Danas je Vrbica ili Lazareva subota: Ovi običaji i verovanja donose sreću i radost

Lazareva subota, dan uoči praznika Cveti (Ulazak Hrista u Jerusalim), praznuje se tačno osam dana pred Vaskrs. Posvećen je vaskrsenju Lazara iz Vitinije koga je Isus Hristos posle četiri dana vaskrsao iz mrtvih. Praznik je ustanovljen još u 4. veku u Jerusalimu.

Prema legendi koja je dosta popularna u našem narodu ovaj praznik se vezuje i za srpskog kneza Lazara. Veruje se da su se tokom boja na Kosovu dve Lazareve sestre, Marta i Marija, koje su kukale za bratom, pretvorile u kukavice. Naš narod je na ovom načim simbolički povezao žalost za izgubljenim bojem na Kosovu i smrt Lazara, za kojima su sestre plakale. Međutim, biblijska priča je ona zbog koje se praznik obeležava.

Zbog čega se praznik vezuje za decu

Utemljenje za ovaj praznik kod hrišćana nalazimo u Jevanđelju, kada je Isus ulazeći u Jerusalim rekao: "Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko". Ulazeći u Jerusalim dočekala su ga deca i masa razdraganog sveta držeći u rukama palmine grančice.

Grančice vrbe simbolizuju palmine grane kojima je Isus dočekan u Jerusalimu, a otuda potiče i naziv za sam praznik - Vrbica. Vrbine grančice u crkvu donose deca subotom popodne da bi bile osveštane na sutrašnji praznik Cveti. 

Osveštane mlade vrbove grančice nose se kući i stavljaju pored ikone i kandila. U narodu postoji verovanje da one mogu oterati bolest, sačuvati od zla i da se na decu i odrasle preko mladih vrbovih grančica prenosi snaga zelenila.

Na praznik Vrbica pletu se venčići od vrbovog granja i kupuju deci za zdravlje zvončići sa srpskom trobojkom. Deca ukrašena zvončićima i venčićima idu u povorkama i vreme provode u igri, a nošenje venčića i zveckanje zvončića simbolizuju pobedu života nad smrću i nagoveštaj Hristovog stradanja i vaskrsenja.

Venčići i zvončići čuvaju se do naredne godine za zdravlje i sreću. Vrbica ili Lazareva subota je dan kada se bere cveće. Beru se veliki cvetovi da bi deca bila lepa i krupna, dren da bi bila jaka, ljubičica da bi bila mirišljava, a vrbove grančice zdrava i napredna. Ubrano cveće ne unosi se u kuću, već se ostavlja u dvorištu u posudi sa vodom. Rano ujutru na praznik Cveti, cveće se plete u venčiće kojima se kiti kuća, a vodom u kojoj je cveće stajalo, umivaju se svi ukućani.

Lazarice, stari srpski običaj

Ritualna povorka devojaka stasalih za udaju kojima se pripisivala magijska moć nekada je bila poznata širom Srbije. Pričalo se da je povorku uveo car Lazar i da se od tada običaj održava svake godine, na njegov imendan - Lazarevu subotu.

Lazarice su ženska povorka. Broj učesnica je varirao u zavisnosti od kraja, pa su se mogle naći u njemu od dve, tri, a negde i u grupama od po 10 i više devojka. Ovo je bila prilika da se u selu prikažu neudate devojke kao odrasle i spremne za stupanje u brak. Običaj je bio da, ako se devojka ne uda, treba bar tri puta da učestvuje u Lazaricama, a ako to ne učini, verovalo se da će je sustići neka nesreća.

Lazarice su imale uloge u okviru ove povorke. Lazar je bila devojka obučena u muško odelo i naoružana štapom, mačem ili jataganom, a Lazarica je nosila svečanu žensku odeću, a glavu je prekrivala belom maramom ili tankim velom, tako da joj se lice nije videlo. Ostale devojke su, takođe, bile svečano obučene, a uz povorku je često išao vođa, koji je branio devojke od nasrtljivih mladića.

Za svoj nastup Lazarice su se uvek dugo i brižljivo spremale, nekada i po nekoliko nedelja. Povorka je polazila ranom zorom na dan praznika i išla je od kuće do kuće. Pred svakom kućom su Lazar i Lazarica izvodili poseban ples, a ostale učesnice su ih pratile pesmom kojom su izražavale želje za sreću i napredak kuće i ukućana.

Pesme su bile prilagođene konkretnim prilikama, određenoj kući ili osobi, a pojedinim  pesmama su Lazarice rasterivale zle sile, a naročito zmije, koje su u to doba godine bile velika opasnost. 

Beži zmija plazara,

Eto svetog Lazara,

I on nosi tavinu,

Obiće ti glavinu.

Kada bi Lazarice obavile svoj posao, ukućani bi ih darivali hranom, najčešće jajima. Mnogi su verovali da učesnice u povorci u tom trenutku poseduju neku posebnu moć. To se odnosilo i na njihovu opremu, pa su ukućani često zahtevali da dobiju neki deo njihove garderobe. Po opštem mišljenju, moć kojom su raspolagale učesnice povorke mogla je biti opasna. Zato ih nisu puštali u kuću, niti im dozvoljavali da pevaju pod kućnim krovom.

Ukoliko bi se dogodilo da im ukućani uskrate darove, Lazarice su mogle posebnom pesmom da "raspoju" odnosno ponište sve izrečene želje. Tada negostoljubive ukućane ne bi čekalo ništa dobro.