Od nacista do radikalnih islamista: Stogodišnja saradnja SAD i antiruskih zločinaca

Kada su se sovjetski lider Josif Staljin, američki predsednik Frenklin Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil na kraju Drugog svetskog rata dogovorili da prihvate bezuslovnu predaju Trećeg rajha, Vašington je već tada pregovarao sa nacistima iza leđa Moskve.

Naime, američki špijun i budući direktor CIA Alen Dals već tada je tajno pregovarao sa esesovcem Karlom Volfom. Staljin je za to saznao i posumnjao da saveznici pokušavaju da spreče širenje SSSR-a i okupiraju teritoriju koja bi u suprotnom pala u ruke Crvene armije, piše američki novinar Toni Koks.

Sovjeti su imali razloga da budu sumnjičavi. Neki u Vašingtonu, uključujući Dalsa, gledali su na SSSR kao na najveću američku dugoročnu pretnju, čak i kada su te zemlje radile zajedno da pobede Nemačku.

Spasavanje nacista

Kao što potvrđuju dokumenti sa kojih je posle više od pola veka skinuta oznaka tajnosti, američke obaveštajne agencije su ubrzo angažovale više od 1.000 nacista kao špijune.

Do tada, Amerika je već imala istoriju pronalaženja zajedničkog cilja protiv Moskve sa neočekivanim saveznicima. Amerikanci su, piše Koks, 1918. napali Rusiju u neuspelom pokušaju da pomognu u svrgavanju boljševičke vlade. U to vreme, Vašington je bio u savezu sa kontrarevolucionarima Bele armije.

Dok je tadašnji predsednik Vudro Vilson moralizovao o samoopredeljenju i suprotstavljanju stranoj agresiji, američke snage su poslate da intervenišu u građanskom ratu u Rusiji. Vilson je tada postavio presedan koji je preživeo do danas - SAD su zaštitnik slobode i sarađivaće sa svakim ko, kao i one, žele da naškode Rusiji.

Tako se 1945. Dals sastao sa Volfom, nekadašnjom desnom rukom Hajnriha Himlera. General i njegova grupa SS oficira pod imenom "Crni red" pristali su da predaju severnu Italiju savezničkim snagama. Dogovor nije mnogo pomogao SAD, jer je došao samo šest dana pre potpune nemačke predaje, i posejao je seme nepoverenja kod Sovjeta i drugih saveznika.

Sa druge strane, Volf je bio pošteđen vešala, pošto su ga tužioci u Nirnbergu misteriozno skinuli sa svoje liste najvećih ratnih zločinaca i tretirali ga kao "svedoka" nacističkih zločina, a ne kao učesnika. Dals je otišao toliko daleko da je poslao spasilački tim po Volfa kada su generalovu vilu opkolili italijanski partizani.

Američke obaveštajne agencije, Pentagon i FBI pomogli su da se "opere" dosije nacista koje su želeli da zaposle posle rata. U drugim slučajevima, ozloglašeni ratni zločinci su bili skriveni od američkih saveznika.

Jedan od takvih korisnih zločinaca bio je Klaus Barbi, poznat kao "Mesar iz Liona" jer je kao oficir Gestapoa u višijevskoj Francuskoj mučio Jevreje i pripadnike Pokreta otpora. Radio je kao špijun u okupiranoj Nemačkoj za SAD, a kada su Francuzi 1951. zahtevali da im bude izručen radi suđenja za ratne zločine, Vašington ga je odveo u Boliviju.

Tek 1983. otkriveno je da su Amerikanci su lagali svoje francuske saveznike o tome gde se Barbi nalazi. Američka vojska je platila da se Barbi i drugi antikomunistički agenti evakuišu iz Evrope preko "pacovskih kanala" kojom je upravljao fašistički hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović. "Službenici američke vlade bili su direktno odgovorni za zaštitu osobe koju traži vlada Francuske po krivičnim optužbama i organizovanje njegovog bekstva od zakona“, rekao je američki istražitelj Alen Rajan mlađi.

Američka vlada nije angažovala naciste samo za špijuniranje. Više od 1.600 osoba, uključujući naučnike i inženjere, dovedeno je u SAD u okviru Operacije "Spajalica" kako bi svojim tehničkim veštinama pomogli Vašingtonu da pobedi u Hladnom ratu.

