Nik Ut, fotoreporter koji je snimio ikonu

Postoje mesta koja za nekoliko godina života i rada u kineskoj prestonici, naprosto, nisam posetio, iako su mi sve vreme bila pod nosom. Jedno od njih je neobično zaobljeni oblakoder od betona i stakla u distriktu Čaojang, nedaleko od čuvene i još prepoznatljivije zgrade Centralne kineske televizije čija nategnuta statika moje razumevanje stvarnosti i danas dovodi u ozbiljno iskušenje.

Oblakoder golubije boje

Čaojang je poslovni centar Pekinga, sav u bujičnim brzacima zaposlenog sveta u elegantnim odelima belih kragni i uzvitlanim gejzirima stakla i čelika, između kojih tiho promiču elektromobili i skuteri. To je klasična prostorna sintetizacija 21. veka.

Idući bezbrojnim vikendima sa suprugom na ručak u Čaojang, iz daljine sam posmatrao taj neobično zaobljeni oblakoder sivkasto-plave, golubije boje.

Za tolike godine, nikada nikoga u Pekingu nisam pitao šta je ta zgrada, šta se u njoj nalazi i čemu služi.

U mom sećanju ostala je, sve do ove jeseni, nemi deo prepoznatljivog "skajlajna" modernog Pekinga.

Desetak godina kasnije, proteklog oktobra, u tom neobično zaobljenom oblakoderu, koji je, ustvari, sedište dnevnog lista "Ženmin žibao", primio sam globalnu nagradu Medijske mreže Puta svile (BRNN – Belt and Road News Network).

Ispostavilo se da mi je, na neki način, ipak bilo suđeno da posetim tu neobičnu zgradu.

Nagrade su putokazi, važni su ljudi koje srećemo i upoznajemo

Glavni dobitak cele te posete Kini i toj zgradi, međutim, nije bio sadržan u samoj nagradi. Nagrade su tek znakovi pored profesionalnog puta.

Važni su ljudi koje na tom putu srećemo i upoznajemo.

Oktobarski dan bio je osunčan, a ja sam, osim što sam Subotičanin, uveliko i Pekinžanin. U Pekingu se osećam kao da sam kod kuće, što zbog godina provedenih u tom sjajnom gradu, što zbog neusiljene ljubaznosti i predusretljivosti domaćina.

Sve izdavačke inkarnacije dnevnika "Ženmin žibao"

Sedeli smo u prostranoj sali, do kancelarije jednog od urednika čuvenog dnevnog lista i razgovarali.

Redakcija dnevnika "Ženmin žibao", narodnog dnevnika, bila je pokrovitelj pomenute nagrade. List ima svoje brojne izdavačke inkarnacije, u štampanom i elektronskom formatu: People's Daily, Global Times, te brojna ostala izdanja na kineskom jeziku.

U poslovnom sistemu ove medijske kuće zaposleno je desetak hiljada ljudi. Tiraže štampanih izdanja, kao ni brojeve poseta najčitanijim elektronskim izdanjima, nisam zapamtio jer mi se zavrtelo u glavi.

Crnjanski u "Kući Gučijevih"

Pored mladih kineskih kolega, u sali za velikim četvrtastim stolom bila je ljupka, otmena i vrlo tiha koleginica iz Turske, Fatma Esma Arslan. Faruk Borić je leteo po prostoriji na ćilimu iz hiljadu jedne pijane sarajevske noći, zabavljajući nas svojim dosetkama. Prekoputa njega, dvojica urnebesnih Italijana: Vito Fusko iz Apulije i Nikolo Kozi iz Toskane.

Zbog njihovog italijanski raspevanog stajlinga živih papagajskih, ali ipak usklađenih boja, pomislih da su samo svratili sa pauze snimanja filma “Kuća Gučijevih”.

Mesec dana kasnije, Nikolo će mi, u Sijeni, uz čuveni toskanski “brunelo” koji smo pili u tratoriji kod njegovog prijatelja, saopštiti da je u svom studiju upravo fotografisao mladu i lepu glumicu Dafni Moreli, koja se zaista pojavljuje u pomenutom filmu.

Setih se tada, u Sijeni, po ko zna koji put, Miloša Crnjanskog: sve stvari u našem svetu, misli i pojave, povezane su međusobno na skrivene, neobične i neočekivane načine.

Ćutao je kao da je Ivo Andrić

Dok je naš razgovor sa kineskim kolegama za stolom u redakciji čuvenog lista trajao, niko nije primetio starijeg gospodina u ćošku velikog stola, tihog kao da je Ivo Andrić.

Sve velike ljude koje sam do sada sreo i upoznao, a verovatno će tako i ostati, krasili su mir, srdačnost i pristupačnost.

Niko od nas nije znao ko je taj učtivi gospodin, ali smo, pokazaće se kasnije, i te kako poznavali njegov rad. Naročito čuvenu crno-belu fotografiju obnažene devojčice koja, uplakana, beži pored vojnika ispred napalm bombi u Vijetnamu.

