krivi ste što smo u ovakvoj neprilici. Evo citata: "Odluka predsednika Trampa da napadne Iran uplela je zemlju u destruktivni konflikt čiji efekti nisu okončani."
I zatim ključna pretnja – okrenuće se Kini.
Evo i tog citata: "Zvaničnici iz Emirata kazali su američkim zvaničnicima da će, ako zemlji ponestane dolara, biti primorani da koriste kineske juane ili valute drugih država za prodaju nafte i druge transakcije… U tom scenariju" – pojašnjava list – "sadržana je implicitna pretnja američkom dolaru, čija superiornost među globalnim valutama delom leži i na skoro ekskluzivnoj upotrebi u naftnim transakcijama."
Petrojuan, znači, umesto petrodolara.
Podsećamo i da je britanska osiguravajuća kuća "Lojds" već utvrdila – pre američke blokade iranske blokade Ormuza – da Iran propušta naftu plaćenu u juanima.
Da li se i američki saveznik, pored kineskog saveznika, sad pridružuje ovom napadu juanom na (petro)dolar?
Ono što je citirao "Volstrit džornal" ne čini se ni kao prazna pretnja ni kao ishitrena i nervozna reakcija – ovo stoga što su Ujedinjeni Arapski Emirati pre dve godine i formalno postali članica BRIKS-a. Organizacije koja upravo i služi dedolarizaciji svetskih finansija, kroz izgradnju alternativne finansijske infrastrukture koja (bez mnogo atraktivne pompe, ali zato uporno i temeljno) traje već godinama. A "strateški značaj" članstva u BRIKS-u, kako ističu sami Ujedinjeni Arapski Emirati, sastoji se i u "produbljivanju saradnje sa ostalim članicama u transformativnim razvojnim inicijativama i ekonomskim projektima".
Čitav je pak ovaj proces utoliko značajniji što je nedavno i "Blumberg" opomenuo da je iranski rat upravo srušio petrodolar.
Ukratko, ova kriza je obrnuta u odnosu na svaku prethodnu: strani investitori, umesto da zbog krize kupuju američki dug, rasprodaju američki dug. Pojačana (ras)prodaja, umesto pojačane potražnje za dolarom kao sigurnim utočištem, zato što dolar više nije sigurno utočište, izazvala je i rast umesto pada visine kamate; velikih skoro pola procenta u odnosu na predratnu vrednost. Uvek do sada bilo je obrnuto, ali sada i Banka Amerike priznaje da je drugačije nego ikad: "Strani javni sektor rasprodaje (umesto da kupuje) američke državne obveznice."
Nema ni ko to da kupi, jer, konstatuje i "Blumberg" ono što smo već spomenuli, Arapi više ne zarađuju još više, kao u ranijim ekonomskim krizama i naftnim šokovima kad nafta poskupi, nego ne zarađuju ništa. A "petrodolarski ciklus" – ide objašnjenje – "počiva na dva ključna elementa: dolarima koji se zarađuju, i dolarima koji se investiraju. Oba su sada stala… Petrodolarski ciklus je oduvek bio politički dogovor zaodenut u finansijsko ruho. Sada, kada su se političke okolnosti promenile, finansije ih neminovno prate."
Povrh toga, vredi obratiti pažnju i na vesti o masovnim otpuštanjima u tehnološkom sektoru u SAD – Meta 10 odsto zaposlenih, Amazon 30.000, Orakl 20 do 30 hiljada… Stiže ovih dana i vest o skorom bankrotu sedme najveće avio-kompanije u Americi, i Trampova najava da će je možda spašavati – novim štampanjem novca, to jest zaduživanjem, po povećanim kamatnim stopama, što će, pošto "Spirit erlajnz" nije usamljen slučaj, kovitlac duga i zaduživanja samo ubrzati. Uz propratnu inflaciju i ostale negativne efekte. Koji će Ujedinjenim Arapskim Emiratima i ostalim, još važnijim članicama BRIKS-a samo dati dodatni impuls da konkretizuju oblikovanje kompleksne finansijske infrastrukture – od razvojne banke do nezavisnih sistema plaćanja – kao alternative postojećem, dolarskom sistemu svetskih finansija i američke moći.
