Magazin
Za uspeh ne moramo uvek davati maksimum, dovoljno je oko osamdeset pet odsto truda
Kada god želimo da postignemo uspeh, sigurno je da moramo da uložimo napor, da moramo biti disciplinovani, uporni i motivisani i da se redovno podsećamo da "bez muke nema nauke". Ipak, brojni primeri iz stvarnog života mogu biti dokaz da davanje apsolutnog maksimuma ponekada nije najbolji izbor, pogotovo kada dolazi do mentalnog i fizičkog premora. Umesto toga, preporučljivo je isprobati "pravilo od osamdeset pet odsto", koje podrazumeva ležerniji, ali efektan metod za postizanje ciljeva.
Pre nego što započnemo novi posao, trening, učenje, usavršavanje određene veštine i bilo koji novi cilj, često osećamo nalet motivacije, spremni smo da damo sve od sebe i u početku nam ovakav pristup zaista polazi za rukom.
Nakon nekog vremena, počinjemo da osećamo različite vrste premora i burnauta: ako isuviše vremena provodimo završavajući posao/učeći bez pauze, počinjemo da gubimo koncentraciju,a ako previše naporno treniramo i ne pravimo adekvatne pauze, možemo se ozbiljno povrediti i usporiti ceo proces. Zatim, dolazi do frustracije i odustajanja.
"Samo" osamdeset pet odsto truda
Da bi čovek psihički i fizički napredovao, sigurno je da sebe mora gurati preko ličnih granica i izaći iz zone komfora. U isto vreme, isuviše intenziteta nije pravilno rešenje i dovodi do umora i nestanka motivacije. Kako možemo proceniti da je naš trud zaista produktivan, ali da nam u isto vreme ne oduzima previše energije/vremena?
Prema nedavnom istraživanju koje je sproveo tim stručnjaka sa Univerziteta u Arizoni, Prinstonu i Braunu, čak i ako u petnaest odsto slučajeva pravimo greške kada pokušavamo da savladamo novu veštinu, možemo postići značajan napredak. Iako ovo može zvučati neobično, pogotovo onima koji uvek teže ka najboljim mogućim rezultatima, auor studije je objasnio da, na primer, studenti koji dobijaju isključivo visoke ocene na određenim časovima zapravo ne dobijaju toliko koristi od lekcija, koliko i oni koji dobijaju malo niže ocene (recimo, kada dobiju četvorku umesto petice). Tada postoji prostor za unapređenje, dok dosadašnji rezultati objektivno nisu loši.
"Postoji mnogo nedostataka u ideji da je potrebno da dajemo "sto odsto" za svaki zadatak," objašnjava za "Vol strit žurnal" Stiv Magnes, fiziolog koji sarađuje sa sportistima i različitim poslovnim rukovodiocima. "Kada počinjemo da se opterećujemo 'savršenim' rezultatima, može doći do stanja sličnog egizstencijalnoj krizi. Kada što više pokušavamo da postignemo, počnemo da se "gušimo", tako da je nekada bolje zaustaviti se pre nego što dođe do burnauta, jer tek tada počnemo dobijati željene rezultate."
Opušteno i smireno na putu do uspeha
Drugim rečima, kada ne osećamo kao da nam ceo život zavisi od postizanja određenog cilja, veća je verovatnoća da ćemo se opustiti i završiti sve neophodne korake koji su nam potrebni za uspeh. Jedan primer mogu biti trenuci u kojima uspešni sportisti postignu neke od najboljih rezultata u svojoj karijeri. U većini slučajeva, oni su skoncentrisani na izazov ispred sebe, ali su u isto vreme smireni, staloženi i opušteni. Svaki profesionalni trener će ohrabriti igrače da odmore i svaki vođa poslovnog tima će obraćati pažnju na potencijalne znakove premora kod radnika, koji samo mogu usporiti proces obavljanja zadatka.
Naravno, teško je primeniti ovakav način razmišljanja kada je u pitanju zaista važan cilj. Ipak, dodatni pritisak koji sebi možemo naneti će više služiti kao dodatna prepreka, nego kao dodatno gorivo.
Zasebna australijska studija je pokazala kako je fokus na sto odsto, pa zatim osamdeset pet odsto od maksimalnog truda značajno uticalo na grupu atletičara, koji su morali da pretrče sto metara. Rezultati su pokazali da su učesnici zapravo trčali sporije kada im je rečeno da moraju dati svoj maksimum. Pretpostavlja se da je uzrok bio dodatni pritisak i želja za rezultatima, umesto obraćanje pažnje na postepeno ubrzavanje i čuvanje snage za pravi trenutak.
Kako moguće precizno izračunati da li u određenom trenutku crpimo sto ili osamdeset pet odsto energije i truda, najbolje je primeniti sledeće: prioritet su zadaci/izazovi koje sigurno moramo savladati, bez kojih nikako ne možemo nastaviti dalje. Kada smo definitivno prešli ovu prepreku, možemo se skoncentrisati na sledeći korak, postepeno ga usavršavati i kombinovati sa prethodno savladanom veštinom. Ako je moguće, ne bi trebalo da pokušavamo da postignemo više stvari odjednom (za što kraće vreme), jer se vrlo lako možemo premoriti i napraviti grešku, koja bi nas samo obeshrabrila.
Osamdeset pet odsto je trenutak kada smo postigli sve što se traži od nas, a momenat kada osećamo da bismo mogli još malo da guramo svoje granice, je trenitak kada je zapravo bolje zaustaviti se, osvestiti koliko smo napredovali i predahnuti. Tek tada, kada smo osveženi, ponosni na postignute rezultate, možemo nastaviti istim principom i sprečiti premor.
