"OsvRT" sa Vrzićem: Blokada Bliskog istoka, Mađarska, KiM i upozorenje Sergeja Lavrova
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Blokada blokade Bliskog istoka i svetske ekonomije, pouke mađarskih izbora, Dve ambulante i jedna rezolucija na Kosovu i Metohiji i upozorenje Sergeja Lavrova, samo su neke od tema koje je u svojoj autorskoj emisiji "Osvrt" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Svetska ekonomska kriza s Bliskog istoka
Profesor Sajed Mohamed Marandi, koji je bio član iranske delegacije na onim pregovorima u Islamabadu koji nisu doneli mir ali nisu ni razbuktali rat, otkrio je i da su članovi pregovaračke delegacije imali osnova za sumnju da će biti ubijeni zato što se nisu predali Amerikancima u Pakistanu.
U "Vašington postu", skrenuo je pažnju Marandi, osvanuo je komentar u kome se usred pregovora poziva na ubistvo pregovarača ako odbiju ultimatum – javna pretnja kao dodatni argument u pregovorima – no, indikativnije od toga, potpredsednik SAD Džej Di Vens pregovore je prekinuo naprasno i napustio Islamabad, te je, uz još neke indicije koje Marandi nije obelodanio, iranska delegacija odatle otišla takoreći krišom, drugim avionom umesto onog kojim je došla iz Teherana, i nije se vratila u Teheran nego na jedan udaljeniji aerodrom, da zavara trag. Za svaki slučaj.
U takvoj atmosferi ne-mira i nepoverenja, krhko primirje nekako opstaje. Uključujući, uz izvesna krvava odstupanja, Liban, gde je – otkriva Marandi – Iran pripretio Americi da će napasti Izrael ako ne prestane s napadima na Liban (i Hezbolah). Pa je i to primirje dogovoreno uprkos nastojanjima Izraela da sabotira; očekivano, jer nije postigao nijedan od svojih ciljeva u ovom ratu koji je pokrenuo, pa mu je potreban nastavak rata a ne njegovo okončanje.
U sklopu toga Amerika i nastavlja da dovlači vojsku na Bliski istok, a i Iran obnavlja odbrambene kapacitete koji su dosad uništeni. S tim što sad i ”Blumberg”, nakon "Volstrit džornala", otkriva obaveštajne procene da je u Iranu zapravo uništeno znatno manje nego što je javljano; matrica, uostalom, poznata i nama iz perioda NATO agresije, kad su se šokirali kad su videli koliko nam je tenkova ostalo na Kosovu i Metohiji iako su objavili da su ih uništili sve. A uništavali su samo makete…
Što znači da bi, u zavisnosti od daljeg razvoja događaja, tekuće (relativno) primirje moglo da se pokaže i kao priprema za nastavak rata. Još opasnijeg nego dosad, jer bi neminovno uključio i detaljnije razaranje infrastrukture u regionu i neku količinu kopnene intervencije sa daljim nepredvidivim posledicama.
Do tada, međutim, ni povoljnija varijanta – opstanka primirja – ne donosi manje zamki.
Na iransku blokadu Ormuskog moreuza, naime, Amerika je uzvratila svojom blokadom izlaza iz Ormuskog moreuza.
Blokada na blokadu uprkos tome što je jedno iransko diplomatsko predstavništvo pokušalo da objasni Trampu putem Iksa da blokiranje u Ormuskom moreuzu nije isto što i blokiranje na društvenim mrežama.
Kako god, do petka kroz Ormuz nije prolazilo, praktično, ništa, a ne samo nafta i gas. Nisu išli ni helijum, karbamid, sumpor, amonijak, fosfati, kako je nabrojala Marija Zaharova.
Fatih Birol, šef Međunarodne agencije za energiju, upozorio je i da Evropa ima još samo oko šest nedelja zaliha avionskog goriva, koje je već poskupelo višestruko u odnosu na cene od 27. februara.
Nakon što je iranski ministar spoljnih poslova u petak objavio da je Ormuski moreuz duž dogovorenih ruta otvoren dok traje primirje – demonstrirajući svetu ko se oko toga pita, a i Donald Tramp je to potvrdio tako što je Ormuski moreuz proglasio za iranski - cene budućih isporuka nafte, takozvanih fjučersa, pale su za oko 10 odsto.
Do tada su bile na oko 100 dolara po barelu, jasno ukazujući na dva oprečna scenarija daljeg razvoja globalne ekonomije rata ili mira.
