Srbija i Balkan
Danica Popović u "Relativizaciji": Pojas Bogorodice nije "totem", došlo je do preobražaja društva
Kult relikvija nije ostatak "mračnog srednjeg veka", već ključ za razumevanje načina na koji su Srbi gradili državu, crkvu i nacionalno pamćenje, poruka je istoričarke srednjovekovne kulture i umetnosti Danice Popović, gošće "Relativizacije"
Milion ljudi u tišini pred Hramom Svetog Save pokazalo je da Srbija još uvek ume da prepozna ono što je starije od dnevne politike, jače od buke i dublje od podela. Upravo o tome je u "Relativizaciji" Ljiljane Smajlović govorila Danica Popović, istoričarka srednjovekovne kulture i umetnosti, objašnjavajući zašto Pojas Presvete Bogorodice nije "totem", već relikvija čija istorija vodi do samih temelja srpske državnosti.
Popovićeva je, kao stručnjak za kultove relikvija, ali i kao svedok događaja, budući da živi u blizini Hrama Svetog Save, objasnila i šta su relikvije u hrišćanskom shvatanju, zašto njihovo poštovanje nije fetišizam, kako su one ugrađene u temelje srpske državnosti i zašto je ovaj događaj mnogo više od verskog okupljanja.
Na samom početku razgovora istakla je da je prihvatila poziv sa zadovoljstvom, jer je "Relativizacija" emisija koja nastoji da razbija stereotipe, a jedan od najupornijih stereotipa tiče se upravo srednjeg veka.
"Ova emisija za jedno od svojih glavnih načela ima razbijanje stereotipa, pa se nadam da ćemo kroz ovaj razgovor uspeti da razbijemo bar neke o srednjem veku, a veoma ih je mnogo. Često se koristi u pežorativnom smislu – mračni srednji vek, kaže se da neko hoće da nas vrati u srednji vek, pa bi bilo jako dobro da se i tu malo pomere stvari u smislu razumevanja te epohe i njenih fenomena", ističe Popovićeva.
Za Srbe, naglasila je, srednji vek nije bio mračan, već jedno od najsjajnijih razdoblja nacionalne istorije.
"To je epoha koja je imala blistave uspone u celom hrišćanskom svetu, ali i ne samo u hrišćanskom. A za Srbe je to blistavo razdoblje sa izuzetnim dometima na svakom planu – od politike i ekonomije, pa do kulture, umetnosti, razdoblje koje je donelo izuzetno relevantne tekovine šire posmatrano u tadašnjem hrišćanskom svetu", istakla je saradnica Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
Objašnjavajući kult relikvija, Popovićeva je odbacila optužbe koje se često mogu čuti poslednjih dana – da je reč o idolopoklonstvu ili primitivnom odnosu prema predmetima:
"Zbog zabluda koje su rasprostranjene da se tu radi o nekom fetišizmu, idolopoklonstvu, poštovanju nekih predmeta, a to je suštinska, inicijalna greška. Relikvije i ikone su u samoj srži hrišćanskog bogoslovskog nauka i hrišćanskog verovanja. To je davno raščišćeno i na Vaseljenskim saborima, i kod svetih otaca, i kod egzegeta hrišćanske crkve. Suština je u tome da se niko ne poklanja predmetu, već božanskoj sili koja emanira kroz taj predmet".
Sagovornica Ljiljane Smajlović naglasila je i da pravoslavno shvatanje ne razdvaja duhovni i materijalni svet, već polazi od uverenja da i materija može biti produhovljena.
"U pravoslavnoj teologiji i u pravoslavnom shvatanju, duhovni svet nije razdvojen od materijalnog, naprotiv. Tu postoji suštinsko shvatanje da materija može da se produhovi, da se obogotvori. U krajnjoj liniji Hristos se ovaplotio i odatle proizilazi sve drugo. Dakle, materija ima mogućnost da se oduhovi. To je suština poštovanja relikvija. To je taj teološki aspekt. A postoje i mnogi drugi aspekti koji se tiču poštovanja relikvija uključujući one ideološke, pa i političke. To je za razumevanje srpske istorije u onom periodu stvaranja državnosti zaista od ključnog značaja", objašnjava Danica Popović.
Govoreći o omalovažavanju relikvija, Popovićeva je ocenila da se tu pre svega vidi nedostatak znanja i spremnost da se o stvarima o kojima se malo zna sudi sa velikim samopouzdanjem.
"Smatram to pomanjkanjem osnovnih znanja, čak i obrazovanja. Nisam sklona da nekom zameram što neke stvari ne zna, ali moram reći da mi smeta ta isključivost. Ako nešto čovek ne zna, onda treba da se obavesti, a ne da radi nešto što je kod nas uzelo maha – da arbitrira i da razne kvalifikacije daje o stvarima o kojima jako malo zna. Ne mora neko biti vernik, niti ga moraju zanimati teološka objašnjenja, ali hajde da gledamo drugu stranu stvari. To su sve predmeti sa ogromnom istorijom. Ako istoriju jednog predmeta pratite dve hiljade ili hiljadu godina, ili 850 kao što je slučaj sa srpskim relikvijama, pa to valjda zaslužuje neku pažnju. To postaje deo kulturne istorije kada znamo šta se sve plelo oko tih stvari", priča Popovićeva i dodaje da relikvije zapravo spadaju u istorijske činjenice.