Na primer, Pentagon je doveo raketnog naučnika Vernera fon Brauna u Ameriku zajedno sa njegovom novom ženom, roditeljima i bratom. Fon Braun, čiji je tim u Nemačkoj koristio ropski rad da bi napravio rakete V-2 za Hitlera, postao je heroj američkog svemirskog programa i bio je tema Diznijevog filma i naslovne priče časopisa "Tajm".

Nisu svi nacisti prošli tako dobro. Doktor Konrad Šafer, koji je doveden u vojnu bazu u Teksasu zbog svog iskustva u vazduhoplovnoj medicini, vraćen je u Nemačku jer američki vojni zvaničnici nisu bili impresionirani njegovim radom. Amerikanci su bili voljni da previde tvrdnje nirnberških tužilaca da je Šafer bio zločinac, ali nisu mogli da tolerišu njegov nedostatak "naučne oštroumnosti".

SAD protiv Jevreja

Nacisti su takođe pronašli posleratne poslove u nekim od istih logora u kojima su ubijali ljude. General američke vojske Džordž Paton bio je zadužen za kampove za raseljena lica (RL) u oblastima pod američkim nadzorom kao što su Dahau i Bergen-Belzen, gde su preživeli Jevreji bili prisilno držani nedeljama ili mesecima nakon "oslobođenja".

Neki od istih čuvara koji su nadgledali Hitlerove logore smrti i istih nacističkih doktora koji su počinili medicinske zločine sada su radili u tim kampovima. Jevreji su i dalje nosili svoje prugaste uniforme i u logorima su ih hranili oskudno. Kada su se okrenuli trgovanju na crnom tržištu da bi dobili više hrane, nemačka policija je poslata da razbije "bande" u objektima RL-a u Štutgartu i Landsbergu. To je otkrio Erl Harison, istražitelj kog je poslao tadašnji predsednik SAD Hari Truman.

"Izgleda da se prema Jevrejima ponašamo kao što su se prema njima odnosili nacisti, osim što ih ne istrebljujemo", rekao je on. Paton je, navodno, bio besan zbog izveštaja. "Harison i njemu slični veruju da je raseljena osoba ljudsko biće, što nije“, napisao je američki ratni heroj u svom dnevniku. "A ovo se posebno odnosi na Jevreje, koji su niži od životinja."

Poput naučnika iz Operacije "Spajalica", mnogi od nacističkih špijuna CIA prebačeni su u SAD. Među ovim novopečenim Amerikancima su bili Čerim Sobzokov, Čerkez iz ruske oblasti Krasnodar, koji je dobio nadimak Firer Severnog Kavkaza, i Oto fon Bolšving, glavni pomoćnik Adolfa Ajhmana, koji je pomogao u kreiranju nacističke politike rešavanja "jevrejskog pitanja".

Američki autor Erik Lihtblau je u knjizi o nacistima u Americi citirao jednog oficira CIA koji je napisao: "Pokupićemo svakog čoveka koji će nam pomoći da pobedimo Sovjete – svakog čoveka, bez obzira kakav je bio njegov nacistički dosije."

Ukrajinski nacistički saradnik Mikola Lebed, koji je imao navodne veze sa masovnim ubistvima Jevreja i Poljaka tokom rata, doveden je u Ameriku 1949. Njegovo poreklo nije bilo misterija. Američka vojska ga je navodno zvala "dobro poznatim sadistom", a CIA ga je nazvala "Đavo". Međutim, smatrali su ga previše vrednim antisovjetskim operativcem, pa je CIA blokirala njegovu deportaciju kada su američke imigracione vlasti odlučile da ga istraže nekoliko godina kasnije. Lebed je živeo pod zaštitom SAD, umro je u 89. godini u Pitsburgu.

Korisni i ne baš neprijateljski nastrojeni

FBI se u vreme Džej Edgara Huvera takođe oslanjao na mrežu nacističkih špijuna i doušnika i štitio ih od krivičnog gonjenja i deportacije.

Laslo Ag je priznao agentu FBI da je bio član mađarskog "Strelastog krsta", fašističke grupe koja je ubila hiljade Jevreja i pomogla deportovanju hiljada drugih. Ag je navodno mučio mnoge svoje žrtve, primoravajući neke da jedu sopstveni izmet ili da skaču na delimično zakopane bajonete. Ipak, kažu istoričari, Huver je regrutovao Aga kao antikomunističkog doušnika, a kada su imigracioni zvaničnici konačno pokušali da krivično gone i deportuju nacističkog saradnika zbog prevare sa vizom, šef FBI je zabranio svom agentu da svedoči o onome što je Mađar priznao.