Prvi, u obliku primirja za kojim bi nastupio mir, značio bi i relativno ekonomsko olakšanje, iako ne baš i povratak na status kvo ante. Nekakav do znatan ekonomski poremećaj je zagarantovan već i onim što je razoreno do sada.
Drugi scenario, ako bi se primirje okončalo ratom a ne mirom, doneo bi i znatniju ekonomsku katastrofu.
O tome svedoči i stanje na stvarnom tržištu nafte. Jer je cena barela nafte koji se sad isporučuje za 20 do 40 odsto viša od cene fjučersa, a išla je čak i do 140 dolara po barelu.
Inače, ruski budžet balansiran je na osnovu cene nafte od 60-ak dolara po barelu. Trenutno je, u još većim količinama od predviđenih, prodaju po duplo većoj ceni.
U zavisnosti od razvoja scenarija 1 ili 2 – nastavak primirja ili nastavak rata – uslediće i sve propratne posledice po ekonomiju, usled manjeg ili još većeg rasta cena energenata i pucanja raznih lanaca snabdevanja. Bez ikakve zaštite niskih kamatnih stopa i štampanja novca bez pokrića da to ublaže, jer su sva ta sredstva monetarnog inženjeringa, a druga ne postoje, već potrošena za zataškavanje prethodnih kriza. I, da, zataškavanje jeste adekvatan opis onoga što je urađeno prethodnih decenija, jer nijedna kriza nije rešena u smislu njenog sistemskog rešavanja, tako da se otklone sami uzroci krize.
Zato što oni, naravno, leže u samom (još postojećem) modelu neoliberalne ekonomije od koga koristi imaju prevashodno njeni vlasnici, poslovični Rotšildi i tome slično društvo Džefrija Epstina…
No, da se vratimo u Ormuski moreuz i njegovu okolinu. Jer tamo lako može da postane još i gore taman kad se čini da je krenulo nabolje. Tako da američka blokada iranske blokade nakon njene suspenzije izazove i treću blokadu. Odgovarajuće upozorenje je u tom smislu već izdato: budu li Amerikanci blokirali iranske tankere, Iran će to smatrati kršenjem uslova primirja. Pa će na scenu, s druge strane Arabijskog poluostrva, stupiti Huti da blokiraju Bab-el-Mandeb. Nema protoka nafte i svega ostalog ni kroz Crveno more, a ne samo kroz Ormuz.
Što bi krizu, uključujući ekonomsku, samo dodatno ubrzalo i, srazmerno tome, pogoršalo.
A opet: može li Izrael da priušti da Iran slobodno prodaje svoju naftu dok obnavlja svoje vojne kapacitete? Baš kao što ni Iran ne može da priušti da svi drugi prodaju naftu i ostalo kroz Iranski moreuz, a da sami to ne čine usled američke blokade…
Tako da scenario dalje eskalacije, uprkos kratkoročnoj deeskalaciji, i dalje ostaje relevantan.
Ko će od toga imati najviše štete? Ne računajući Evropljane koji će, sopstvenom zaslugom, svakako imati ponajviše štete.
U jednoj analizi "Blumberga", koja je stigla do zaključka da je Trampova blokada blokade Ormuza usmerena i protiv Kine, a ne samo protiv Irana, prebrojani su bareli nafte, rezerve goriva i cene na pumpama, pa je otuda i izvučen zaključak: "Ukratko, naftna matematika ne rezultira u korist Bele kuće. Blokada (blokade) ima slabašnu šansu da uspe. Iran može da ostane prkosan – a Kina bezbrižna – duže nego što Donald Tramp može da ostane solventan."
Kako će to uticati na dalji razvoj situacije? I ko će bankrotirati? Uskoro ćemo saznati. Sve što bude bolje od najgoreg mogućeg scenarija značiće da smo još i dobro prošli.
Pouke mađarskih izbora
Svi koji su radili na izbornom porazu Viktora Orbana – od Ursule fon der Lajen do Aleksa Soroša – postigli su ono što su hteli. Da li će time i ostvariti ono što zapravo žele, podjednako je važno pitanje na koje odgovor nije sasvim očigledan.
Taj odgovor zadire i u razloge Orbanovog poraza. Koji je, ironijom izbornih kalkulacija glasovima, ubedljiviji u osvojenim mandatima nego u osvojenim glasovima zahvaljujući izbornom sistemu – mešavini proporcionalnog i jednokružnog većinskog – napravljenom da radi u njegovu korist.