A u pričama o relikvijama posebno mesto zauzima Sveti Sava, te zato gošća "Relativizacije" objašnjava šta je on sve učinio prilikom postavljanja idejnih osnova države Nemanjića i kako je uveo Srbe u tadašnji poredak evropskih, hrišćanskih država. Naime, Sveti Sava je među retkima koji su razumeli da država nije samo vojna i politička činjenica, već da mora da ima i sakralno utemeljenje.
"Po shvatanju epohe nije bilo dovoljno da se kao narod istaknete na bojnom polju i da postignete političke uspehe. Naravno da su svi to radili i težili tome, ali postojala je tu jedna velika distinkcija – ako ste hteli da u hijerarhiji naroda imate dostojno mesto, morali ste i na duhovnom planu da se ostvarite, morali ste da date autentični doprinos ako niste hteli da budete puki vazal i epigon nekog carstva. To je pitanje suvereniteta, ali ne u današnjem smislu reči. I to je Sava dobro razumeo, on je nastojao i uspeo svojim promišljenim akcijama i potezima da Srbe postavi visoko. A da bi to uradio, suština je bila to sakralno zasnivanje države, a ne samo političko i vojno. Dakle, država treba da ima auru svetosti da bi bila ozbiljna država", dodaje Danica Popović.
A Sveti Sava je sakupljanjem relikvija Srbe uvodio u poredak legitimnih hrišćanskih naroda. A u tome su mu pomogli - pad Vizantijskog carstva i uzdizanje sopstvenog obrazovanja.
"Sava je bio pre svega princ, potomak svetorodne dinastije, dinastije u usponu koja je imala značajnu moć u to vreme. Prošao je najbolje obrazovanje koje se moglo steći u to vreme, i to na Svetoj gori koja je bila centar tadašnjeg monaškog sveta, a monasi su bili nosioci tih obrazovanja u današnjem smislu reči. Vrlo dobro je znao koji su to mehanizmi i sredstva da se postignu ciljevi. Zato je on i posle pada Carigrada, posle 1204, pa i tokom svojih putovanja u Svetu zemlju i sakupljao te svetinje. Uspeo je da dođe do njih zato što je došlo do nezamislive, dotada neviđene pljačke relikvija, od strane krstaša pre svega. Grubo rečeno, stvorilo se tržište gde je moglo da se dođe do tih predmeta. Mi imamo svedočanstvo Savinih biografa da je Sava sa neverovatnim entuzijazmom, sa kolekcionarskom strašću i sa ogromnim poznavanjem uspeo da dođe do vrhunskih stvari. Dakle, do relikvija koje su bile vezane za najviše ličnosti nebeske hijerarhije: Hrista, Bogorodicu, Jovana Preteču, apostole, mučenike. Sve je to bilo deponovano u Žiči, krunidbenoj i katedralnoj crkvi gde je u jednom sakralnom središtu države bilo pohranjeno to blago koje je bila jedna simbolična evokacija Svete zemlje. Treba shvatiti mentalitet srednjeg veka. Oni su sa ogromnom empatijom i povišenim religioznim osećanjem imali utisak da je delić Svete zemlje došao u srpsku zemlju", objašnjava Popovićeva.
Zato, kaže gošća televizije RT Balkan, Srbi od samog početka sebe vide kao "novi Izraelj", narod koji ima svoje visoko mesto u poretku hrišćanskog sveta.
"To je suština. Vratiću se na trenutak na Žiču, tome šta Sava radi u toj inscenaciji, u toj evokaciji Svete zemlje: on prinosi telo svog brata, prvovenčanog srpskog kralja, kao nacionalnu relikviju i pridružuje je opštehrišćanskim svetinjama. Zapravo radi ono što radi Luj Deveti Sveti, radi ono što rade nemački i francuski vladar. Mi treba da shvatimo da Žiča konceptualno, a i po kvalitetu svog sadržaja, ima funkcionalnu analogiju pariskog Sen Šapela, to su krupne stvari, krupna postignuća", ističe Danica Popović.
Govoreći o položaju Srba između Istoka i Zapada, podseća da čuvena rečenica koja se pripisuje Svetom Savi nije njegova, ali da Srbi jesu od početka živeli na raskršću svetova i da smo do danas tu.
"To je, istovremeno, i veliki problem i velika privilegija. Kao istoričar umetnosti, ako pratim kroz tu umetničku aproprijaciju, kako su se Nemanjići postavljali, oni su napravili kreativno preuzimanje i vrlo kreativan spoj i istočnih i zapadnih elemenata. Nemanjićke zadužbine sadrže te komponente, takođe na drugim planovima kulture sve vreme Srbi negde balansiraju između Istoka i Zapada i to naravno nije uvek isto. Od vremena kralja Milutina je snažan prodor vizantijskih uticaja u skladu sa širenjem države u tom pravcu, ali čak i u vreme kada je najjača vizantinizacija imate majstore sa primorja koji rade u Hilandaru, u samom središtu pravoslavne duhovnosti, da ne govorim o Banjskoj, Dečanima i sličnim spomenicima. Tako je i u drugim aspektima", dodaje.