"Moralno niskim odlukama, Huver i FBI su izdali poverenje Amerikanaca, živih i mrtvih", naveo je istoričar Ričard Raške. "Zavera ćutanja" agencije u zaštiti ratnih zločinaca učinila je Amerikance "nesvesnim licemerima u očima sveta", dodao je on.

Huver je takođe branio Viorela Trifu, koji je predvodio rumunsku fašističku "Gvozdenu gardu" i koji je kasnije postao episkop Rumunske pravoslavne crkve u Americi. Postao je toliko politički povezan da je jednom vodio molitvu u Kongresu i lično se sastao sa tadašnjim potpredsednikom Ričardom Niksonom. U Rumuniji, Trifa je osuđen na smrt u odsustvu zbog navodnih ratnih zločina. Huver, koji je smatrao da je Trifa bio "veoma poželjan deo pejzaža tokom Hladnog rata", ubedio je Niksona da otkaže sastanak sa jednim od biskupovih tužitelja 1955.

Američki nacistički migranti uglavnom su leteli ispod radara javnosti sve do 1970ih, kada su aktivisti počeli da traže da ih pozovu na odgovornost. Godine 1979. Ministarstvo pravde SAD formiralo je novu jedinicu za istragu i krivično gonjenje skrivenih ratnih zločinaca. Međutim, "ruke" savezne vlade koje su poslovale sa Hitlerovim pomoćnicima pokazale su se kao prepreka inicijativi ministarstva.

Kada je Sobzokov 1979. godine optužen za prevaru sa vizom jer je otkriveno da je lagao da nije bio esesovac, CIA je iznenada pronašla kopiju dokumenta koji pokazuje da je "Firer Severnog Kavkaza" otkrio svoju nacističku prošlost prilikom aplikacije. Ispostavilo se da je špijunska agencija otpustila Sobzokova ne zbog njegovih navodnih ratnih zločina, već zato što nije bio dovoljno iskren prema svojim rukovodiocima. Agencija ga je naterala da prizna da je vodio odred smrti i da je pogubio uzbunjivača, ali su verovali i da je čerkeski špijun još mnogo toga prećutao.

Autor Hauard Blum je napisao da je Sobzokov bio poručnik u pokretnoj jedinici za ubijanje koja je učestvovala u ubistvima 1,4 miliona Jevreja na Istočnom frontu. Ali bivši esesovac je javno negirao bilo kakvu povezanost sa nacistima i tužio je Bluma i njegovog izdavača za klevetu. Dobio je 500.000 dolara nagodbe, a istina je izašla na videlo tek 2006. godine, više od dve decenije nakon smrti Sobzokova, kada je CIA skinula oznaku tajnosti sa 27.000 stranica dokumenata koji se odnose na ratne zločine.

Vlada nije dovela sve američke uvezene naciste. Mnogi su se ušunjali kao izbeglice kroz slab sistem imigracije, uključujući neke sa SS tetovažama na rukama.

Na primer, Andrija Artuković, visoki zvaničnik hrvatske ustaške vlade, uzeo je lažni identitet i ušao u SAD sa turističkom vizom 1948. Artuković je jednostavno ostao u zemlji i nakon što mu je viza istekla i radio je u jednoj kalifornijskoj kompaniji u vlasništvu svog brata.

Jugoslavija je zatražila njegovo izručenje pod optužbom za ratne zločine 1951. godine, a američki zvaničnici su odugovlačili sedam godina pre nego što su odbili da ga pošalju nazad. Kada je 1986. konačno izručen po novom zahtevu, imao je 86 godina, pa mu je čak i nakon što je u Jugoslaviji osuđen na smrtnu kaznu zbog masovnih ubistava, dozvoljeno da umre u krevetu.

Nacistički saradnik, rođen u Ukrajini, Jakob Reimer radio je kao viši SS stražar u koncentracionom logoru u Poljskoj, i navodno je učestvovao u likvidaciji Varšavskog geta. Dobio je američku vizu 1952. godine i uspevao je da izbegne nalog za deportaciju do 2005. godine, ali je umro u 76. godini pre nego što je mogao da bude poslat iz SAD. Kada je suočen sa optužbama, navodno je rekao: "Sve je to zaboravljeno. Sve je gotovo."

