Kako je “autohtona” zastava došla do Londona

"Ovo je invazija" i "Bog neka nam je na pomoći" su bile samo neke od reakcija Engleza na grupu Albanaca koja je blokirala centar Londona 28. novembra, proslavljajući dan albanske nezavisnosti. 

Zvanična Britanija je, međutim, ćutala. Kako i neće, posle poniženja od 12. novembra, kada je Čerčilova statua pred Parlamentom osvanula prekrivena crnim dvoglavim orlom? Bio je to odgovor na reči Suele Brejverman, ministarke za domaće poslove, koja se usudula da masovno doseljavanje Albanaca na ostrvo nazove "invazijom." Čak se i albanski premijer Edi Rama brecao na navodni "rasizam" Londona.

Brejverman je imala na umu činjenicu da je od 40 hiljada migranata koji su se ove godine dokopali Britanije da traže azil, njih 12 hiljada bili muškarci iz Albanije. S jedne strane traže azil, a sa druge mašu albanskim zastavama po Londonu. I to ne samo dvoglavim orlovima; jedan od automobila koji je blokirao raskrsnicu Strenda i Trafalgar skvera imao je zloglasni "autohtoni" barjak Velike Albanije, ranije viđen na dronu koji se pojavio na stadionu Partizana u oktobru 2014.

Albanci slavili Dan nezavisnosti u Londonu, Englezi pobesneli (VIDEO)

Ko pamti dalje od juče, setiće se da je zbog tog drona uhapšen Ramin rođeni brat, pa posle pušten – navodno jer je bio američki državljanin – dok je UEFA kaznila Srbiju, a međunarodni sud sporta u Lozani kasnije udvostručio tu kaznu u korist Albanije. Nešto se ne sećam da su se Englezi, izumitelji fudbala i fer-pleja, tada žalili.

Niti su se grozili ponašanja Albanaca marta 2004. na Kosovu i Metohiji, kada su palili manastire i divljački kidali krstove sa crkava, naočigled celog sveta – i NATO "mirotvoraca"koji su to danima mirno posmatrali. Naprotiv, tada su britanski političari i mediji "objašnjavali" da je to opravdani odgovor nezadovoljnih "kosovijanaca" na nedostatak nezavisnosti, koja bi trebalo što pre da se proglasi.

Tonibleri i Bilklintoni

Pitam se da li je među masom koja je "kitila" Čerčila ili slavila albanstvo sred Londona bilo ikoga po imenu Tonibler, Bilklinton, Madlen ili Vesliklark – popularnih zbog, "heroja" agresije NATO iz 1999. Nju jesu predvodili Amerikanci, ali je ključnu ulogu u celom zločinačkom poduhvatu imao tadašnji britanski premijer, dok je glavni propagandista alijanse, Britanac Džejmi Šej, posle otišao da radi za državni Bi-Bi-Si. 

Albanofilija je tih devedesetih u Britaniji bila opšte mesto srbomržnje, koja je u anglojezičnim medijima bila normalna i poželjna. I niko se zbog toga nije pokajao ili bar izvinio. Naprotiv, danas britanski mediji i političari nemaju potrebu da srbomržnju koriste kao zaobilaznu rusofobiju, jer to sad mogu da iskazuju otvoreno. 

Svoj problem sa albanskim azilantima Britanija bi mogla da reši koliko sutra, povlačenjem priznanja "Kosova" i zvaničnom revizijom stava prema agresiji 1999. i njenim posledicama. Značilo bi daleko više od apstraktnih izvinjenja za robovlasništvo od pre trista godina, recimo. Međutim, svi znamo da se to neće desiti.

Svakom normalnom bi smetalo da mu glavnim gradom divljaju “azilanti” sa zastavama zemlje od koje su navodno pobegli – ili još gore, njenog velikodržavnog projekta. Ali s obzirom na gore navedenu istoriju, za Engleze nemam ni razumevanja ni saosećanja. 

Zato što se ama baš niko nije našao da kaže “sad makar malo razumemo Srbe,” ili se bar upita kako je do svega ovoga došlo. Ne očekujem bilo kakvo pokajanje od Blera i njegove kamarile, koji i inače nemaju stida. Niti očekujem išta više od Torijevaca koji su im navodno politički protivnici, a nastavili su Blerovu politiku skoro pa neograničene imigracije iz trećeg sveta, da bi im na kraju i Valona došla do Londona.

Ali osnovna samokritika je izostala i kod “bregzitovaca” poput Najdžela Faraža i drugih engleskih disidenata. Oni na albansko paradiranje preneraženo vele da jedna suverena država mora da ima pravo da kontroliše svoje granice i unutar njih zavodi red. Slažem se, gospodo, ali onda to mora da važi i za Srbiju, a ne samo za vas. 

Dok to ne shvatite, tražili ste – gledajte.