Ta fotografija, načinjena 1972. godine, postala je antiratna ikona 20. stoleća.

Bio je to Nik Ut, fotoreporter koji je pre pola veka požnjeo sve značajne svetske nagrade za medijsku fotografiju, uključujući Pulicerovu i nagradu World Press Photo.

Faruk je aterirao.

Kada Sveti Petar uđe u kancelariju sveštenika...

Posle naše male sesije, Nik Ut se uljudno pozdravio i upoznao sa svima.

U jednoj od svojih knjiga, Džon Kenet Galbrajt svedoči da se, prilikom posete ostarelog Džona Majnarda Kejnsa, osećao kao seoski sveštenik u čiju je kancelariju ušao Sveti Petar.

Naš zajednički osećaj nije bio znatno drugačiji.

Nakon ceremonije dodele nagrada i banketa, a Nik Ut je, takođe, bio jedan od nagrađenih, uspeli smo da porazgovaramo, nakon što su nam se putevi, sutradan, ponovo razišli.

Nik je sa ostalim fotoreporterima otputovao u Šangaj, a ja sa nagrađenima u kategoriji komentara i izveštavanja u Čengdu, među pande.

Nikada nisam bio nepripremljeniji za intervju, nego te večeri u Pekingu. Hteo sam pošto-poto da zabeležim taj razgovor.

Iz sećanja sam panično cedio suvu drenovinu onoga što znam o čuvenoj fotografiji i njenom autoru. Osećao sam bolne varnice i kratke spojeve između vlastitih sinapsi.

Razgovor je, uprkos tome, potekao kao spontana bistra reka, sa neočekivanim rukavcima i meandrima. Ponovila se još jednom ta čudesna lakoća razgovora sa profesionalno ostvarenim i zaista vrednim ljudima.

Rekao sam mu da sam posetio tunele Cuši, nedaleko od Sajgona, odakle je on izveštavao, koji su bili pakao za američke vojnike i njihove saveznike. Posredi su stotine kilometara međusobno isprepletenih uskih tunela, povezanih sa bunarima čija su okna takođe služila za skrivanje ili produženje komunikacije. Uokolo su bile bezbrojne zamke za ljude, maštovito postavljene baš kao u filmovima.

Opisao sam mu i monsunsku kišu koju sam doživeo najpre u Hanoju, a potom u džungli, i vodiča kroz deltu Mekonga koji mi je, ploveći, govorio da neki od američkih veterana danas plaču kada dođu u Vijetnam.

Pomenuo sam i da sam posetio Hanoj, Danang, Hojan... Da sam putovao tridesetak sati vozom od Hanoja do Sajgona i da imam neodoljivu želju da se vratim u Vijetnam, među rojeve motociklista i uzavrelu večernju vrevu improvizovanih uličnih restorana.

Fotoreporter zahvaljujući poginulom bratu

Pitao sam ga za njegov povratak u Vijetnam, ali mi je odgovorio sa drugog kraja vijetnamskog rata.

"Učio sam, kao dečak, da upotrebljavam fotoaparat od mog starijeg brata. On se zvao Hujnh Thanh. Poginuo je u delti Mekonga, kao fotorepoorter Asošijeted presa (AP) u ratu, 1965. godine. Ubili su ga pripadnici Vijetkonga. Godinu dana kasnije, snaja mi je pomogla da dobijem posao u redakciji AP-a u Sajgonu, iako sam imao svega petnaestak godina. Radio sam u mračnoj komori na razvijanju fotografija. Svega nekoliko meseci kasnije, počeo sam, za svoj groš, da fotografišem uokolo. Snimao sam po Sajgonu i okolini. Nakon nepunih godinu dana, AP me je angažovao da snimim neke fotografije u Sajgonu. Dopao im se moj rad. Želeo sam budem kao što je bio moj brat. Voleo sam fotografiju, ali nisam bio potpuno siguran jesam li želeo da postanem baš fotoreporter. Želja da budem kao brat mi se ipak ostvarila. Pokrivao sam za AP desetak godina ratove u Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Bio sam ranjen tri puta, u grudi, stomak i levu nogu. Danas živim u Los Anđelesu i imam američko državljanstvo, U Vijetnam sam se prvi put vratio 1989. godine. Putovao sam sa reporterom koji je izveštavao o pripadnicima američkih snaga nestalim u ratu. Četiri godine kasnije, AP je otvorio svoje dopisništvo u Hanoju. Šef je bio Džordž Esper. Radio sam u tom dopisništvu godinu dana", govorio je uživo Nik Ut priloge za istoriju svetske novinske fotografije.

Što zbog naše šljivovice koju sam, u čast nagrade, podelio sa nagrađenim kolegama, što zbog opuštene atmosfere i radosti što sam u Pekingu sreo drage prijatelje, odnekud sam uspeo da se setim imena devojčice sa slike: Kim Puk.

