Svet
Rat sa Iranom menja Persijski zaliv: SAD više nisu neupitan garant bezbednosti
U zalivskim prestonicama se sve više prihvataju tri ocene – Iran ostaje dugoročna pretnja, američki bezbednosni kišobran više nije pouzdan, a regionalna stabilnost postala je pitanje od egzistencijalnog značaja
Rat sa Iranom značajno je promenio bezbednosne proračune arapskih država Persijskog zaliva i dodatno poljuljao njihovo višedecenijsko oslanjanje na Sjedinjene Američke Države kao glavnog garanta bezbednosti u regionu.
List "Tajm", u svojoj analizi ističe da iako Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt, Bahrein i Oman ne nameravaju da prekinu bezbednosne odnose sa Vašingtonom, iskustvo rata pokazalo im je da američki bezbednosni kišobran više ne mogu da smatraju dovoljnim.
Do takvog zaključka došlo se posle sukoba u kojem su zalivske države bile direktno izložene posledicama rata koji nisu želele.
Odluka američkog predsednika Donalda Trampa da započne rat protiv Irana, uprkos njihovom protivljenju, ugrozila je regionalnu stabilnost na kojoj su zalivske monarhije zasnivale svoje planove ekonomske diverzifikacije.
Rat je ubrzo stigao i na njihovu teritoriju. Pogođena su saudijska postrojenja u Abkaiku i katarski gasni kompleks Ras Lafan, UAE su nedeljama presretali iranske napade, dok ni Bahrein i Kuvajt nisu bili pošteđeni.
Prema navodima iz analize, Saudijska Arabija i UAE uzvratili su napadima na Iran, a zvaničnici u privatnim razgovorima potvrđuju da je većina arapskih država Zaliva učestvovala u odgovoru.
Istovremeno su naglo porasli troškovi osiguranja od ratnih rizika, dok su napadi i poremećaji u pomorskom saobraćaju ugrozili ekonomsku stabilnost regiona.
"Tajm" navodi da, zbog svega navedenog, u zalivskim prestonicama se sve više prihvataju tri ocene – Iran ostaje dugoročna pretnja, američki bezbednosni kišobran više nije pouzdan, a regionalna stabilnost postala je pitanje od egzistencijalnog značaja.
Rat koji Zaliv nije želeo
Za zalivske države problem nije bio samo u tome što je Iran pokazao sposobnost da napadne njihovu teritoriju i ključnu infrastrukturu. Drugi, manje očekivan udarac za njihove bezbednosne proračune bio je postupak Vašingtona.
Sjedinjene Države bile su spremne da zajedno sa Izraelom započnu regionalni rat uprkos protivljenju zalivskih saveznika, a potom se pokazale nesposobnim ili nespremnim da upravljaju posledicama sukoba.
Zalivske države ni pre rata nisu bile uverene da Vašington ima koherentnu i efikasnu strategiju prema Iranu.
Tokom sukoba američki ciljevi su se menjali, dok je administracija nastojala da izađe iz rata čak i kada je Iran zatvorio Ormuski moreuz. U arapskim prestonicama ostao je utisak da su uvučene u rat bez upozorenja i konsultacija i bez zaštite koju su očekivale od svog najvažnijeg spoljnog bezbednosnog partnera.
Od konfrontacije ka obuzdavanju Irana
Posle direktnog iskustva sa ratom, većina zalivskih država vratila se politici obuzdavanja i deeskalacije odnosa sa Iranom umesto otvorene konfrontacije.
Katar i Oman nastojali su da Vašington usmere ka postizanju memoranduma o razumevanju sa Teheranom, dok je Saudijska Arabija podržala pregovarački proces uz posredovanje Pakistana. UAE, Kuvajt i Bahrein u početku su bili skloniji nastavku borbi, ali su se u narednim nedeljama priključili dogovoru.
Takav pristup ne znači da je Iran prestao da bude pretnja, ističe se u analizi.
Zalivske vlade i dalje ga vide kao dugoročni bezbednosni problem zbog raketnih kapaciteta, regionalne mreže saveznika i mogućnosti da kontrolom Ormuskog moreuza ugrozi jedan od najvažnijih svetskih energetskih pravaca.
Istovremeno, međutim, u regionu postoji protivljenje onome što se u analizi opisuje kao izraelska težnja ka "regionalnoj nadmoći". Postepeno se oblikuje stav koji podrazumeva odbacivanje i regionalne osovine predvođene Iranom i izraelske dominacije, uz spremnost na pragmatične odnose sa obe strane.
Katar i Oman zadržali su komunikaciju sa Teheranom, dok je Saudijska Arabija usvojila sličnu politiku strateške uzdržanosti. Rijad nije dozvolio da njegova teritorija bude korišćena za napade na Iran, a saudijska delegacija prisustvovala je i sahrani iranskog vrhovnog vođe Alija Hamneija.
Bezbednost više ne može da zavisi samo od Vašingtona
Rat sa Iranom nije doveo do raskida odnosa Zaliva sa SAD, već do promene načina na koji zalivske države gledaju na tu vezu.
Umesto oslanjanja na jednog spoljnog garanta, postepeno se oblikuje mreža partnerstava koja se preklapaju: trajno, ali manje isključivo partnerstvo sa SAD, bezbednosne veze sa Turskom i Pakistanom, bilateralni dogovori među samim zalivskim državama i kanali komunikacije sa Iranom i Izraelom.
Saudijska Arabija je, između ostalog, potpisala Pakt iz Meke, sporazum o međusobnoj odbrani sa Turskom i Pakistanom, iako njegova stvarna snaga još nije proverena.
Cilj zalivskih monarhija nije da Vašington jednostavno zamene drugom velikom silom, već da stvore više paralelnih odnosa kako njihova bezbednost ne bi zavisila od jednog spoljnog centra moći.
Istovremeno, iskustvo rata pokazalo je da diverzifikacija partnerstava sama po sebi nije kolektivna bezbednost. Za funkcionalan regionalni sistem potrebni su stalni mehanizmi integrisane protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane, razmene obaveštajnih podataka, pomorske bezbednosti i uzajamne pomoći, kao i kredibilna obaveza zajedničke odbrane.
Savet za saradnju u Zalivu (GCC) već ima značajan deo institucionalnog okvira potrebnog za takav sistem, ali su mu do sada nedostajali političko poverenje i strateški konsenzus među članicama.
Rat sa Iranom pokazao je da je koordinacija zalivskih država moguća, ali je istovremeno otkrio granice starog modela u kojem je bezbednost regiona u velikoj meri bila poverena Sjedinjenim Američkim Državama.
Zalivske monarhije zato ne odustaju od Vašingtona, ali više ne polaze od pretpostavke da je američka zaštita sama po sebi dovoljna.
Posle rata u koji su, iz njihove perspektive, uvučene bez upozorenja i konsultacija, sve važnije postaje pitanje kako izgraditi regionalni bezbednosni sistem koji će funkcionisati i onda kada američki kišobran nije dovoljan.
Live
