Antiruski narativ u Zemlji izlazećeg sunca: Pad Japana u atlantizam

Liberalizam je neka vrsta bolesti, koja zahvata čitave narode, jer im oduzima sposobnost istorijskog sećanja. Odnosno, liberalizam menja i preoblikuje istorijsku svest naroda u atlantističkom ključu, prema potrebama svojih angloameričkih gospodara, sve do potpune istorijske amnezije.

Nemački publicista Miler Van den Bruk je, u seriji članaka iz 20-ih godina prošlog veka, upozoravao da će narod koji usvoji i asimiluje liberalizam umreti za nekoliko decenija, jer će izgubiti svoju organsku snagu, svoju vitalnost.

Naš izbor

Kako propadaju zemaljska carstva: Ko je pobednik, a ko poražen u ratu sa Iranom

Liberalizam nije mentalitet nego pre bolest, kaže savremeni belgijski geopolitičar Robert Stojker, i dodaje: "Liberalizam i modernizam su srodni zato što odbijaju da prihvate bilo šta trajno; sve postoje stvar političke mode."

Uostalom, postoji, tvrdi Stojkers, etimološka veza između "modernizma" i mode, termin koja dolazi od francuske reči mode (engleski fashion), koja je uvek nešto prolazno, nešto što može biti promenjeno po volji.

Primer toga je savremeni Japan, tvrdi japanski politikolog Kazuhiro Hajašida na sajtu "Multipolar pres". Trenutni antiruski diskurs u Japanu, nastavlja Hajašida, predstavlja nešto mnogo više od pukog izraza diplomatskog pozicioniranja – "To je istočnoazijska manifestacija onoga što je Darja Dugina nazvala bolešću modernosti", uočava japanski politikolog.

Savremeni antiruski diskurs u Japanu odražava dublji civilizacijski raskid, oblikovan atlantističkim uticajem i istorijskom amnezijom, kaže Hajašida.

Spoljna posuda Japana je ostala netaknuta, ali je njen sadržaj zamenjen

Japan je nekoliko puta ratovao sa Rusijom, ali u njemu nikad nije bilo rusofobije. Rusofobija je kroz istoriju postojala u Severnoj i Zapadnoj Evropi i u Americi, u protestantskim i katoličkim zemljama, i nigde više.

Sada je to postalo stvar "političke mode" i u savremenom (modernom) Japanu, iza koje stoji "angloamerički pomorski poredak" i koji svodi Japan na puki mehanizam ili objekat sopstvene geopolitike.

Ili, kako to kaže japanski autor: angloamerički imperijalizam je iznutra rastvorio istorijsku osu Japana i pretvorio istorijsku ulogu ove zemlje na ulogu jednog od perifernih mehanizma sprovođenja sopstvenih geopolitičkih interesa.  

Naš izbor

Rusija oduvek stoji uspravno: SAD nisu pobedile naciste, pobedio ih je Sovjetski Savez

Koristeći jezik francuskog mislioca Renea Genona, možemo da kažemo da to političku implementaciju "vladavine kvantiteta". Baš kao što modernost svodi kvalitativne razlike na kvantitativnu uniformnost, angloamerički pomorski poredak je sveo civilizacijsku jedinstvenost Japana na homogenizovane atlantističke vrednosti.

Spoljna posuda Japana je, pritom, ostala netaknuta, uočava Hajašida, ali je njegova unutrašnja supstanca zamenjena sasvim drugačijom, novom.

Svaka civilizacija ima pravo da diše svoj vazduh

Darja Dugina je tvrdila da svaka civilizacija ima pravo da diše svoj vazduh i da se uzdiže i opada prema svom ritmu. Međutim, savremeni Japan je taj ritam zapečatio sopstvenim rukama.

Unutar Japana, antirusko raspoloženje se danas često predstavlja kao prirodna istorijska emocija. U stvarnosti, ono poseduje istu strukturu koju je Darja Dugina analizirala kao "učtivu dominaciju u ime progresa".

Rene Genon je to nazivao kontrainicijacijom ili kontratradicijom. Kontratradicija je operacija kojom se imitira autentična tradicija dok se njene vrednosti obrću iznutra.

Upravo se to dešava u današnjem japanskom antiruskom diskursu. Antiruski narativi se nameću spolja i predstavljaju kao sopstvena istorijska svest Japana, čime se percepcija preokreće iznutra.

Kratki osvrt na istoriju odnosa Japana i Rusije 20. veka

Rusko-japanski sporazumi iz 1907, 1910, 1912. i 1916. godine razotkrivaju ovu suštinsku obmanu, dodaje japanski politikolog. Japan i Rusija nisu bili suštinski istorijski neprijatelji čak ni početkom 20. veka.