"Prošle godine, ona i ja prisustvovali smo obeležavanju 50. godišnjice od napada napalm bombama na selo Trang Bang. Ona živi u Torontu. Zovem je svake nedelje i često se viđamo. Dogodine ćemo ponovo zajedno u Vijetnam", kaže Nik Ut.

"Trebalo je da budem u oborenom helikopteru"

Pitam ga čime je snimao sve vreme.

– Naučio sam osnove svog posla od pokojnog brata, iako sam tada još uvek bio dečak. Pamtim ga kao zgodnog momka. Bio je visok i žene su ga volele. On je koristio "Lajka" fotoaparate. Radio je najpre za Si-Bi-Es, a tek potom za AP. I ja koristim "Lajku". Od AP-a sam već na početku karijere dobio "Lajku" M3 i M2.

Uprkos svemu, rekao sam mu, ipak ste imali i puno lične sreće u toj opštoj ratnoj nesreći.

– Znate, Branko, najbolji fotoreporter AP-a u Sajgonu bio je moj prijatelj Henri. Intenzivne borbe su se te 1970. godine vodile u Laosu. Henri je želeo da otputuje na odmor u Hongkong. Bio je umoran od posla i odmor mu je bio potreban. Želeo je da iz Laosa ode prvim helikopterom. Bio mi je prijatelj, pa sam mu ustupio svoje unapred rezervisano mesto u helikopteru. Odložio sam odlazak iz Laosa zbog njegove žurbe da ode. Rezervisao sam sledeći let. Kada sam stigao u Sajgon, saznao sam da je helikopter u kome je bio Henri oboren. Svi putnici, uključujući pilote, poginuli su. Henri je poginuo umesto mene.

Govorila je da umire

Pitam ga kako je nastala antiratna ikona koju je zabeležio objektivom svoje “Lajke”.

– Žestoke borbe vođene su oko sela Trang Bang. Izbeglice su preplavile put. Sledio sam 25. američku diviziju, udaljivši se malo od same saobraćajnice. Nad nama se neprekidno vio crni dim. Kada sam se vratio na put, video sam leševe. Nameravao sam da se vratim u Sajgon, jer sam bio načinio dovoljno slika. U tom trenutku, ratni avion ispalio je dve bombe. Čule su se veoma bučne eksplozije. Napalm se razlio. Fotoreporteri uvek prvo misle o fotografiji. Fotografisao sam prizor pre nego što je bilo ko shvatio šta se zaista dogodilo. U metežu je dotrčala žena sa malim detetom. Tražila je pomoć. Njen unuk je umirao, a imao je svega godinu. Mališan je preminuo, preda mnom. Tada sam spazio golišavu devojčicu. Trčala je. Napravio sam mnogo slika. Kada je prošla mimo mene, video sam da joj koža otpada sa tela. Odložio sam fotoaparat na put i polio je vodom koju sam poneo za piće. Ponavljala je: „Prevruće, prevruće, mislim da umirem!". Zaplakao sam i ja. Bila je to Kim Puk.

Kako je Kim preživela?

– Umotao sam je u kabanicu i ubacio u moj automobil u kojem je već bilo dece. Stalno je ponavljala da umire. I bratu je rekla da umire. Lokalna bolnica bila je mala, pretrpana. Dežurnom lekaru rekao sam da će se njegova slika pojaviti sutra na naslovnoj strani, ukoliko deca iz mog automobila poumiru. Popustio je, sva deca su bila zbrinuta. Tek tada počeo sam da brinem o svojim slikama. Kada smo ih razvili, pitali su me zašto sam slikao golišavu devojčicu – rekao je Nik Ut.

Slika je danas poznata kao "Napalm devojčica", iako je prvobitno naslovljena kao "Teror rata".

Ostalo je istorija novinske fotografije 20. veka.

Iako njegovo ime povezuju sa pomenutom antiratnom ikonom, Nik Ut je tokom bogate karijere, koja je duga više od pola veka, snimio i druge značajne momente svetske istorije, ali je slika “Napalm devojčica” najviše uticala na svest ljudi u celom svetu, prikazavši jednim maestralnim snimkom suštinu rata.

Igrom slučaja, ili sudbine, tačno 35 godina nakon nastanka slike tada male Kim Puk, tačno u dan, snimio je jedini kako policija odvozi Paris Hilton u zatvor, čime je zaokružio svoj profesionalni put od Vijetnama do Holivuda.

Na kraju, pitao sam Nika Uta šta zna o Srbiji.

– Nikada nisam bio u Srbiji, ni u bivšoj Jugoslaviji, Znam o Srbiji samo iz vesti. Voleo bih da je posetim – odgovorio je Nik Ut, a ja sam mu obećao da ću učiniti što mogu da se to jednog dana i dogodi…