Evropejština (1. deo)

Danilevski kaže da je "evropejština" (evropeйničanьe) jedna od najtežih "bolesti ruskog života" (ovde 205-233) – "od čijeg rešenja zavisi sva budućnost, sva sudbina ne samo Rusije, već i celog slovenstva" (207).

On opisuje tri vida evropejštine:

1. preuzimanje sa Zapada načina života, mode, celokupne estetike, čak i u religiji (izgled crkava i ikona; 209-216);

2. presađivanje zapadnih političkih institucija na domaće tlo (216-223);

3. pogled na svet kroz "evropske naočare" – pounutravanje interesa Zapada kao sopstvenih (223-233).

Ova pojava poznata nam je i iz vlastitog, srpskog iskustva. Kada Danilevski pomene da su Rusi "društveno mnjenje Evrope priznali za svog sudiju, pred čijom ocenom drhte i čiju milost očekuju" (228) – mi tačno znamo o čemu on govori.

Dvostruki standardi Zapada

Danilevski navodi dvostruke zapadne standarde, koje su pounutrili upravo ruski zapadnjaci. Rusija je, tako, zla jer hoće da "prigrabi" Konstantinopolj koji joj "ne pripada", ali britansko zaposedanje Gibraltara uzima se kao nešto potpuno prirodno. I dok je savršeno razumljivo da Britanija drži deo Španije koji je hiljadama kilometara daleko od njenih ostrva, dotle je jezivo, odvratno i nedopustivo da Rusija i pomisli da "oslobodi ulaz u sopstvenu kuću" (228). Takvih primera naturalizovanih dvomisli, kako bi se danas reklo, ima na svakom koraku, uočava Danilevski.

A pošto je za vreme Petra Velikog, uz sve njegove zasluge, "na sve rusko postavljen pečat niskog i podlog" (207), nastavlja ovaj mislilac, posle Petra nije bio redak slučaj da su se "lica koja upravljaju državom odnosila prema Rusiji samo s mržnjom, prezirom" (208; zvuči poznato?).

Da li je Zapad uzvratio ovu rusku ljubav? Paradoksalno, tvrdi Danilevski, "što smo iskrenije i nesebičnije usvajali pojedine evropske tačke gledišta, time nas je Evropa dublje mrzela" (231). Jednostavno, "sve samobitno rusko i slovensko njoj (Evropi – S. A.) izgleda dostojno samo prezira i njihovo iskorenjavanje predstavlja svetu obavezu i pravi zadatak civilizacije" (60).

Danilevski kao primer navodi mišljenje Karla Roteka iz njegove Opšte istorije (9 knj. 1813–27), mišljenje koje je "samo izraz javnog mnjenja Evrope" – "da je svaki uspeh Rusije, svaki razvitak njenih unutrašnjih snaga, povećanje njenog blagostanja i moći, u isto vreme i društvena beda, nesreća za celo čovečanstvo" (54).

Zapanjujuće je, konstatuje Danilevski, da Rusiju u Evropi ne mrzi samo neki njen politički ili društveni deo, neka partija, već se "svi oni ujedinjuju u zajedničkom neprijateljskom osećanju prema Rusiji – klerikalci  i liberali, aristokrate i demokrate, monarhisti i anarhisti, legitimisti i bonapartisti..." (231).

Ruski koncept

Prezir i mržnja prema Rusiji dolazi otuda što, najpre, Zapad oseća (a njegova elita zna) da Rusija nije Evropa (jer i nije, saglasan je Danilevski; 65).

Ovo se, dodaćemo, sasvim lepo videlo odmah na početku rata u Ukrajini. Kako je nemačkoj TV publici lepo objasnila tadašnja zamenica direktora Instituta EU za bezbednosne studije, Florens Gaub: "Ne treba zaboraviti da, čak i ako Rusi izgledaju kao Evropljani, oni nisu Evropljani. U kulturnom smislu, oni drugačije misle o nasilju ili smrti. Oni nemaju koncept liberalnog, postmodernog života. Umesto toga, život se (po mišljenju Rusa – S. A.) može prerano završiti smrću. Zato se drugačije odnose prema smrti." (ovde)

I zaista, ruski koncept samopregora i požrtvovanosti za Gaubovu je tako neevropski. Rusi znaju da zajednica bez spremnosti na žrtvovanje propada prvom prilikom – ali, to je nepojmljivo postmodernom Evropljaninu.

Pri tome, Gaubova je, kako je već primećeno, idealni lik "s postera za evrokratsku elitu: zamenica direktora Instituta EU za bezbednosne studije, članica Globalnog saveta za budućnost Svetskog ekonomskog foruma za granične rizike, ranije je radila na Odbrambenom koledžu NATO-a, studirala na Sorboni i doktorirala na berlinskom Humbolt univerzitetu – tip osobe koja je u velikoj meri u skladu s duhom vremena Davosa i elite EU".

Pa kad ona kaže da "Rusi izgledaju kao Evropljani, ali nisu Evropljani", ona ne izražava samo svoje mišljenje, samo svoj osećaj. Baš kao i onaj reporter Si-Bi-Esa Čarli D'agata, koji je, javljajući se iz Kijeva, rekao: "Ovo je relativno civilizovan, relativno evropski grad." (ovde)

Relativno? Jer, da, istočna Evropa za Zapadnjake nije prava Evropa – kao što je to lepo opisao Lari Volf u knjizi Izumevanje Istočne Ervope.

Pritisak geografske karte

I drugo, Zapadnjaka obuzme jeza pred kartom Rusije – ona je jednostavno prevelika država u neposrednom susedstvu Evrope, i zato po definiciji opasna (Danilevski, 67). To je pritisak geografske karte, a on kod Zapadnjaka neretko pretvara nadmoćni prezir prema "drugačijoj Evropi" u potmulu mržnju.

