Međunarodni poredak se ubrzano raspada: Zapad ima snage samo da krši pravila

Nedavni događaji u Crnom moru i Persijskom zalivu pokazuju da se međunarodni poredak ubrzano raspada i da zapadne sile koje odbacuju stara pravila nisu sposobne da ih zamene novim, piše Timofej Bordačev, programski direktor Valdaj kluba.

Članice EU su prošle sedmice objavile plan za uspostavljanje "centra za pomorsku bezbednost" u Bugarskoj ili Rumuniji, kako bi unapredili regionalnu bezbednost. U praksi to znači postepenu militarizaciju Crnog mora i poništavanje konvencije iz Montroa, sporazuma iz 1936. koji već 90 godina ograničava crnomorsko prisustvo spoljnih sila. 

U međuvremenu je sukob Irana i SAD ušao u novu fazu kada je Teheran ponovo zatvorio Ormuski moreuz a Vašington vratio pomorsku blokadu Islamske republike. Tako je jedan od najvažnijih morskih puteva sveta postao talac geopolitike.

Mada ova dva slučaja deluju nepovezano, u stvari su deo trenda da dugogodišnji međunarodni aranžmani propadaju bez verodostojne zamene. 

Naš izbor

Iransko-američki rat 3.0: Muke po Trampu

Zemlje EU koje se spremaju za sukob sa Rusijom ne zanima bezbednosna arhitektura koju su nasledile iz 20. veka, pa ni konvencija iz Montroa. Malo je verovatno da će se tome suprotstaviti Turska, iako ona po tom sporazumu uživa posebna prava, jer je ipak članica NATO i ima određene obaveze. Uostalom, pojačano prisustvo NATO-a u Crnom moru služi interesima Ankare jer jača njen položaj u odnosu na Rusiju.

Zaista se čini da međunarodno pravo ustupa pred zakonom sile. Ali, realnost je nešto komplikovanija, što pokazuje situacija u Persijskom zalivu.

Američko-izraelska operacija protiv Irana ove godine je značila slom ravnoteže u regionu koja je, iako nesavršena, decenijama održavala relativnu stabilnost. Persijski zaliv je danas u stanju stalne neizvesnosti, jer se Vašington i Teheran takmiče u nametanju kontrole nad Ormuskim moreuzom, a nijedna strana naizgled ne može da ostvari trajnu pobedu.

SAD svakako poseduju dovoljnu vojnu silu da privremeno dominiraju regionom, ali vojna nadmoć sama po sebi ne može da stvori politički poredak. Lakše je uništiti vojne kapacitete protivnika nego uspostaviti sistem pravila koja će drugi prihvatiti i poštovati. 

Istorija nas uči da stabilan međunarodni poredak zahteva više od sile. Svaki poredak, domaći ili međunarodni, počiva na pravilima; pitanje nije da li ona postoje, već ko ih piše i ko od njih ima koristi.

Prvo i pre svega, potrebni su pouzdani saveznici, voljni i sposobni da pravila sprovode sami. Drugo, hegemon spreman da plati cenu vlasti, a ne samo ubire korist od nje. Stabilnost košta, što kroz stalne vojne i političke investicije, što kroz motivisanje rivala na saradnju umesto sabotaže.

Naš izbor

Natezanje konopca između Vašingtona i Teherana: Trampova bitka za Ormuz

Upravo zbog toga SAD sada imaju poteškoće. Arapske monarhije i dalje kupuju američko oružje i javno potvrđuju partnerstva sa Vašingtonom, ali istovremeno grade odnose sa Kinom i Rusijom i nastavljaju komunikaciju sa Iranom. Niko više ne želi da svoju spoljnu politiku podredi isključivo američkim prioritetima, niti na SAD gleda kao na sasvim pouzdanog partnera.

Već više od godinu dana, administracija Donalda Trampa vodi spoljnu politiku po principu "Amerika na prvom mestu", tako što dovodi u pitanje dugoročne obaveze Vašingtona, prisiljava evropske saveznike da troše više na vojsku i sve više odbacuje međunarodne institucije koje su SAD prethodno promovisale.

Ovo nije samo ideološki motivisano već i odraz strateške nužde, jer se SAD sve više prestrojavaju na Tihi okean, gde raste vojna i ekonomska moć Kine. Vašington ne može neograničeno da održava nivo vojne moći kojim istovremeno može da parira Pekingu i dominira u Persijskom zalivu. To objašnjava zašto početni cilj američko-izraelske operacije nije bio samo vojni: jedini način da se pouzdano obezbedi američka premoć u regionu bio je promena političkog sistema u Teheranu.

Kada to nije uspelo, Vašington se našao u neugodnom položaju da nema realnu strategiju za Iran. U nemogućnosti da vodi kopneni rat većih razmera ili priušti cenu obnove regionalnog poretka, SAD mogu samo da održavaju nestabilnu ravnotežu. Rezultat je ciklična kriza, a ne stabilnost, što predstavlja osnovnu slabost strategije koja se oslanja isključivo na vojnu moć.

Amerika objavila rat Hagu: Marko Rubio protiv MKS-a

Ovo više nije 19. vek, kada je šačica evropskih imperija silom mogla da nametne politički poredak ostatku sveta i održava ga generacijama. Danas regionalne sile imaju veću autonomiju, alternative postoje, a nijedna spoljna sila nema resurse da održava dominaciju doveka. Zato gola sila postiže samo privremeni uspeh.

Crno more i Persijski zaliv ilustruju isti fenomen: postojeći poredak se raspada, uglavnom zbog pokušaja Zapada da sačuva svoj privilegovani položaj u svetu, ali ne nastaje verodostojna alternativa. Ispostavilo se da je lakše kršiti stara pravila nego pisati nova.

Vojna sila ostaje temeljna komponenta međunarodne politike, ali sila sama po sebi nikada nije bila dovoljna. Svaki trajan međunarodni poredak je imao institucije i države spremne da investiraju u njihov opstanak. SAD imaju sve manje sposobnosti, ali i želje, da se bave tom ulogom.

Sve ovo samo potvrđuje logiku ruskog stanovišta da je postojeći međunarodni poredak, koliko god nesavršen, bolji od improvizacije i zakona džungle. Ukidanje postojećih pravila bez alternative znači da nestabilnost postaje norma, a cenu plaćaju svi, zaključuje Bordačev.