Svet
Šta sve (ne) znamo o 11. septembru i kako ga je Amerika zloupotrebila?
Teroristički napadi na Njujork i Vašington doveli su do velikih promena u američkoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, čije se posledice osećaju do današnjeg dana
Teroristički napadi na Njujork i Vašington od 11. septembra 2001, o kojima će nesumnjivo biti reči u najnovijoj epizodi emisije Takera Karlsona u kojoj će gost biti Aleks Džons, predstavljali su prelomnu tačku ne samo u američkoj, već i u istoriji čitavog sveta.
Za mnoge, oni su simbolizovali završetak posthladnoratovskog "kraja istorije" i dolazak "sukoba civilizacija", ali i eskalaciju nasilja i ratova na Bliskom istoku koji do danas nisu utihnuli.
Neposredno nakon napada, američki predsednik Džordž Buš Mlađi objavio je tzv. rat protiv terorizma, koji je korišćen kao opravdanje za naknadne invazije Avganistana i Iraka – ali i za uvođenje novih zakona koji su američkim institucijama omogućili da lakše i detaljnije prisluškuju svoje građane.
Teroristički napadi i krajnje nespretan odgovor zvaničnika doveli su do različitih kontroverzi i teorija o potencijalnoj umešanosti američkog vojno-političko-obaveštajnog establišmenta.
Projekat za novi američki vek i Invazija na Irak
U centru jedne od najznačajnijih kontroverzi povezanih sa napadima od 11. septembra nalazi se tink tenk "Projekat za novi američki vek" (PNAC), koji su 1997. pokrenula dvojica uticajnih neokonzervativnih republikanskih autora, Vilijam Kristol i Robert Kejgan.
Ta grupa se zalagala za angažovaniju američku spoljnu politiku od one koju je vodio tadašnji predsednik Bil Klinton, propagirajući "dobronamernu globalnu hegemoniju" Vašingtona u posthladnoratovskom svetu – istovremeno optužujući tadašnjeg predsednika Bila Klintona da je "previše mekan".
Grupa je bila posebno agresivno nastrojena prema predsedniku Iraka Sadamu Huseinu, čije je rušenje postalo neka vrsta njihove opsesije – što su od američke vlade u više navrata i tražili.
Zanimljivo je dodati i da je supruga Roberta Kejgana ni manje ni više nego Viktorija Nuland – inače visoka funkcionerka "rivalske" Demokratske partije, koja se proslavila ulogom koju je odigrala u Evromajdanu u Kijevu 2014. godine.
Septembra 2000, nekoliko meseci pre predsedničkih izboria na kojima će pobediti Džordž Buš Mlađi i godinu dana pre terorističkih napada u Njujorku, PNAC je objavio dokument pod nazivom "Obnova američkih odbrana: Strategije, sile i resursi za novi vek", u kojem se navodi da će "proces transformacije, čak i ako donese revolucionarnu promenu, verovatno biti dug, osim ako se desi neki katastrofalni događaja poput novog Perl Harbora".
Nekoliko meseci kasnije, grupa potpisnika programa PNAC-a našla se na najvišim pozicijama u novoj republikanskoj administraciji – od Dika Čejnija, preko Donalda Ramsfelda do Pola Volfovica.
Ne iznenađuje, dakle, to što su upravo oni neposredno nakon napada na Njujork tu tragediju (bez ikakvih dokaza) povezali sa Sadamom Huseinom, a od Buša zatražili svrgavanje režima u Iraku.
Do invazije na tu bliskoistočnu državu je, kao što je i poznato, došlo godinu i po dana kasnije – ali ne pre nego što su Amerikanci ušli u još jedan rat, onaj u Avganistanu. Teško je poverovati da bi rat i okupacija Iraka "prošli" da nije došlo do "katastrofalnog događaja nalik na Perl Harbor".
Vesli i Klark i "sedam zemalja za pet godina"
O ratobornosti američkog rukovodstva nakon 11. septembra govorio je i nekadašnji general Vesli Klark, poznat kao glavnokomandujući NATO operacija tokom bombardovanja SRJ.
On je na jednom panelu 2007. godine rekao da su mu poznanici u Pentagonu samo deset dana nakon tragedije u Njujorku rekli da će zaratiti sa Irakom. Na Klarkovo pitanje zbog čega to planiraju, on je odgovorio: "Ne znam. Pretpostavljam da nemaju šta drugo da rade!"
Klark je, nakon toga, rekao da su u Pentagonu u to vreme imali listu sedam bliskoistočnih zemalja u kojima je trebalo promeniti režime u narednih pet godina, kao i da je u američkom establišmentu preovladao stav da bi, pošto imaju toliko moćnu vojsku, je trebalo i iskoristiti.
"Kada imate čekić, svaki problem vam izgleda kao ekser", rekao je Klark i dodao da do američkog angažmana na Bliskom istoku ne bi došlo da nije bilo nafte.
