Božić u Vilovima: Kad se slavi i u kući i u duši

Gore u Vilovima, između Bosanja, Kamlja i Zlatara, među planinama u kojima još ima omorika koje ne mogu obuhvatiti dvojica ili trojica ljudi, ali, hvala Bogu, ima i naroda, na Badnji dan, kraj crkve Svetog Jovana Krstitelja okupi se čitavo selo.

Od najmanjih Vilovčana koje donesu majke u naručju do staraca pod šajkačama koji odavno broje 70 ili 80 i kusur godina.

Naš izbor

Kako se pravi božićna česnica: Od pogače, preko belog luka do baklave u inat porezu

Zorom pred crkvu neko od domaćina ko ima bolje volove, Slobodan Lečić sa susednog Vrlana ili neko od rabadžija iz sela, Lekovića, Jadžića, Matijevića ili Matovića dovuče tri velika badnjaka, ponekad i čitave hrastove koje onda momci podignu i prislone uzdužni zid hrama.

Paroh, otac Stanko očita molitvu, poželi meštanima da svi u zdravlju i radosti dočekaju sutrašnji praznik, njegov gromki glas prospe se niz bregove, sve dole do Puljaka i Zlatarskog jezera.

I crkva i porta su dupke pune naroda pa bilo napolju plus 15 kao juče ili neviđena mećava kao pre neku godinu, a što se daleko češće dešava.

Onda seoski mladići na oganj u porti nalože badnjake koje otac Stanko namaže medom, u to vreme provri i vino u kazanu kraj vatre, poneku godinu pristignu i trubači Gorana Matijevića ili Ivana Đenadića iz susednih Akmačića. I, stane vreme u porti crkve Svetog Jovana u Vilovima, na obroncima Bosanja.

Useli se radost u srce i dušu i oca Stanka i onog naroda, srećni i veseli svi što su, eto, živi i zdravi, dočekali još jedan Badnji dan i Božić, što su im u kućama svi zdravi, što im je zdrava stoka u štalama, a i godina nije bila loša, sledeća će biti bolja.

I, šta im sem toga još treba? Pred samo veče raziđe se narod, kućama, da prvo namire stoku, očiste prtine i podine stogova sena, da unesu badnjake, večeraju, spreme se za liturguju, ujutru zorom, na Božić, u crkvu Svetog Jovana Krstitelja.

Na Badnje veče, posle večere, kad se na stoletnu omoriku na Bistrovini, na brdu preko puta crkve, zakači mlad Mesec, u Vilovima ne sklanjaju kašike i viljuške sa stola i sofre. Ostave ih da prenoće tako umrljane, pasuljom prebrancem i ostalim posnim jelima, pa mali Vilovčani svu noć slabo spavaju

"Čija kašika noćas bude izgrebana, taj će svu narednu godinu biti zdrav kao dren", objasne roditelji dečici uveče.

"A, ko će da nam izgrebe kašike noćas, kad ćemo mi svi spavati", čude se na Badnje veče mali Vilovčani.

"Anđeli", odgovaraju roditelji dok mali Vilovčani šire zenice i veruju u te priče sve do poslednje reči. U Vilovima to je tako dokle seže sećanje i onih najstarijih i onih još starijih koji su živeli pre sada najstarijih.

Noć pred Božić u selu je, pa makar napolju bila i najstrašnija mećava, i makar sve prtine ujutru osvanule zametene, i makar čitave noći odozgo, od Bosanja urlao severac i zavijali gladni kurjaci, najblaža u godini.

Zbog toga što je sutradan dan Hristovog rođenja. Što radost stiže. Ujutru, na Božić, mali Vilovčani, musavi, još nerazbuđeni, trče pravo u kuhinju, zagledaju kašike, okreću prema suncu, i poneko od njih i ugleda male ogrebotine na kašici kojom je sinoć večerao, i onda je siguran da su prošle noći anđeli dirnuli baš njegovu kašiku i da će on biti zdrav i veseo i srećan svu narednu godinu.

I on i njegova majka i otac, i baba i đed i svi u kući i stoka u štali.

Vilovi su selo svo među šumetinama i strančinama. Zimi, oko Božića, kad napada sneg i kad je površica, kad mesečina zasija svom snagom, sa brda Bistrovina, iznad kuća Matijevića, Mesec se može dohvatiti gotovo pa tojagom. Mali Vilovčani redovno idu na Bistrovinu, ponesu đedovu tojagu i probaju, svi u svoje vreme.

