"Ne bojati se ljudi, nego – neljudskog u njima": Četvrt veka bombardovanja voza u Grdelici

Bombardovanje voza u Grdelici, na današnji dan pre četvrt veka, tek je još jedan među bezbroj primera nečovečnosti, bestijalnosti, surovosti u teškom zločinu NATO agresije na Srbiju 1999. godine.  Zbog toga na spomeniku stradalima kraj železničkog mosta na Južnoj Moravi danas i stoji samo kratka poruka - "Ne treba se bojati ljudi nego neljudskog u njima"!

Dve i po decenije kasnije nema odgovora na krucijano pitanje – "zašto"? Da li radilo o čistom hiru, pravu jačeg, o obesti, besu, strašnoj neljudskosti, beslovesnosti, osveti jačih nad slabijem, nečem još strašnijem? Ubijanju čitavog jednog naroda...

Dvadeset pet godina kasnije nema ni odgovora na pitanje koliko je tog dana bilo, poginulo ljudi u drugom i trećem vagonu putničkog voza 392 na liniji Beograd – Solun. Na zgarištu je nađeno devet tela, ostaci još četvoro stradalih, mnogi koji su bili u vozu i dan danas se vode kao nestali. Kondukteri su kasnije pričali da je voz bilo pun, da je u ta dva vagona bilo najmanje 50 ljudi, među njima čitave porodice i tek venčani Ana Bjeletić i Ivan Marković, jedan šestogodišnji dečak koji je takođe poginuo.

25 godina od "Bitke na Košarama": Da se Otadžbina u ratu brani, a da se u miru čuva

Imenom i prezimenom potvrđeno je 15 žrtava. Posle zločina, forenzičari su se suočili sa teškim mukama, zbog razorne moći projektila, oslobođene termičke energije, tela pobijenih nije bilo moguće identifikovati, malo je mogla da pomogne i DNK analiza, mnoga tela bila su tek pepeo... Za neke od ubijenih niko se nije intersovao jer su stradale čitave porodice.

Tih dana aprila 1999. godine trajao je suludi pir NATO zločinaca nad Srbijom. Gađani su vojni ciljevi, strateški objekti ali su ginuli i civili u autobusima, na mostovima, u bolnicama, na ulicama Srbije.

Voz koji je tog dana trebalo da saobraća samo do Ristovca u 11.39 časova zatekao se na mostu preko Južne Morave kada su NATO avioni F – 15E ispalili četiri projektila. Dva su pogodila drugi i treći vagon koji su u trenu sprženi, lokomotiva se od silne udara odvojila, četvrti vagon ostao je zalepljen za šine. Još dva projektila pogodila su drumski most u blizini.

Dan kasnije, glavnokomandujući NATO, general zločinac Vesli Klark cinično je objasnio da je, navodno, meta udara bio most, da se "voz kretao previše brzo", te da pilot nije mogao da opozove projektil koji je već ispaljen. Klark je još dodao da je prva raketa ispaljena sa velike daljine i da pilot nije bio u prilici da vizuelno prepozna voz, da je dalje, "shvatajući da je voz pogođen ali verujući da još može da završi misiju ispaljivanjem još jednog projektila na most preko koga je prošao voz", pilot u prolazu ispalio još jednu raketu koja je - takođe pogodila voz i pobila narod u njemu.

General je još rekao i da je svima u štabu NATO "žao"  da je to "jedna od onih stvari za žaljenje koje se dešavaju za vreme kampanje". U salvi opravdanja za zapadnu javnost, ne za Srbe, naš narod tih dana bio je tek "kolateralna šteta", opisao je i da je "pilot imao manje od sekunde da reaguje".

Javnosti je kasnije, u cilju da se opravdaju pilot i oni koji su izdali naređenje da se bombarduje voz, prikazan i snimak sa kamere u avionu. Ispostavilo se međutim da je taj snimak ubrzan tri ili četiri puta, a kako bi se dokazalo da pilot nije imao dovoljno vremena da razazna šta gađa.

Sa ovom tvrdnjom, u januaru 2000. godine izašao je i nemački list "Frankfurter rundšau". Nemački list je ustanovio da je snimak prikazan javnosti ubrzan 4,7 puta.

Ovaj list je januara 2000. posle dodatnih istraživanja ustvrdio da je pilot, odnosno oficir za upravljanje raketnim sistemima prvog aviona koji je pogodio most "imao 40 sekundi vremena da naredni bombarder izvesti o tome da se na mostu nalazi voz, čime je novi napad mogao biti izbegnut".

Ana Bjeletić iz Leskovca i Ivan Marković iz Vladičinog Hana, koji su se tog dana zatekli u vozu, bili su venčani tek nekoliko meseci. Ana je bila odličan đak, pobeđivala na okružnim i republičkim takmičenjima iz matematike i hemije, Ivan se aktivno bavio košarkom, bio odličan student.  Oboje su diplomirali hemiju kao odlični studenti, upisali postdiplomske studije – Ana biohemiju, Ivan organsku hemiju, zaposlili se kao istraživači, iznajmili stan u leskovačkom naselju Dubočica...

Ana je volela cveće, ispričao je novinarima posle ćerkine smrti njen otac Žarko Bjeletić. Nekoliko dana pred tragediju čitala je knjigu Mome Kapora "Smrt ne boli".

Anin otac, ugledni leskovački profesor Žarko Bjeletić koji je godinama, dostojanstveno, samo je on znao kako, nosio tešku tragediju koja je zadesila njegovu porodicu, preminuo je pre dve godine.

Nekoliko godina ranije, novinaru iz Leskovaca Igoru Mitiću pričao o svojim ranama, pričao da mu je najteže dok sluša zapadne zvaničnike koji beskrupuloznim izjavama pokušavaju da zataškaju zločin.

"Bolje im je da ćute umesto što se brukaju onim što govore. Nemaju ni trunke poštovanja za žrtve i njihove porodice. Ničeg se ne stide, a trebalo bi da ih bude sramota što su ubijali nevine ljude, krive samo zato što su Srbi. Pravdali su se sipajući so na naše rane i to ne prestaju da čine ni posle više od dve decenije od zločina koji su počinili", pričao je profesor Bjeletić.