Koga, uostalom, i nije potrebno pobediti. Već će dovoljno biti da postoji kad se ovo što postoji predugo uruši pod sopstvenom težinom. Rat na Bliskom istoku to sad samo ubrzava…
Uloga Jasenovca u evrointegracijama blata srpskog sveta
Nije potreban bolji dokaz da je Crna Gora integralni deo srpskog sveta od njene – i naše – evropske budućnosti koje vode preko Hrvatske. Preciznije, preko Jasenovca. Još preciznije: preko prećutkivanja Jasenovca. Da ne bude zabune oko prirode evropske budućnosti srpskog sveta.
Srpske žrtve koje su se ranije prećutkivale u ime bratstva i jedinstva sada ima da se prećutkuju u ime evropske budućnosti.
Srpska žrtva je zajednički imenitelj i jednog i drugog procesa; što će reći da nije čudo što su onoliki jugo-komunisti preko noći (tranzicije) postali evropski fanatici, jer su ionako samo antisrbi. Po meri Drezdenskog kongresa KPJ od pre skoro 100 godina…
Elem, obavestio nas je evropski poslanik iz vladajuće partije u Hrvatskoj Tomislav Sokol, povodom Dana sećanja na žrtve genocida u sistemu logora Jasenovac, Mauthauzen i Dahau u Skupštini Crne Gore, da to sećanje kontaminira odnose sa Hrvatskom. Uz podsećanje da Crna Gora samo preko Hrvatske može postati članica Evropske unije. Ili će, kaže, u "blato srpskog sveta".
Pritom, nije dotični Sokol ekscentričan u svom negodovanju zbog našeg sećanja na njihove zločine. Istim su nam se povodom, samo nešto manje elokventno, narugali i šef hrvatskog Sabora i šef hrvatske diplomatije.
Kako bi tek stradale evropske integracije Srbije da se i Skupština Srbije, kao Skupština Crne Gore, usudila da u zvaničnoj formi osudi genocid u Jasenovcu. Crnogorska skupština je, pritom, osudu Jasenovca razblažila Mauthauzenom i Dahauom, pa joj ni to nije pomoglo.
Štaviše, kao što ni onomad Jasenovac nije bio isključivo hrvatska, nego i tekovina ujedinjene Evrope (protiv Rusije, a time i Srbije), tako ni sada ujedinjenu Evropu ne zanimaju srpske žrtve. Nikoga nije bilo iz Evropske unije da im oda počast kao što i inače nema nikoga iz Evropske unije da Hrvate spreči da ponovo budu za dom spremni, od Tompsona do Jasenovca.
S tim što je američka ambasadorka u Zagrebu bila i još kreativnija, pa je u Jasenovcu položila venac hrvatskim žrtvama ustaša, dok Srbe i Rome nije ni spomenula.
Umorenim Srbima i Romima poklonio se samo ambasador Rusije.
Ako se tako odnose prema srpskim žrtvama ustaške kame, znači da još nisu završili ni svoj obračun sa onim Srbima koji su već ubijeni u ime nezavisne države koje se ne odriču, i kako onda mislimo da će se – Hrvati i njihovi EU partneri – odnositi prema živim Srbima? Koji, dakle, još nisu prošli ni kroz jasenovački tretman.
I teško da će u tome mnogo pomoći direktiva Vlade Srbije da svi zakoni koji ubuduće budu donošeni u Skupštini Srbije budu "u skladu sa tekovinama Evropske unije". Uz racionalno pitanje šta će nam uopšte Skupština Srbije kad nam ionako zakone piše i izglasava neko drugi. Uključujući već citiranog Tomislava Sokola.
S tim što ih sve to oko zakona i tekovina – uključujući Jasenovac – zanima prvenstveno u cilju koji je relativno neoprezno otkrila Ursula fon der Lajen kad je pre neki dan priznala da svoju kontrolu čitavog evropskog kontinenta hoće da kompletira samo da tu ne bi bilo uticaja Rusije, Kine ili Turske. A ne zato što nama to donosi nešto dobro.