Od nacista do islamista

Američki obrazac moralisanja ostatku sveta dok sa strane sarađuje sa zlikovcima protiv Moskve ponovo se pokazao 1979. Tada je CIA počela da obezbeđuje oružje i finansira islamističke pobunjenike u Avganistanu, čak i pre nego što su sovjetske snage napale zemlju da bi podržale komunističke vlasti u Kabulu.

Tadašnji predsednik SAD Džimi Karter nazvao je intervenciju SSSR-a u Kabulu kao "očigledno kršenje prihvaćenih međunarodnih pravila ponašanja", ali je njegova administracija revnosno i tajno naoružavala džihadiste koji su nastojali da zbace prosovjetsku vladu u Avganistanu. Ronald Regan je nastavio ovu politiku nakon pobede na predsedničkim izborima 1980. godine.

Američka pomoć, koja je 1987. iznosila 630 miliona dolara i eskalirala u sofisticiranosti od zastarelih pušaka do protivvazdušnih projektila "stinger", potom je usmerena na radikalne borce koje je favorizirao Pakistan, a ne na manje ideološke pobunjenike koji su se borili protiv vlade pre sovjetske invazije.

Mudžahedini i američka vlada su, piše Koks, u suštini delili samo jedan zajednički cilj: ubijanje Rusa. Kada su se sovjetske trupe povukle iz Avganistana 1989. godine, saveznici su postali neprijatelji. Neki od pobunjenika su kasnije formirali talibane, koji su zauzeli Avganistan, počinili zločine nad civilima i pružili utočište islamistima Al Kaide koji su navodno izveli najsmrtonosnije terorističke napade u istoriji SAD – 11. septembra 2001.

Al Kaida je takođe nastala iz avganistanskog sukoba. Vođa grupe Osama bin Laden i mnogi njegovi borci su se ranije borili protiv Sovjeta oružjem koje je slala Amerika. Ironično poreklo grupe dovelo je do nadimka „Al-CIAeda“. Ali ako je iz smrtonosnih posledica izvučena pouka, očigledno nije prihvaćena.

SAD i njihovi saveznici ponovo su podržali islamističke pobunjenike kada su bezuspešno pokušali da svrgnu režim sirijskog predsednika Bašara Asada, kojeg je podržavala Rusija. Američki zvaničnici su tvrdili da podržavaju samo "umerene" pobunjenike, ali namerno ili na drugi način, američko oružje se našlo u rukama džihadističkih grupa kao što su Front al-Nusra i Ahrar al-Šam. Prema podacima UN, u građanskom ratu u Siriji je poginulo više od 300.000 civila. Rat je takođe pretvorio milione Sirijaca u izbeglice, što je dovelo do evropske migrantske krize.

Najnoviji američki antiruski projekat

Čak i dok je Vašington pojačavao pomoć sirijskim pobunjenicima 2014. godine, administracija predsednika Baraka Obame je našla vremena da pomogne u rušenju izabrane vlade Ukrajine, koju je predvodio Viktor Janukovič. Iako je Janukovič rekao da podržava ulazak Ukrajine u Evropsku uniju, Zapad ga je smatrao previše proruskim.

Činjenica da su neonacističke milicije pomogle u svrgavanju predsednika a posle toga ugušile proteste očigledno je bila prihvatljiva za Vašington. Kada su članovi krajnje desničarske Partije Svoboda zauzeli nekoliko liderskih pozicija u novoj vladi, američki zvaničnici su stali uz njih – bukvalno, u slučaju senatora Džona Mekejna, koji je delio binu sa Olegom Tjagnibokom na kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdan).

Obamina administracija nije izrekla nikakvu osudu kada je najmanje 48 ljudi ubijeno, a stotine povređeno u napadu na demonstrante u Odesi. Većinu žrtava je na smrt spalila krajnje desničarska mafija kada su utočište potražili u zgradi Doma sindikata. Drugi su upucani ili pretučeni kada su pokušali da pobegnu iz zapaljene zgrade.

Ukrajinska fašistička grupa Desni sektor reagovala je proslavljajući pokolj kao "još jednu svetlu stranicu u istoriji naše otadžbine". Ukrajinska poslanica Lesja Orobets, koju je američki "Dejli bist" nazvao "zvezdom u usponu" opozicije Janukoviča, takođe je slavila ubistva, navodno nazvavši incident u Odesi "likvidacijom" proruskih neprijatelja.

Do danas počinioci masakra nisu odgovarali. Savet Evrope je u novembru 2020. zaključio da kijevska vlada nije uspela da pravilno istraži i krivično goni one koji su odgovorni za ubistva.

