Srbija i Balkan

Majko ne daj nas: Kako su petorica braće Jovandića stradala u Novosadskoj raciji

Mađarski vojnici iz kuće su izveli svu petoricu sinova Jelene Jovandić, udovice rano preminulog Đurice Jovandića, i streljali ih u dvorištu porodičnog doma, a njihova tela kasnije bacili u zaleđeni Dunav
Majko ne daj nas: Kako su petorica braće Jovandića stradala u Novosadskoj raciji© FOTO TANJUG/ NENAD MIHAJLOVIĆ

U rano jutro 23. januara 1942. godine prestao je život Jelene Jovandić iz novosadske Rumenačke ulice iako je ovaj svet napustila gotovo tri decenije kasnije.

Bili su to strašni dani, puni užasa i krvi, događaji koje danas znamo pod imenom Novosadska racija. Tada su mađarski fašisti, nakon manjeg incidenta sa partizanskim Šajkaškim odredom, objavili raciju zbog navodnog ustanka i samo u Novom Sadu ubili 500 Srba i 800 Jevreja, među kojima su bili i žena, deca i starci. Novi Sad je od 21. do 23. januara 1942. bio potpuno okružen, odsečen od ostatka zemlje i stavljen pod policijski čas, a mađarski vojnici su divljali po njemu izvodeći po snegu i jakom mrazu ljude iz njihovih kuća, streljajući i bacajući njihova tela u rupu prosečenu u zaleđenom Dunavu.

Jedna od najstrašnijih epizoda ovog užasnog događaja zbila se na današnji dan pre 82 godine u sirotinjskom delu grada, u tadašnjoj Rumenačkoj ulici. Mađarski vojnici iz kuće su izveli svu petoricu sinova Jelene Jovandić, udovice rano preminulog Đurice Jovandića, i streljali ih u dvorištu porodičnog doma, a njihova tela kasnije su bacili u zaleđeni Dunav.

Vojnici koji su upali u kuću Jovandića oko pola osam ujutru pitali su ih koje su vere, a oni su odgovorili da su pravoslavne. Nakon ovog odgovora, svi sinovi Đuričine udovice ubijeni su: Milorad (28), Savo (26), Paja (24), Živko (20) i Bora (15).

Živko je mogao da spase goli život jer ga je vlasnik pivare u kojoj je radio upozorio šta se sprema, ali on nije želeo da ostavi majku i braću. Milorad nije hteo da otvori vrata vojnicima koji su u ledeno januarsko jutro lupali na njih. Bora je i dalje bio u krevetu, pa su ga poluodevenog isterali na sneg. Majku Jelenu zatvorili su u kuću pošto su je prvo udarili kundakom. Jedan vojnik sve vreme je držao vrata da ne može da izađe u dvorište. Poslednje što je čula od svojih sinova dok su ih odvodili bilo je: "Majko ne daj nas".

Jelena Jovandić kasnije je svedočila o pucnjima koje je čula u svom dvorištu, o mukloj tišini koja je usledila i kako je kada je konačno mogla da izađe uz zid kuće ugledala tela petorice svojih sinova u lokvi krvi. Molila je žandarme da i nju ubiju, ali oni nisu hteli – samo su joj uzeli sav novac koji je imala i produžili dalje.

Ispričala je i da su uveče došli vojnici i na kamion utovarili tela njene dece. Pretpostavlja da su i oni bačeni u Dunav sa drugim nevinim žrtvama. Jelena Jovandić sakupila je ostatke lobanja svojih sinova, sve što je mogla da nađe, i stavila ih u jednu kutiju koju je čuvala do kraja života i sa kojom je i sahranjena.

U sećanje na sinove, majka koja je izgubila svu svoju decu u dvorištu je posadila pet jablanova. Smogla je snage i da 1946. prisustvuje suđenju jednom od krvoloka iz Novosadske racije, Janošu Totu. U iskazu je navela da je ubici oprostila, ali da nikada neće moći da zaboravi.

Jelena Jovandić umrla je 1971. godine u 77. godini života. Sahranjena je sa kutijom u kojoj su bili posmrtni ostaci njenih sinova. Na nadgrobnim spomeniku Jelene, Đurice i njihove dece piše: "Ko god prođe pored naše majke groba, nek se seti našeg mladog doba. Naša mati našeg groba nema, jer je nas sve voda odnela".

Kuća Jovandića odavno je srušena, ni jablanova koji su bili u njenom dvorištu više nema.

Početkom devedesetih godina prošlo veka jedna ulica u Novom Sadu dobila je naziv Braće Jovandića. Na osamdesetu godišnjicu Novosadske racije 2022. godine u gradu u kojem su živeli otkrivena je spomen-ploča u sećanje na stradalu braću, a "Gradsko zelenilo" posadilo je tada pet jablana. I jednu jelu.  

image