Pa nas zato – zbog njih, ne zbog nas – svojim zakonima da ih prekopiramo uvlače u svoj sistem.
To jest, u svoj front protiv Rusije, jer je i Marta Kos priznala da nam uskraćivanjem para preti zato što nismo uveli sankcije Rusiji.
Pa i stoga ne čudi što iz Moskve stižu sve jasnija upozorenja o rastućem raskoraku između evropskih (dez)integracija Srbije i odnosa Srbije i Rusije. Ne zato što Rusija tako hoće, nego zato što nam Marta Kos i Ursula fon der Lajen ne dozvoljavaju i jedno i drugo. Valjda nije uzalud što Marija Zaharova podseća da nisu Srbi robovi.
Inače, što evropske pare za Srbiju još nisu zamrznute, nego je Marta Kos još u fazi pretnje zamrzavanjem, samo znači da svoju pretnju trenutno koristi kao ucenu. Ako pare budu zamrznute, značiće da ucena nije uspela. Pri čemu treba imati u vidu da čak i proevropski mediji na srpskom jeziku prenose da je "novac iz Plana rasta" – kojim nam preti Marta Kos – "beznačajan", te da "Srbija može bez 300 miliona godišnje". Ionako ti milioni ne služe za nešto konkretno, nego za usvajanje i primenu onih zakona koji su potrebniji Evropskoj uniji nego Srbiji.
U svetlu pak pomenute evropske potrebe da od Srba naprave robove po svojoj meri, još je i važnija nego što bi bila inače bila demonstracija saradnje naše dve države kroz sednicu Međuvladinog srpsko-ruskog komiteta za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju u Beogradu – uz potpisane planove o konkretnoj budućoj saradnji – i otvaranje počasnog konzulata Rusije u Novom Sadu. Svi koji su se s ruskim delegacijama sastali, a i oni koji se nisu sastali a mogli su, pokazali su i koliko se na njih može računati u nastavku borbe da Srbi ne postanu robovi Brisela, Marte Kos i Ursule fon der Lajen.
Pri čemu je položaj Srbije utoliko kompleksniji što nisu njih dve i jedine koje nam nameću tu vrstu odnosa. Isto je ove nedelje učinio i američki ambasador pri NATO-u Metju Vitaker – naredbom da strateški pravac Srbije bude usklađen sa Zapadom, koji je pride naglašen javnom pretnjom da naša "bezbednost zavisi od izbora pravih partnera". Da li je time hteo da kaže da će nam bezbednost biti ugrožena ako ne izaberemo prave partnere, to jest partnere po njegovom i ukusu Ursule fon der Lajen? Ko zna šta je tek rekao iza zatvorenih vrata, ako je već ovako zapretio javno…
Tako da i kao proizvod iznude može da se shvati najava zajedničkih vojnih vežbi Srbije i NATO-a idućeg meseca. Tim pre što je poslednja vojna vežba Srbije i Rusije održana još pre pet godina. Pri čemu ovi s kojima ćemo da vežbamo okupiraju deo naše zemlje. Dok oni s kojima ne vežbamo imaju dragoceno iskustvo ratovanja u novoj eri bespilotnih letelica, a NATO u tom ratovanju bespilotnim letelicama trpi poražavajuće gubitke čak i u vojnim vežbama koje sam organizuje…
Što znači da bi izbor pravih partnera morao da nam bude očigledan. Već i zato što pravi partneri ne prete. I utoliko više što se jedino još Rusija iz poštovanja i saučešća poklonila srpskim žrtvama Jasenovca, umesto da od nas zahteva da o njima ponizno ćutimo u ime EU integracije Srbije u odnos gospodara i roba…
Hormonska terapija srpske porodice po pravilima Evropske komisije
Odavno znamo, čak i ako se pravimo da ne znamo, da nema EU integracije Srbije bez priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova. I bez sankcija Rusiji. Nema Evropske unije ni bez ekonomskog modela u kome strani investitori na ime svog profita iz Srbije iznose po pet odsto BDP-a Srbije godišnje. Uz ropsko ćutanje o jasenovačkim žrtvama, i sve ostalo na šta smo spremni kad smo već spremni da im oćutimo i Kosovo i Jasenovac.