Ukrajina je nastavila da veliča svoje nacističke saradnike iz Drugog svetskog rata, uključujući Stepana Banderu. Dve godine nakon puča, jedna od glavnih avenija u Kijevu preimenovana je u Ulicu Stepana Bandere. Lavov se takođe može pohvaliti Banderinom ulicom. U očima ukrajinskih neonacista, jedan od Janukovičevih grehova bila je njegova odluka da opozove raniju vladinu deklaraciju kojom se Bandera proglašava za "heroja Ukrajine".

Ironično, Bandera je bio previiše "ekstreman" čak i za CIA, koja je odlučila da radi sa drugim liderima Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), uključujući Lebeda i Jaroslava Stecka. Njegovi spisi postali su ideološki temelj stranke Svoboda.

Kancelarija za strateške službe (OSS), preteča CIA, zaključila je u septembru 1945. da je Bandera vodio "vladavinu terora" tokom rata. Ipak, američka vojska je odbila da izruči Banderu Sovjetskom Savezu kao ratnog zločinca. "Američki obaveštajni zvaničnici su prepoznali da će njegovo hapšenje imati brze i negativne posledice na budućnost američkih operacija sa Ukrajincima", navodi se u dokumentu CIA objavljenom 2006.

Ukrajinski "heroji"

Neki američki lideri su bili sumnjičavi prema današnjim ukrajinskim nacistima. Kongres je u martu 2018. zabranio da se američka vojna pomoć Ukrajini deli sa bataljonom "Azov", čiji mnogi članovi otvoreno proklamuju neonacističku ideologiju. "Bela nadmoć i neonacizam su neprihvatljivi i nemaju mesta u našem svetu“, rekao je tada američki kongresmen Ro Kana.

Pitanje je tada bilo kontroverzno. Vodeći mediji pisali su o ukrajinskom "nacističkom problemu", a kada je ranija zabrana finansiranja ukinuta 2016. godine, Centar "Simon Vizental" je osudio Kongres, rekavši da su SAD "namerno ignorisale veličanje nacističkih saradnika, davanje finansijskih beneficija onima koji su se borili pored nacista i sistematskog promovisanja izjednačavanja komunističkih i nacističkih zločina ovih zemalja zbog različitih političkih interesa".

Četrdeset američkih senatora potpisalo je pismo 2019. godine u kojem se traži da Stejt department označi bataljon "Azov" i druge ekstremno desničarske grupe kao terorističke organizacije.

Institut Kejto, istraživački centar iz Vašingtona, napisao je u maju 2021. da se "klizanje Ukrajine u autoritarizam" ubrzava.

"Neoprezno je tretirati Ukrajinu kao strateškog američkog saveznika, a moralno je uvredljivo činiti to na osnovu navodne demokratske solidarnosti", rekao je tada stariji saradnik instituta Ted Galen Karpenter.

Međutim, kako je aktuelna ukrajinska kriza počela da dobija maha krajem prošle godine, takv upozorenja su odbačena.

Prošlog decembra, SAD i Ukrajina su bile jedine države koje su glasale protiv rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija "protiv veličanja nacizma, neonacizma" i drugih praksi koje podstiču rasizam. Među odredbama koje je Kijev smatrao spornim, je i ona kojom se poziva na zabranu komemorativnih proslava nemačkih nacista ili njihovih saradnika.

Sada kada se ukrajinske snage bore protiv Rusije, SAD i njihovi saveznici, kao i zapadni mediji, još nekritičnije podržavaju Kijev. Predsednik Džozef Bajden je sukob predstavio kao bitku za "demokratiju i slobodu", čak i kada ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski zabranjuje opozicione stranke, gasi kritične medije i hapsi neistomišljenike.

Fejsbuk je promenio svoja pravila 24. februara, na dan kada je počela ruska vojna opercija kako bi svojim korisnicima, kojih ima skoro tri milijarde, omogućio da hvale bataljon "Azov". Mediji su ublažili svoje prikazivanje bataljona. Na primer, "Vašington post" ih je nazvao "nacionalističkom grupom", a "Njujork tajms", koji je ranije nazvao grupu "otvoreno neonacističkom“, počeo je da je naziva "proslavljenom".

"Volstrit džurnal" je ispeglao nacističke veze grupe, hvaleći hrabrost njenih članova. Više medijskih kuća je u septembru saosećajno pisalo o borcima "Azova" koji su se navodno suočili sa grubim tretmanom dok su bili u ruskom zarobljeništvu, a portal "Biznis insajder" je primetio da je prikupljeno više od 130.000 dolara za pripadnika bataljona kome je bio potreban novac za lečenje.