Na pitanje da li su i u srednjem veku vladari morali da vode politiku na više koloseka, Popovićeva je podsetila da su Svetog Savu primali i carevi, i patrijarsi, i sultan.
"Kad je Sava putovao po Svetoj zemlji i posle išao na Sinaj u Egipat, nema ko ga nije primio. Primio ga je vizantijski car, četiri patrijarha i primio ga je i jedan sultan. On je bio persona grata, figura koja je bila poznata širom hrišćanskog sveta i svi su ga primali s najvećim uvažavanjem. Tako je on radio, kao posle i svi Nemanjići, na nekoliko koloseka spram prilika koje su bile realne", dodaje.
Popovićeva je posebno govorila o tome da su se Srbi u kriznim vremenima često okupljali oko moštiju i relikvija kao oko duhovnog središta i znaka zajedništva. Tako je Sveti Sava preneo mošti Svetog Simeona u Studenicu u vreme sukoba Stefana i Vukana, da bi se "prosvetilo otačastvo" i zaustavila propast. Slično je bilo 1453, kada su mošti Svetog Luke donete u Smederevo pred tursku opasnost, uz povorke, sveće i molitvu za spas grada. I u ustaničkoj Srbiji mošti Stefana Prvovenčanog nošene su sa narodom i vojskom, kao svetinja od koje se ne odvajaju u bekstvu i borbi.
"Pa, da dođemo do našeg vremena 1988. godine – na Vidovdan su iz Saborne crkve podignute mošti kneza Lazara i nošene više od godinu dana, obišle su čitav niz gradova po Srbiji i jedno mesto u Bosni da bi na kraju bile svečano položene u njegovu grobnu crkvu Ravanicu, gde se i sad nalaze. Sve to je jako simbolično, to je bilo koju godinu pred raspad Jugoslavije i to je bilo možda jedno od vrhunskih izraza obnavljanja onoga što se zove nacionalna memorija. To je bilo nešto toliko novo jer do tada to nije bilo moguće. Ne bih da govorim o nacionalnoj politici u Brozovoj Jugoslaviji, ali mora da se pomene kontekst – to je bilo potpuno novo i neviđeno, posle se tumačilo kao i sve drugo sa stanovništva istoriografske akribije jako ružno, proizvoljno i zlonamerno", dodaje.
A ono što se dogodilo ispred Hrama Svetog Save, za sagovornicu Ljiljane Smajlović je znak da ljudi osećaju potrebu za smislom, tišinom i povratkom fokusa u vremenu buke, besa i digitalnog zagađenja.
"Živimo u vreme izgubljenog fokusa, živimo u svetu koji je izgubio te centralne vrednosti, pre svega osećanje svetosti. Međutim, izgubio je i neke druge stvari koje proizilaze otuda što živimo u jednom digitalnom zagađenju, u medijskom zagađenju. Društvo je, i to ne samo naše, došlo u sferu gde ima potrebu da vrati taj fokus. Ovo je bilo apsolutno impresivno što se desilo. To je u pravom smislu reči podvig – ljudi su stajali svojevoljno, bez ikakvih pragmatičnih razloga, bez ikakve koristi i sve se dešavalo u tišini. Meni je ispod prozora prolazila ogromna kolona ljudi, a nisam morala da zatvorim prozor da bih spavala. Mi smo društvo i ambijent kojem je oduzeta tišina, vlada kakofonija, a ovde je došlo do pročišćenja. U to sam ubeđena, čini mi se da sam to prepoznala. Kada neko ide u tišini i takvoj koncentraciji, dešava se nešto, to su sada srednjovekovni arhetipi, dešava se unutrašnji preobražaj", opisuje Danica Popović kolone ljudi koji su prethodnih dana čekali kako bi se poklonili Pojasu Presvete Bogorodice.
Iz svog stana, kaže, slušala je i političke skupove i molitveni hod ka Hramu, i razlika u zvuku bila je više nego upečatljiva.
"Ja sam na ruži vetrova. Mali je razmak bio između dešavanja na Slaviji i ja stalno to slušam, ne razabiram ko šta govori, ali tačno prepoznajem sadržinu huka, ne šta je rečeno, ali ton i suštinu svega toga. Ovamo sam slušala sve vreme taj jedan neverovatno umirujući zvuk molitve, Bogorodičinih himni… Mene je jako obradovalo što je dosta ljudi koje poznajem bilo i na Slaviji i u ovom redu pred Hramom Svetog Save. To uliva optimizam", dodaje.
U tome je, smatra Popovićeva, možda i najvažnija poruka ovog događaja: Srbija nije samo društvo buke, besa i podela. Ona je uverena da posle svega ovoga Srbija neće ostati ista, odnosno da se nešto u raspoloženju, mentalitetu, promenilo na bolje.
Live