Ali nije ni to sva cena koju ćemo platiti u ime EU integracija onoga što preostane od Srbije posle nas ovakvih. Jer nisu naši evropski partneri zainteresovani samo za prošle generacije Srba – u Jasenovcu – niti samo za sadašnje da im to i naplate, nego bi i buduće generacije. Našu decu.
Kažu da se zbog naše dece, a ne (samo) zbog Evropske unije, menjaju porodični zakoni. To nam kažu oni koji nisu imali ništa protiv dece u devijantnim orgijama Džefrija Epstina i mreže njegovih saradnika; nijednog njegovog saradnika nisu zaboravili da zaštite od krivičnog gonjenja.
Takva je njihova briga za decu. O Gazi, naravno, da i ne govorimo.
Tako da je sasvim poželjna, makar, izvesna doza zabrinutosti ako nameravamo da svoju porodicu uređujemo po meri onih koji nemaju ništa protiv zlostavljanja dece. Jer ta deca mogu da budu i naša, a i inače čitav svet ne bi smeo da bude vredan suze jednog deteta… Dok njima – kad već citiramo Dostojevskog moramo da se setimo i Madlen Olbrajt – ni smrt pola miliona dece u Iraku nije bila previsoka cena za ostvarenje njihovih ciljeva.
Zar po takvim standardima da uređujemo svoje porodice?
Još kad tome dodamo i potrebu Evropske unije da uređuje naš obrazovni sistem, i dominantnu poziciju Nemačke na tržištu udžbenika u Srbiji, kako da se ne zapitamo o čemu se tu stvarno radi.
Odakle im uopšte tolika potreba da se bave našom decom, našom budućnošću, kad – od Jasenovca do '99. – znamo kakav je njihov odnos prema našoj prošlosti i sadašnjosti. Zar mislimo da našoj deci žele nešto bolje?
Pa u tom kontekstu i Porodični zakon, ako bude usvojen onako kako traži Evropska unija, a svi naši zakoni pre ili kasnije moraju da budu napisani kako traži Evropska unija sve dok na to pristajemo, predviđa i da dete od samo 15 godina može da da pristanak na preduzimanje medicinske mere. Koja je u Zakonu o pravima pacijenata definisana i kao zdravstvena usluga u terapijske svrhe. Hormonska terapija, na primer? Ko išta prati, zna da je terapija hormonima – blokatorima puberteta – već (pre)dugo ustaljena praksa s pogubnim posledicama u Americi. Da se devojčice ne razviju u žene, dečaci u muškarce. Jer je to njihov izbor. Roditelji se tu ne pitaju. A njima samo 15 godina, i šta uopšte mogu da znaju o posledicama takvog izbora od kojih nema povratka.
Možemo i nadalje da predviđamo budućnost.
Ono što je iz Brisela naloženo Mađarskoj oko seksualne propagande među decom biće naloženo i nama, kao i svima ostalima koji to već sami nisu sproveli. LGBT i ne-LGBT propaganda – čemu, uopšte, seksualizacija dece? Ostavite decu da budu deca, ima vremena, neka ih da porastu. A seksualizacija dece je pedofilija. Što nas vraća na Džefrija Epstina i mrežu njegovih saradnika u vlasti Kolektivnog Brisela koja nam nameće ovakve porodične zakone.
I šta je sledeće? I gde je tome kraj? Nadajmo se da nikad nećemo biti u prilici da to saznamo. Jer deca naše dece, ako ih i bude, zasigurno neće biti naša. I neće im zbog toga biti bolje. Imamo li pravo da ih tome ostavimo? Makar i po cenu naše evropske budućnosti…
Live