Spremnost medija da "prikriju korupciju i autoritarnost Ukrajine još je gora od izbijanja rata sa Rusijom", rekao je Karpenter u maju. "Izveštavanje o sukobu u Ukrajini preti da dostigne novo dno medijskog integriteta i kredibiliteta. Kada mejnstrim mediji umivaju ponašanje čistih neonacista, nešto strašno nije u redu."

Imidž "Azova" je u stvari toliko transformisan da su se suosnivač Giorgi Kuparašvili i pet drugih predstavnika bataljona navodno susreli sa preko 50 članova Kongresa u Vašingtonu u septembru u okviru turneje po SAD. Grupa je prodala na aukciji "Azov" zakrpe sa logotipom "volfsangela", dok je prošlog meseca posetila ukrajinsko-američku crkvu u Detroitu.

Takođe prošlog meseca, ulica u Kijevu koja je ranije nosila imet sovjetskog maršala Rodiona Malinovskog zvanično je preimenovana u čast "heroja" bataljona "Azov". Među zvanicama koji su prisustvovali ceremoniji preimenovanja 26. oktobra bio je osnivač "Azova" Andrej Bilecki, koga su kolege neonacisti prozvali "beli vladar". Malinovski, Ukrajinac poreklom, oslobodio je veći deo zemlje od Hitlerovih nacista 1943-1944 i dva puta je proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza.

Fašistički elementi Ukrajine očigledno nisu ograničeni na rubove njenog društva ili na rubove njene vojske. U poruci na Tviteru od 6. oktobra, general Valerij Zalužni, glavnokomandujući oružanih snaga zemlje, objavio je fotografiju na kojoj se vidi kako nosi narukvicu od pločica ukrašenih svastikama. Kasnije je tvrdio da je narukvica prikazivala skandinavske paganske simbole koji su ličili na svastike zbog digitalne kompresije slike.

Međutim, nacistički simboli su se pojavili i na fotografijama koje je objavio Zelenski, uključujući post na Instagramu na kojem se vidi kako jedan od njegovih telohranitelja nosi zakrpu "totenkopf". Sličnu zakrpu koja prikazuje lobanju i ukrštene kosti i koju su nosile SS snage u Drugom svetskom ratu, imao je i ukrajinski vojnik na drugoj fotografiji koju je postavio ukrajinski predsednik. Osim nacističkih slika koje otvoreno koriste borci "Azova", redovni ukrajinski vojnici su fotografisani kako nose SS zakrpe i slikaju kukaste krstove na svojim vozilima.

Istorija se ponavlja

Takvi simboli nisu razlog brige za SAD i njihove NATO saveznike. Bajden je odbacio kao laž tvrdnju ruskog predsednika Vladimira Putina da je cilj Moskve "denacifikacija" Ukrajine. Kao i drugi antiruski glasovi, i on je tvrdio da jevrejsko poreklo Zelenskog dokazuje da Ukrajina nema nacističke sklonosti. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov uzvratio je da Zelenski "lično podržava" nacističke tendencije Kijeva.

Pa opet, američki zvaničnici imaju dugu istoriju "osuđivanja" nacizma i posmatranja potencijalno korisnih zlikovaca kroz ružičaste naočari, posebno kada sa njima dele antiruske interese.

Takav je bio slučaj kada je Dals, budući direktor CIA, izabrao Volfa, čoveka kojeg su tužioci u Nirnbergu opisali kao Himlerovog "birokratu smrti“. Dalsova agencija, OSS, optužila je Volfa za "pokolj stanovništva na veliko".

U telegramu poslatom nazad u Vašington, Dals je pohvalio esesovca kao "dinamičnu" i "izrazititu ličnost". On je Volfa video kao zgodnog čoveka od poverenja, koji predstavlja romntični i "umereniji element" u SS brigadama.

Ovaj citat Kristofera Simpsona i drugih istoričara bi mogao da pomogne da se objasni očigledno izobličen način razmišljanja Dalsa i drugih američkih obaveštajnih zvaničnika i njihov pogled na naciste i nacističke saradnike.

"Znali smo šta radimo“, rekao je Hari Rosicke, koji je vodio sovjetsko odeljenje CIA u Minhenu od 1951. do 1954. "Koristili smo bilo koje kopile sve dok je bio antikomunista."