Svet
Leonid Savin: Fašizam i socijaldemokratija u SAD i Evropi nisu antipodi već blizanci
Američki pisac Džon Goldberg opisao je prelaz SAD na totalitarne metode vladavine, a Fidel Kastro je upozorio da će Rusija ponovo morati da se bori protiv fašizma samo što će se on tada nazivati demokratijom
Većina današnjih političkih partija u Evropi predstavlja umereno krilo fašizma, a mnoge stranke koje se smatraju levičarskim podržavaju fašizam, piše ruski geopolitičar Leonid Savin za sajt "Geopolitika".
Fašizam se možda promenio u nijansama, ali suštinski je ostao isti. U Rusiji se fašizam obično povezuje sa Drugim svetskim ratom i ogromnim žrtvama sovjetskog naroda, u Latinskoj Americi sa strašnim iskustvima diktatura, dok u Evropi podseća na političke eksperimente koji su doveli do Nirnberškog suda.
Prava borbena organizacija buržoazije danas je vojni blok NATO-a. Fašizam je direktan proizvod buržoaskog društva. Još 1924. godine Staljin je tvrdio da je fašizam "borbena organizacija buržoazije, koju podržava socijaldemokratija". Zapravo, socijaldemokratija je umereno krilo fašizma.
Fašizam ne može postići uspehe u ratu ili u upravljanju državom bez podrške socijaldemokratije, kao što ni socijaldemokratija ne može postići uspeh bez fašizma.
Fašističke i socijaldemokratske organizacije ne opovrgavaju jedna drugu, već se nadopunjuju; one nisu antipodi, već blizanci. Fašizam je nastao u kontekstu krize imperijalizma i osmišljen je da se bori protiv proleterske revolucije. Buržoazija ne može da se održi na vlasti bez podrške fašističkog bloka.
Pogrešno je misliti da "pacifizam" vodi eliminaciji fašizma. U stvarnosti, pacifizam je afirmacija fašizma, samo što se ovde njegovo socijaldemokratsko krilo nalazi u prvom planu.
Ovi samoproglašeni pacifisti danas su deo većine evropskih parlamentarnih partija. Oni su jednoglasno podržali bombardovanje Libije 2011. godine i razaranje Sirije. Godine 2014. otvoreno su podržali puč u Ukrajini, a potom su stali na stranu neonacističke hunte.
Znajući iz sopstvenog istorijskog iskustva do čega će takva politika dovesti u Ukrajini, Rusija je ustala u odbranu ruskojezičnog stanovništva. Tada su Rusiju osudili "fašistički pacifisti" u SAD i EU.
Pravi neprijatelj je američki i evropski liberalni fašizam
Upozorenja na ovu pojavu nisu stizala samo iz Rusije. Tokom susreta sa Maksom Lesnikom, Fidel Kastro je rekao da će Rusija ponovo morati da se bori protiv fašizma, samo što će se fašizam tada nazivati demokratijom.
U julu 2014. Kastro je razotkrio odnos zbivanja u Ukrajini i u Pojasu Gaze, ukazujući na sličnost akcija Izraela i Ukrajine. Međutim, tadašnji predsednik SAD Barak Obama nazvao je agresivne akcije vlade Porošenka i izraelsko sistematsko ubijanje stotina palestinske dece "činom samoodbrane".
Uloga SAD u sponzorisanju svojih fašističkih satelita u mnogim regionima sveta je ogromna. Američki pisac Džon Goldberg je u knjizi "Liberalni fašizam" opisao transformaciju političkog sistema u SAD i prelaz na totalitarne metode vladavine u upravljanju državom.
U stvari, uprkos demokratskoj retorici u SAD, vidimo da su mnogi od ovih elemenata već bili prisutni u originalnoj verziji italijanskog fašizma. Reč je o fašističkoj ideji državne korporacije.
Sistem upravljanja državom u SAD zasniva se na principu "gvozdenog trougla", gde kongresni komiteti, zvaničnici i interesne grupe (lobisti) predstavljaju stvarnu moć, koja donosi odluke na osnovu međusobno povezanih interesa.
I u SAD i u zemljama EU narodi su otuđeni od donošenja odluka. I u SAD i u EU postoje pokušaji da se kao diktatori žigošu lideri država koje se suprotstavljaju savremenom korporativnom fašizmu i nije slučajno što su to lideri socijalno orijentisanih država. Upravo zato u liberalnoj američkoj i evropskoj štampi demonizuju lidere poput Vladimira Putina, Nikolasa Madura, Si Đinpinga, Migela Dijaz Kanela i drugih.
Doktrine i zvanični dokumenti Vašingtona pokazuju želju elite ove zemlje da održi svoju hegemoniju. Mnoge zemlje se u Americi danas smatraju pretnjom, čak i ukoliko nemaju granicu sa SAD.
Potrebna je bliža međunarodna saradnja kako bi se ove tendencije zaustavile. Vojni, politički, diplomatski i medijski frontovi sada su usko povezani.
Predstojeća pobeda ruske vojske doprinosi ne samo porazu ukrajinskog fašizma, već dovodi u pitanje i opravdanost vojne pomoći NATO-a i demonstrira beskorisnost podrške neonacističkom režimu u Kijevu.
Potrebno je da dublje razumemo politiku američkog neoimperijalizma u Latinskoj Americi i destruktivne metode koje koristi Vašington. Kako zaključuje Savin, svest o sadašnjoj situaciji, usklađenost delovanja i međunarodna solidarnost predstavljaju "ključ naše zajedničke pobede."