Neki dohvate, samo to posle nikome ne pričaju.

Na Badnji dan, zorom, dok sunca još nema ni na pomolu, Matijevići i Kaplanovići, Matovići i Lekovići, Popovići iz Vilova, ustanu, pomole se Bogu, zabace sekiru na desno rame, pa pravo u Vrhove.Pozovu i komšije i rođake, kad je sneg do pojasa oni mlađi idu prvi, prave prtinu, za njima đedovi.Kad odaberu badnjake, opet se prekrste, prizovu Boga u pomoć, zaspu drvo pšenicom bjelicom iz rukavice…

Sednu usred šume, kraj badnjaka, isto kao i njihovi đedovi Sreto i Dragomir pre šezdeseti više godine, pa se siti ispričaju, pomenu svoje stare, zamole seGospodu za zdravlje i napredak u kući, i sve gledaju da im tajtrenutak radosti traje što duže.

Posle, dok badnjake nove kućama, Vilovima se začuje pesma izvika onih što donose badnjake. Pa se pesma prenese s brega na breg.

Radosni ljudi što su dočekali još jedno Badnje jutro, što su, eto, svi živi i zdravi i šta će im, sem toga, šta više.

Uveče u domovima zapale badnjake, tarkaju vatru, viču: "Koliko varnica, toliko ovaca, koliko varnica toliko jaganjaca, pčela, goveda..."

Koja je simbolika badnjaka i zašto se danas pijuče ispod stola

Mali Vilovčani sve to gledaju, i u svakoj varnici vide po jednu pčelu, po jagnješce, i veruju da će naredne godine biti tako, a ono tako obično i bude. Gledaju mlađi kako im rade đedovi pa posle uče svoju decu i unučad.

I taj se niz u Vilovima, gore na planini, neprekida već vekovima.Na Božić porane, pa svi krenu u crkvu, škripi sneg ispod opanaka,čizama i cipela, zvone zvona sa crkve Svetog Jovana i odjekujuselom sve do Salijeve ravni, Manate i Kamlja, i radost se oseća nasvakom koraku.

Poljube ispred crkve svog sveštenika oca Stanka u ruku, sveštenik njima kaže: "Hristos se rodi", oni njemu odgovore: -"Vajstinu se rodi!"

I dok to izgovaraju, grlo im prosto zatreperi od neke unutrašnje radosti koju osete. Posle Božije službe, kad se vrate kućama, domaćini koji imaju zapregu obavezno "povataju" volove u jaram, povedu ih uzbrdo do Bistrovine, i sve paze da volovi idu jedan pored drugog, barabar, a ne jedan ispred, da se i volovi narednegodine dobro slažu.

Ujutru na Božić, u seocetu pod Bistrovinom, krenu od kuće do kuće, da jedni drugima čestitaju praznik, da se zahvale Bogu na životu i zdravlju, mlađi ostanu kod kuće, pokušavajući da se prisete šta su prethodne noći usnili, jer, ono što se u Vilovima u noći između Badnjeg dana i Božića usni, to je istina, to tako mora biti.

Naš izbor

Ni mrtvima nisu dali mira: Za krvavi Božić u Kravici kraj Bratunca niko nije kažnjen

I ceo taj dan nekako je poseban. Pune su duše Vilovčana radosti i dok slamu od Badnje večeri bacaju po voćnjaku, da im rode šljive i jabuke, i dok oko podne polažu govedima i dok posle toga lome česnicu i zagledaju ko je unutra našao šta od izrezbarenih drvcadi ko jaram, ko volove, ko krabljaču, i svi duboko veruju da će biti baš tako kako na Božić bude određeno: ko nađe mješaju zapašće mu da hleb mesi čitave godine, ko nađe drvce obeleženo da predstavlja ovcu, taj će čitavo leto čuvati ovce…

Ne traje Božić u Vilovima samo jedan dan. I narednog dana, i onog narednog, na Stevanjdan, kad pođu na slave, Vilovčani će se na prtini obavezno pozdraviti sa: Hristos se rodi, Vajstinu se rodi.

Zastaće, popričati ko ljudi, potegnuti rakiju iz flaše koju nose u unutrašnjem džepu. Vilovčani, u stvari oni stari domaćini, a i mlađi, retko kad žure, a sve poslove u životu završavaju na vreme.

Možda i zato što i Božić i sve praznike u godini slave ne samo u kućama, nego i u duši, istinski…