Da li je Orban izgubio iz ideološko-geopolitičkih razloga, ili kudikamo lokalnijih pitanja korupcije, bahatosti pripadnika vlasti i srazmernog opadanja životnog standarda?
Mlađi Soroš u ekstazi objavljuje snimke skandiranja "Rusi, napolje"; uzgred, ta njegova ekstaza razotkriva čemu zapravo služe njihova otvorena društva i tobožnja borba za ljudska prava koja je sve vreme i služila kao prigodan izgovor da sakrije svoju pravu svrhu. Najzad, nije li još tata Soroš, Džordž, u tekstu iz novembra 1993, pod naslovom "Budućnost NATO-a: U pravcu novog svetskog poretka", zagovarao kombinovanje ljudskih resursa sa istoka Evrope i vojne tehnike sa Zapada (za rat protiv Rusije)?
Pa smo 30-ak godine kasnije dobili baš takav NATO rat protiv Rusije posredstvom Ukrajine.
U svakom slučaju, nema sumnje i da je sad u Mađarskoj bilo i ovoga što je onako obradovalo mlađeg Soroša. Međutim, čak i liberalni mediji na Zapadu – od "Gardijana" do "Politika" – saglasni su u proceni da su Orbanu zapravo presudila pitanja svakodnevnog života. Korupcija – stvarna ili percipirana – bahatost koja se ogledala i u zataškavanju skandala sa zlostavljanjem dece u popravnim domovima, inflacija koja je potrajala isuviše dugo da ne bi ostavila posledice u novčanicima.
A na sve to i mediji da dodatno napumpaju sve te probleme; perverzija se, naravno, otkriva o tome što je reč o istim medijskim konglomeratima koji, dok ističu ove nepoželjne pojave u Mađarskoj, prikrivaju razmere istih pojava tamo gde vlast ne treba promeniti ili samo uzdrmati. Od korupcije Ursule fon der Lajen u slučaju milijardi evra za nabavke kovid vakcina SMS porukama koje je onda izbrisala, do partnera Džefrija Epstina, uključujući njegove veze sa raznim Sorošima.
A možda je reč i o zamoru naroda od vlasti koja je trajala dugo, 16 godina.
S tim što, kada je o tome reč, treba imati u vidu i Vladimira Putina koji je, posle četvrt veka vlasti, na izborima, i to uz najviše izašlih na izbore, dobio više nego ikad pre, i glasova i procenata.
Ali to nas, pored ostalog, vraća i na pitanje odnosa prema korupciji i oligarsima: u Rusiji oni služe državi, ne služi država njima. Da je obrnuto, niti bi bilo iste vlasti u tolikom trajanju, niti bi bilo države (imajući u vidu Soroša, njemu nadređene i podređene, i njihove planove za pohod na Rusiju, a naravno i Srbiju. No Rusija se s njima izborila na vreme).
Uprkos Orbanovom porazu, međutim, ako je verovati prebrojavanju koje je izvršio "Politiko", i novi parlament biće 100 odsto "desničarski, nacionalistički i suverenistički". Što će reći da bi Orbanov poraz mogao da donese ozbiljniju personalnu promenu nego ideološko-geopolitičku revoluciju po meri Aleksa Soroša i ratoborne Ursule fon der Lajen.
Peter Mađar je, uostalom, već najavio nastavak pragmatične saradnje i sa Rusijom i sa Kinom, uključujući podsećanje da geografija predstavlja neoboriv dokaz da Mađarska mora da nastavi da kupuje naftu i gas iz Rusije.
"Politiko" mu prigovara što nije pružio blanko podršku eventualnom 20. paketu sankcija Evropske unije Rusiji, ali zato hvali Mađarovu spremnost da odblokira isplatu 90 milijardi evra zajma Ukrajini za nastavak njihovog rata protiv Rusije. Istina, bez mađarskog doprinosa, što je bio i Orbanov stav sve dok Vladimir Zelenski nije blokirao "Družbu". Sad obećava da će odblokirati. Iako se i Peter Mađar, kao i Viktor Orban, protivi ubrzanom ulasku Ukrajine u Evropsku uniju.
U svakom slučaju, jedan od prvih važnijih testova za budućeg mađarskog premijera biće zahtev njegovog nemačkog kolege Fridriha Merca da Mađarska prestane da se snabdeva preko "Družbe", i da se osloni isključivo na naftovod "Janaf" koji ide preko Hrvatske.
Pa ćemo videti kako će se Peter Mađar postaviti u odnosu na ovaj zahtev koji je očigledno nesaglasan energetskoj bezbednosti i suverenitetu Mađarske.
