Neobična pravila ponašanja za stolom kroz istoriju: Ne jesti svoje vaške a ruke brisati kriškom hleba

Postoji na hiljade detalja iz života ljudi iz prošlosti koji intrigiraju savremenog čoveka, jer pružaju uvid u veoma drugačiji svet i načine razmišljanja. Pored podataka o njihovim gradovima, modi i verovanjima, interesantna tema je bonton, pogotovo kada je vezan za svakodnevne aktivnosti, kao što je obedovanje. Pravila su se menjala u zavisnosti od istorijskog perioda, ali i društvene klase. Sledeći primeri mogu delovati isuviše očigledni, ali bili su zapisani kao vrlo važne stavke u mnogim istorijskim knjigama o pravilima "lepog ponašanja":

Ne jedi svoje vaške

Higijena u Evropi u šesnaestom veku je interesantna tema, pošto nisu baš svi pripadnici društvenih slojeva mogli da se kupaju redovno (u zavisnosti od njihovih životnih uslova). Jedno vreme se čak verovalo da često kupanje može izazvati određene bolesti. Zbog toga, mnogi ljudi su imali vaške na glavi. Ako nisu bili u mogućnosti da ih se otarase, uvek su morali nositi šešir za stolom, kako im ne bi upadale u hranu.

Jedan izveštaj sa portala "Olkejšn (Owlcation)" na duhovit način opisuje kako je Marija I, kraljica Škotske - čista, aristokratska dama, prvi put otputovala u Škotsku 1561. godine i bila potpuno šokirana ovim običajem, za koji nikada ranije nije znala. Mislila je da ljudi ne skidaju kape iz nepoštovanja prema njoj, sve dok joj nisu objasnili pravi uzrok.

Oslobađanje prostora

Stari Rimljani su priređivali veoma raskošne gozbe. Postoji mit o posebnim prostorijama u velikim palatama, napravljene posebno da bi ljudi tamo mogli da isprazne stomak. Mnogi izvori govore da nije bila u pitanju soba za povraćanje, već bi Rimljani zvali sluge da im zagolicaju grlo a povratili bi dok sede za stolom, kako bi ispraznili stomak za još jela.

Gozbe su mogle trajati i po osam sati i imale bi više od deset jela, a odbijanje hrane bi bilo veoma nepristojno. Nakon povraćanja, obrok se nastavlja. Postoje različiti izvori koji opisuju ovaj običaj: neki smatraju da je poptuno izmišljen, a drugi smatraju da postoji mogućnost da su ovakve običaje imali isključivo veoma bogati ljudi, jer su imali dovoljno hrane "za bacanje".

Pljuvačka sa strane, ne preko stola

Prema pojedinim srednjevekovnim knjigama o bontonu, u slučaju da je pojedinac imao potrebu da pljune, nikako nije smeo ometati druge pljujući preko stola, već je trebalo da se okrene u stranu i pljune na pod.

Tokom krunisanja Ane Bolen, sa njene desne strane su se nalazile dve devojke koje su držale marame, u koje je nova kraljica mogla da pljune kad god želi, što je bio vrhunac luksuza. Takođe, pored pravilnog "nišanjenja" pljuvanja, pristojno je bilo bacati koske na pod iza sebe, ali je bilo važno pogledati iza ramena, u slučaju da nekoga ne bi pogodile.

Korišćenje salveta i maramica za stolom

U Starom Rimu, pre nego što su ubrusi počeli da se koriste, prsti su se brisali o kriške hleba, koji bi se kasnije davao psima.

Vekovima kasnije, pored prethodno navedenog srednjevekovnog pravila o pljuvanju, postojalo je još jedno pravilo koje se, najviše od svih, može poistovetiti sa savremenim bontonom – ako neko koristi maramicu kada je bolestan, ne bi trebalo da je pogleda i "analizira" nakon korišćenja, "kao da traži bisere i dijamante koji su ispali iz nosa".

Sprečavanje tračeva

Kako bi celo veče prošlo bez problema, bilo je potrebno poštovati i određena društvena pravila za stolom. U srednjevekovnoj Engleskoj, svako se morao javiti svim ljudima koje je ranije upoznao. U slučaju da ga ignoriše, atmosfera bi postala neprijatna i tračevi bi ubrzo počeli da kruže (slično kao danas). Međutim, žene su imale više prava da ignorišu goste kojima nisu želele da se jave.

U delu "Knjiga civilizovanog čoveka" Danijela Bekelsa iz trinaestog veka, Danijel opisuje kako pravi gospodin treba da reaguje na neprimerno flertovanje. U slučaju da žena domaćina koketira pogledom, onaj koga je posmatrala je morao počne da kašlje i da se pretvara da se razboleo (i da, ako je moguće, nikada ne spomene domaćinu).