Zbog toga za Zapad, kako kaže Danilevski, "zločinci postaju heroji samo ako su njihovi gnusni postupci upereni protiv Rusije" (57). Pri tome ti isti evropski "zaštitnici nacionalnosti zaćute čim se radi o zaštiti ruske narodnosti" (57).

Naravno, "kod nas (u Rusiji – S. A.) još je u modi da se sve to otpisuje na neobaveštenost Evrope, na njeno nepoznavanje Rusije", jedak je Danilevski (58). Ali, pita se on, "zašto Evropa koja sve zna, od sanskrtskog jezika do irokeških govora i od zakona kretanja sazvežđa do sastava mikroskopskih organizama, ne poznaje samo Rusiju?" (58).

"Smešna su ta opravdanja Evrope koja joj pripisuju naivnost, kao da je reč o nekoj institutki", zaključuje on. "Stvar je u tome da nas Evropa ne priznaje za svoje. Ona u Rusiji, i uopšte Slovenima, vidi nešto što joj je potpuno tuđe" – "i ne samo tuđe, već i neprijateljsko" (58; isto i 60).

Rusija na čelu ujedinjenih Slovena

I Dostojevski koristi reč "evropejština". On ovako opisuje stanje u višim krugovima Rusije:

"Mnogo je starih, sedokosih liberala koji nikada nisu voleli Rusiju, koji su je čak i mrzeli zbog njenog 'varvarstva'... Njihovo celokupno obrazovanje i evropejština (evropeйničanьe) sastoji se u 'strašnoj ljubavi prema čovečanstvu' – ali samo uopšteno. Oni vole čovečanstvo, no ako ono pokaže potrebe, apele i molbe kroz usta nacije, onda smatraju da je reč o predrasudi, zaostalosti, šovinizmu..." (ovde)

I Dostojevski se žali da je ruska ljubav prema Zapadu neuzvraćena: "Mi smo se učili da volimo Francuze, Nemce i sve druge, kao da su svi oni naša braća, ne vodeći ni malo računa što nam oni uopšte nisu braća, što nas nisu nikad voleli – niti imaju nameru da nas i ubuduće vole!" (ovde 208).

A Rusi vole Zapad, ističe Dostojevski – "mi Rusi, čak i onda kad se nazivamo slovenofilima, imamo dve domovine: našu Rusiju i Evropu" (ovde 189-190). Da, i Dostojevski je slovenofil, kako sam za sebe veli (ovde 237), ali slovenofilstvo nije partikularno, a još manje antievropsko stanovište, objašnjava on – već želja da se unapredi kako Evropa, tako i celo čovečanstvo:

"Slovenofilstvo označava, osim ujedinjenja Slovena pod vođstvom Rusije, duhovni savez svih onih koji veruju da će naša velika Rusija na čelu ujedinjenih Slovena, celom svetu i čitavoj evropskoj civilizaciji reći svoju veliku, novu zdravu reč kakvu svet do sada nije čuo. Ta reč će biti rečena u korist čitavog čovečanstva, ujedinjenog u novi, bratski svetski savez čije se načelo skriva u slovenskom geniju, a u prvom redu u duhu ruskog naroda." (237-8)

Dostojevski objašnjava da je on slovenofil ne zato što mrzi Evropu, već upravo zato što voli i nju i Rusiju, znajući da ono najbolje u Evropi može da spasi jedino Rusija – čak i onda kada zvanični Zapad ne razume, prezire ili mrzi Rusiju:

"O, znate li vi, gospodo, kako je nama sanjarima slovenofilima, koji smo po vama, neprijatelji Evrope – draga baš ta Evropa, 'ta zemlja svetih čuda'. Znate li vi kako su nam draga ta 'čuda', kako mi volimo i poštujemo, kao što vole i poštuju braća, sva njena velika plemena koja je naseljavaju i sve što su ta plemena u njoj stvorila? (...) Nikada vi, gospodo, naši 'evropejci' i zapadnjaci, niste toliko voleli Evropu koliko smo je voleli mi, sanjari i slovenofili!" (ovde 240).

Sveto i strašno

Za slovenofile je Evropa, tumači Dostojevski, istovremeno "nešto sveto i strašno" (240) – sveto zbog umetnosti i prvih hiljadu godina zajedništva u Hristu, a strašno zbog greha, obezboženosti i obezljuđenosti. Otuda snažna ambivalencija prema Evropi, koju Ivan Karamazov ovako opisuje Aljoši:

"Ja hoću u Evropu da idem, Aljoša, pa ću i poći; ali vidiš, ja znam da ću poći samo na jedno groblje, ali na najmilije groblje, eto! Mili tamo leže pokojnici, svaki kamen nad njima priča o plamenom minulom životu, o strasnoj veri u svoje delo, u svoju istinu, u svoju borbu i u svoju nauku – tako da ću ja, to znam unapred, pasti na zemlju i ljubiću svaki kamen i plakaću nad njim – no, u isti mah sam iz sveg srca ubeđen da je sve to već odavno groblje i ništa više" (Braća Karamazovi, knj. V, gl. III, 186).

I drugi slovenofili su uočavali duboke razlike između kulture Rusije i Zapadne Evrope, ali su verovali da je prividno "zaostajanje" Rusije za Evropom, zapravo njena prednost koja može spasiti i Rusiju, i Evropu.

O njima, ali i o Osvaldu Špengleru i "pseudomorfozi" ruske kulture, na ovom mestu kroz dve nedelje…