Isto tako, tek ćemo videti dalju trajektoriju srpsko-mađarskih odnosa, imajući u vidu bliskost Viktora Orbana sa vlastima i u Banjaluci i u Beogradu, dok je Peter Mađar prošle godine u Novom Sadu položio cveće žrtvama pada nadstrešnice. Pitanje budućeg odnosa Beograda i Budimpešte utoliko je značajnije zbog pitanja NIS-a i MOL-a kao mogućeg budućeg kupca ruskog udela u srpskoj naftnoj kompaniji. Usled poraza Viktora Orbana, čak i bez pomenutih propratnih okolnosti, nesumnjivo ulazimo u period povećane neizvesnosti…
No mađarski izbori dragoceni su pre svega kao izvor pouke o našim (i njihovim) evropskim partnerima.
Na pobedu svog favorita, naime, Brisel je reagovao refleksnom čestitkom: tako što je pred Petera Mađara izručio listu od 27 zapovesti po kojima mora da postupi. Štaviše, naročito ciničan detalj otkriven je u "Fajnenšel tajmsu": kaže jedan evropski diplomata da će ranije planirane zahteve sad još i pojačati. Zato što je Peter Mađar ostvario ubedljiviju većinu nego što su se nadali. Pa je zato lišen izgovora tanke parlamentarne većine koja bi ga omela u izvršavanju svih zapovesti.
Kaže Ursula fon der Lajen, mora puno toga da se uradi da bi se Mađarska vratila na evropski put. Dobro je da znamo da evropski put znači da mora da se uradi sve što kaže predsednica Evropske komisije. Za koju na izborima nije glasao nijedan građanin Evropske unije, pa je i to podatak koji treba imati u vidu.
Mađarska je, pritom, punopravni član i Evropske unije, i NATO-a. Pa je ovako tretiraju. Šta tek, onda, mi možemo da očekujemo u svojoj težnji ka istoj vrsti partnerstva…
Dve ambulante i jedna rezolucija na Kosovu i Metohiji
Neće muke našeg naroda, o državi da i ne govorimo, na Kosovu i Metohiji nestati samo zato što politička klasa u ostatku Srbije ima neke preče teme da se njima bavi.
Baš zato što politička klasa u ostatku Srbije ima neke preče teme da se njima bavi, pa o Kosovu i Metohiji uglavnom ćuti, ne možemo da prećutimo opomenu da ne može jednom delu Srbije da bude bolje tako što će na drugom delu Srbije biti sve gore. I da ćutanje može samo da predstavlja odobravanje, ili nemoć.
Što je utoliko poraznije u ovom trenutku jer, eno, ministar spoljnih poslova Češke javno priznaje da su samoproglašeno Kosovo priznali pod prisilom; i da je, štaviše, pitanje Kosova srpsko pitanje. Pa tek onda regionalno, ali nikako i međunarodno pitanje.
Kao što je poznato, nisu Česi ratoboran narod, niti su skloni avanturizmu. Pa su ove reči Petra Macinke utoliko važnije što se moraju shvatiti kao znak promena koje dolaze, i to u korist našeg državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. I zašto bismo onda srljali u potčinjavanje istom pritisku koji je do te mere oslabljen da su i Česi počeli da se usuđuju da o tome govore javno?
Tim pre što Sergej Lavrov – o čijem će upozorenju tek biti reči – upozorava i da na svaki način pokušavaju da uguraju (takozvano) Kosovo u Ujedinjene nacije, u Savet Evrope i druge organizacije namenjene suverenim državama.
Aljbin Kurti je u sredu uveče na radnoj večeri sa nadzornikom Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Peterom Sorensenom razgovaralo o procesu ulaska Kosova (takozvanog) u Savet Evrope.
Ulazak (takozvanog) Kosova u Savet Evrope, kao i u sve druge međunarodne organizacije namenjene suverenim državama, uključujući Ujedinjene nacije, predviđen je Briselskim sporazumom i Ohridskim aneksom. Koje Srbija nije potpisala ali su zato postali sastavni deo njenih EU integracija.
U isti paket integracija spada i integracija zdravstvenog i obrazovnog sistema Republike Srbije u sistem Republike Kosovo. Takozvane.
Kurti je i to počeo da sprovodi bez ikakvog otpora. Ambulante u selima Suvo Grlo i Banje, isključene iz srpskog zdravstvenog sistema – na Veliki petak, da se doda so na ranu – predstavljaju samo prvi, ali ne i poslednji korak u tom pogledu.