Nakon Rusko-japanskog rata, kroz pregovore o Mandžuriji, Unutrašnjoj Mongoliji i Kini, dve sile su se približile poziciji sa koje su mogle zajednički upravljati poretkom na Dalekom istoku.

Četvrta rusko-japanska konvencija i njeni tajni sporazumi dokazuju da su obe zemlje bile na putu da dosegnu fazu konsultacija i saradnje. To je bilo mnogo više od privremenog primirja. To je bio dokaz da je multipolarni poredak u Istočnoj Aziji zaista postojao kao stvarna istorijska mogućnost, kaže Hajašida.

Ako bi Japan i Rusija ponovo mogli da sarađuju na Dalekom istoku i ograniče mešanje trećih strana u kontinentalnoj Evroaziji, anglo-američki pomorski poredak bi izgubio svoje tobožnje pravo na intervencije u Istočnoj Aziji.

Ranije je to bilo moguće.

Rusko-japanska saradnja predstavljala je situaciju u kojoj je Japan održavao sopstveni civilizacijski centar gravitacije putem saradnje sa kontinentalnim poretkom.

Pad Japana u atlantizam

Ono što je pretilo anglo-američkim silama nije bio rusko-japanski sukob, već rusko-japanska saradnja. Zbog toga su SAD izvele operaciju promene japanske istorijske svesti, kaže ovaj autor.

A kada se uništi civilizacijsko jezgro, primećuje Hajašida, civilizacija postaje šuplja iznutra, i čuva samo svoju spoljašnju ljusku. Savremeni Japan otelotvoruje upravo ovakvo stanje, dodaje on:

"Ledeno doba" između Moskve i Japana: Ambasador otkrio bez čega nema obnove odnosa

"Japan prestaje da diše sopstveni istorijski vazduh i, umesto toga, udiše atlantistički vazduh, a to je suštinski preduslov za pomorsku hegemoniju. Danas je ovaj pad Japana institucionalno završen, smatra Hajašida. Darja Dugina definisala je tradiciju kao 'živu silu koju je modernost pokušala, ali nije uspela da uništi', u Japanu je samo istorijsko pamćenje postalo meta uništenja.

Pod zastavama saradnje sa NATO-om, bezbednosnog dijaloga i kontramera protiv dezinformacija, japanska percepcija Rusije se rekonstruiše kroz spoljašnji okvir da su 'evroatlantski i indo-pacifički region jedno', a ne kroz sopstveno istorijsko iskustvo Japana."

Japan nije sila koje inherentno mrzi Rusiju. Zapravo, Japan se navodi da pogrešno razume sopstvenu istoriju.

Slika izgubljene civilizacije koja još čuva spoljašnju ljusku

Najočiglednije otelotvorenje ovih strukture je vlada Sane Takaiči. Suština njene administracije leži u sprovođenju atlantističkog poretka preko posrednika, koji koriste rečnik patriotizma, kaže Hajašida. Izjave u parlamentu, u kojima se tvrdi da bi Tajvan mogao postati situacija koja ugrožava opstanak Japana nisu proizašle iz sopstvenog istorijskog iskustva Japana.

Zaharova: Rusija je otvorena za kontakte sa Japanom, ali daleko od toga da ih traži

Slično tome, politika koja zagovara "evoluciju slobodnog i otvorenog Indo-pacifika" (umesto Azijsko-pacifičkog regiona) predstavlja znači da Japan napušta svoju istorijsku ulogu balansirajuće ose između kontinentalnih i pomorskih poredaka i postavlja se kao puka ispostava anglo-američke pomorske hegemonije.

To je stanje u kojem šuplja ljuska civilizacije, koja je izgubila svoje civilizacijsko jezgro, izgovara reči drugih kao da govori svojim sopstveni jezik. Što više Sana Takaiči govori o jačanju Japana, to se produbljuje samoizolacija Japana, primećuje ovaj autor. To je suštinski paradoks trenutnog pomeranja udesno administracije Takaičijeve.

Japan nikada nije bio nacija predodređena da uspostavi svoju subjektivnost kroz ogorčeno neprijateljstvo prema Rusiji. Pa ipak, savremeni Japan je napustio svoje civilizacijsko jezgro i sada gleda na Rusiju isključivo kroz naočare koju su mu pripremile anglo-američke sile, konstatuje japanski autor, a to, svakako, nije snaga.

U stvari, kako zaključuje Hajašida, to je stanje u kojem je duša zarobljena strašću i koja tone u lažne snove na dnu pećine – slika izgubljene civilizacije, koja čuva još samo svoju spoljašnju ljusku.