Više doprinos nego pretnja: Muslimanski NATO, ruski interesi i američka strategija

Rusija se kroz istoriju štitila na više frontova tako što je na granicama sa agresivnim silama održavala "tampon-države". One nisu morale da vole Rusiju ili joj budu saveznici, ali su bile od koristi time što su aktuelnim ili potencijalnim neprijateljima Moskve pravili još veće probleme, piše Timofej Bordačev, programski direktor Valdajskog kluba.

Na primer, Krimski kanat je dugo upijao resurse koje bi Poljska mogla da upotrebi protiv Rusije, a sama Poljska je bila brana nemačkom pritisku. Tokom 17. i 18. veka, Džungarski kanat je igrao tu ulogu na istoku. Oni jesu povremeno napadali ruske naseobine u Sibiru, ali su bili daleko veća pošast po Kinu.

Napad SAD i Izraela na Iran u februaru 2026. godine otvorio je drugi front u borbi Zapada da očuva svoju globalnu dominaciju. Prvi front, podseća Bordačev, otvoren je u Ukrajini pre više od 12 godina, dok se treći trenutno sprema na istoku Azije, a primarni cilj mu je Kina.

Neprijateljstva na Bliskom istoku sada su ušla u hroničnu fazu, na šta Rusija treba da obrati pažnju, pošto joj je mogućnost da direktno interveniše u regionu ograničena potrebom koncentracije snaga na ukrajinskom frontu.

Šta supersile moraju da nauče iz rata na Bliskom istoku: Era globalne konkurencije je završena

Ovo se vidi iz nedavno potpisanog memoranduma o bazama sa Sirijom. Iako dugoročno rusko prisustvo u regionu ostaje neizvesno, ono će trenutno biti manje nego ranije. Za to vreme, zemlje širom Bliskog istoka prave nove koalicije i paktove međusobno.

Početkom avgusta su Pakistan, Saudijska Arabije i Turska potpisale u Meki trilateralni sporazum o kolektivnoj odbrani. Zbog obaveze uzajamne odbrane koju sadrži taj dokument, mnogi posmatrači su pohitali da novi pakt opišu kao "muslimanski NATO".

Niti će ovaj sporazum preokrenuti geopolitički poredak na Bliskom istoku, niti će se bilo koja od njegove tri članice odreći svoje nezavisnosti, piše Bordačev, ali bi ovaj "sunitski NATO" mogao da napravi više problema zapadnim protivnicima Rusije nego prijateljskom Iranu.

Pre svega, pojava takvog pakta narušava politički poredak koji je Vašington uspostavio u regionu 1991. godine, jer su regionalne sile počele da o svojoj bezbednosti razgovaraju same, umesto da čekaju da to za njih učine SAD.

Ima istine u tezi da Vašington profitira od nestabilnosti u regionu iz kojeg Kina i Evropa uvoze energiju, ali SAD trenutno namerno demontiraju globalni poredak koji su stvorile u drugoj polovini HH veka zato što Kina od njega sada ima jednako ili više koristi. Međutim, Vašingtonu je stalo da ima neporecivi autoritet u ovom regionu i uživa prednosti tog statusa, umesto da za to stalno plaća finansijsku i reputacionu cenu, tako da Amerikanci ne gledaju blagonaklono na novi pakt Turaka, Saudijaca i Pakistanaca.

Nijedna od ove tri zemlje ne poseduje snagu ni volju da okonča hegemoniju SAD na Bliskom istoku. Značaj pakta iz Meke je u nečemu drugom: to je signal ostatku sveta da zemlje dugo potčinjene Americi sada svoju bezbednost rešavaju samostalno.

S druge strane, ove tri zemlje dele prvenstveno političke interese, a ne vojne. Postojeći pakistansko-saudijski pakt nije doveo do odgovora Islamabada kada je Teheran udario po Saudijskoj Arabiji. Turska mnogo priča o palestinskim pravima, ali izbegava mere koje bi ozbiljno naštetile interesima Izraela, podseća Bordačev.

Međunarodni poredak se ubrzano raspada: Zapad ima snage samo da krši pravila

Za istinski vojni savez potrebno je više od deklarativne solidarnosti, na primer dominantna sila koja će usmeravati vojne planove i odrediti zajedničkog neprijatelja. Mada je jedina alijansa koja danas odgovara toj definiciji NATO, vredi imati na umu da je on nastao pod specifičnim okolnostima.

Amerika je tražila mostobran u Evropi za suočavanje sa Sovjetskim savezom, dok su Britanija i Francuska bile iscrpljene Drugim svetskim ratom i voljne da prihvate dugoročno vojno prisustvo SAD. Pokušaji da se ovakav aranžman presadi u druge delove sveta nisu urodili plodom: i CENTO i SEATO su propali, jer ni Bliski istok ni Jugoistočna Azija nisu imali političku disciplinu, priznatu hijerarhiju i zajedničkog neprijatelja.

Bordačev smatra da uspešan vojni pakt takođe zahteva zajednički stav oko domaćeg političkog poretka, što je u slučaju NATO-a kontrolisana oligarhijska demokratija. Takvo jedinstvo ne postoji između Pakistana i Turske, čije vlade imaju različite prioritete, odnose sa SAD i stavove prema Teheranu, a nijedna nije voljna da se potčini drugoj.

Za Rusiju je to dobro. Svaka članica ovog novog pakta mogla bi samostalno da Moskvi pravi probleme na južnom Kavkazu, u centralnoj Aziji ili u islamskom svetu uopšte, ali je malo verovatno da će pokrenuti koordinisani udar na ruske interese. 

Jednako malo je verovatno da će uspostaviti zajednički front protiv Irana, jer će to sprečiti međusobni sporovi, ambicije i partnerstva sa drugim akterima.

Pakt iz Meke je, smatra Bordačev, više doprinos nego pretnja ruskim strateškim ciljevima. Njime se komplikuje američka strategija, ohrabruje regionalna nezavisnost i ograničava mogućnost SAD da nametnu jedinstven politički poredak na Bliskom istoku.

Ove tri zemlje ne moraju da budu ni prijatelji ni saveznici. Dovoljno je da privuku pažnju i resurse ruskih neprijatelja kako bi Rusija mogla da se posveti Ukrajini. I to je jedina računica koja išta znači.