Rezolucija pak o zabrani negiranja srpskih zločina na Kosovu i Metohiji, računajući i "svaki oblik iskrivljavanja, relativizacije ili netačnog prikazivanja istorijskih činjenica" u vezi sa ratom 1998. i 1999, a Aljbin Kurti će utvrditi šta je tačno prikazivanje, nema za cilj samo uvođenje verbalnog delikta.
Nego je još i gore zbog francusko-nemačkog nacrta Statuta Zajednice opština sa srpskom većinom. Jer on predviđa da nastavne planove obrazovnih institucija – takozvane Republike Kosovo kojima će biti zamenjene obrazovne institucije Republike Srbije – odobravaju institucije (takozvane) Republike Kosovo. U skladu s navedenom rezolucijom. Pa će srpska deca učiti da su zločinci, teroristi – oslobodilačka vojska, a ni 1999. nije bila NATO agresija nego humanitarna intervencija…
Uostalom, na isti Veliki petak su uklonjene i table sa ulaza u Osnovnu školu ”Milun Jakšić” u selu Banje i sa Tehničke škole u Suvom Grlu. Obrazloženje: funkcionisale su ilegalno, pod upravom paralelnih srpskih struktura, van ustavnog i pravnog poretka Kosova. Takozvanog.
Da sve bude još i gore, ovo je sproveo, u funkciji gradonačelnika opštine Srbica, nekadašnji komandant terorističke OVK Sami Ljuštaku kome je u Hagu suđeno kao pripadniku "Dreničke grupe".
Sve ovo su rezultati dijaloga Beograda i Prištine pod nadzorom Evropske unije, u koji smo se upustili još kada smo, 2010. godine, pitanje Kosova i Metohije izmestili iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Tako da nam, kako trenutno stvari stoje, preostaje samo da se potrudimo da saznamo šta nam se sve dešava. Makar da ne prođe u potpunoj tišini…
Upozorenje Sergeja Lavrova
Čim je i Srbija u Pekingu bila predmet pažnje ruskog šefa diplomatije – i to u ovakvom međunarodnom trenutku između svetskog rata i svetske ekonomske krize, a kod nas je čak i relativno mirno pa u takvom miljeu ne privlačimo dodatnu pažnju – onda to ukazuje da je Srbija i za Rusiju i za Kinu značajnija nego što bi joj pripadalo shodno broju stanovnika i veličini teritorije.
Kako su Rusija i Kina dve od tri najvažnije svetske sile, i prva i četvrta ekonomija sveta, reči Sergeja Lavrova namenjene Srbiji treba saslušati utoliko pažljivije. Tim pre što i predsednik Srbije primećuje da Lavrov nije rekao ništa netačno.
Ako pak nije netačno ono što je rekao Lavrov, onda to znači da nije netačno, dakle tačno je, da se, kao što je rekao:
a) Evropska unija pretvara u vojni savez protiv Rusije
b) Da Evropska unija od Srbije traži nezavisno Kosovo
v) Da Evropska unija od Srbije traži uvođenje sankcija Rusiji
g) Da je narod protiv uvođenja sankcija Rusiji.
Što znači samo da se postavlja pitanje zašto idemo u vojni blok protiv Rusije uprkos raspoloženju građana Srbije. I uprkos Ustavu Srbije (i Rezoluciji 1244) koji nedvosmisleno kažu da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.
Uz još jednu važnu nijansu Lavrovljeve poruke – on kaže da narod Srbije treba da bude pitan kakvu budućnost želi sebi. I da predsednik Srbije, kao iskusan političar, razume i da takva potreba (da narod bude pitan o svojoj budućnosti) postoji; i kakav je odgovor naroda na to pitanje. Što nastavak EU integracija pod navedenim uslovima Kosova i Metohije i učešća u ratu protiv Rusije čini još pogubnijim procesom. Jer nije samo loš sam po sebi, nego ga niko i neće.
Utoliko logičnije, pošto nam je istom prilikom iz Pekinga Sergej Lavrov, zapravo, predočio dva oprečna koncepta razvoja koji su pred nama. Samo jedan od ta dva nas vodi u rat protiv naših prijatelja, i to na strani naših neprijatelja.
Drugi pak pruža mogućnost saradnje na zajedničku korist sa barem dve od tri najveće sile na svetu, ne isključujući pritom ni sve druge. Valjda će jednom biti i prilike da se izjasnimo šta od toga želimo za svoju bolju budućnost…
Live
