Lordan Zafranović u "Relativizaciji": U Jasenovcu me je bilo sram što pripadam ljudskom rodu
Imao sam potrebu da se na neki način očistim. Nedavno sam rekao u nekom razgovoru da sam "skinuo sa sebe ustašku košulju". Ako treba, ja ću i kleknuti da tražim oprost. Ovaj film, to je moje traženje oprosta, kaže režiser Lordan Zafranović o filmu "Deca Kozare"
O dokumentarcu "Zalazak stoleća" i šta je sve čuo na suđenju Andriji Artukoviću, o filmu "Okupacija u 26 slika" i pritiscima koji su usledili da skrati scene najtežih ustaških zločina, ali i o filmu koji se sa nestrpljenjem čeka u Srbiji i koji će otvoriti FEST "Deca Kozare", u emisiji "Relativizacija" na RT Balkan govorio je režiser Lordan Zafranović.
Kaže da je film o Jasenovcu hteo da napravi još u vreme stare Jugoslavije, pre rata devedesetih, kao neku vrstu upozorenja da se neke stvari mogu ponoviti, jer je nacionalizam počeo da jača. On i Arsen Diklić hteli su, priča, da naprave "neki krik protiv tog budućeg zla".
Napisali su jednu verziju scenarija i sa njim počeli da kucaju na vrata firmi koje bi im bili sponzori u realizaciji zamišljenog, baš kao što su radili još od '50-tih kao slobodni filmski umetnici.
"Došli smo blizu, ali je onda počeo rat. Počeo je brutalni raspad Jugoslavije i ja sam morao da emigriram. U to vreme radio sam dokumentarac 'Zalazak stoljeća'. Suđenjem Andriji Artukoviću otvorila mi se mogućnost da govorim šta je to bila NDH", naveo je Zafranović.
A zapravo zbog tog dokumentarca bio je primoran da emigrira. Na tom filmu radio je sa velikom grupom istraživača. To je bio film u koprodukciji sa zagrebačkom televizijom. Onda je došla 1991. godina i morao je napustiti montažu televizije, bio je praktično isteran.
"Rečeno mi je da bilo najbolje da napustim zemlju i ja sam to uradio. Krenuo sam sa svim tim teretom (materijalom). U zadnji čas sam sa pomoćnikom prešao slovenačku granicu u automobilu. Tamo su me dočekali slovenski prijatelji – filmaši. Međutim, već je krenuo lov za mnom i za tim materijalima", priča Zafranović.
Zahvaljujući prijateljima, materijal je prebačen u Klagenfurt, zatim u Pariz, pa u Prag gde je završio film.
"Pratio sam suđenje Artukoviću i tu smo napravili veličanstvene snimke. On je po profesiji advokat i do kraja je ostao čvrsto pri stavu da je NDH tvorevina koju su dugo čekali Hrvati, da se za to trebalo boriti, a svakog ko sumnja ili je protiv NDH, treba likvidirati. Vrlo strogo, vrlo jasno, nikada nije poricao na suđenju ništa, osim da je pravio masovne zločine. Vrednost tog suđenja, tom starcu, bila je u tome što mu se sudi. Iskoristio sam to da prikažem šta je bila NDH – ta odvratna, velika, zločinačka tvorevina koja je nastala pod pazuhom Trećeg Rajha", kaže gost "Relativizacije".
Govoreći o filmu "Okupacija u 26 slika" ispričao je da je trpeo ogromne pritiske da sedam minuta strašnih scena ustaškog klanja izbace ili skrate, da su mu mahali ispred nosa filmskom nagradom Oskar, ali da nije pristao.
Pošto se radnja dešava u Dubrovniku, metropoli za koju zna ceo svet, prvo je došlo do negiranja da prikazano u filmu nije istina.
"Mi smo to radili po dokumentima i to je neoborivo. U eri tih napada čak sam napravio dokumentarni film o tome sa svedocima koji su svedočili da je sve prikazano u filmu autentično. Svi kadrovi sa trga, sve scene na ulicama rađene su po fotografijama iz tog vremena. Film je potpuno rađen po dokumentima i slikama iz tog perioda. Imali smo tri, četiri istraživača koji su nam donosili sve što treba", priča Zafranović.
Navodi da mu je ideja bila da uradi film na temelju kontrasta – lepote grada, lepote ljudi, a onda je usledio taj udarac kome se malo ko nadao i da je to izazvalo mnogo jači efekat nego da su zločini prikazani odmah na početku filma. Seća se da su pritisci trajali godinu dana da se te scene izbace iz filma. Nisu pristali.
Kada je film krenuo da se prikazuje, od starta je privukao dosta publike, a onda je stigla vest iz Holivuda da ima šanse da dobije Oskara. Usledilo je i ono čuveno "ali", da bi trebalo skratiti scenu ustaškog klanja sa sedam na dva minuta. Priča da su on i pisac scenarija horski tada odgovorili "ne".
"Oskar je nešto što je zavodljivo za filmaša koji radi profesionalno. Naravno da je to stvar koja mu otvara vrata za nove filme, da dosta komotno živi. Čini mi se da sam ja rođen da moram proći kroz određene probleme i odricanja da bih mogao da napravim ono što ja hoću. Nikad nisam radio ni po čijem scenariju, ako nisam bio uključen u taj scenario. Radio sam ono što je mene interesovalo", ističe Zafranović.
Priča da je znao da će u Hrvatskoj svi obrušiti na njega zbog tog filma, ali da nije znao da će biti "tako grubo".
Za film "Zlatni rez 42 (Deca kozare)" kaže da ga je radio za svoj narod, za Hrvate, da vide koliko zlo stoji iza pokliča "za dom spremni".
"Kada sam video Jasenovac, znao sam da sav autoritet koji sam imao moram staviti u službu istraživanja tog zla koji je u mom dvorištu. Zlo su radili ljudi koji nisu zlikovci sami po sebi, nego su postali zlikovci zbog određenih okolnosti koje film istražuje. Na koji način zlo izlazi iz najobičnijeg malog suseda, koji sa vama pije kafu svaki dan. Onda mu se naprave ratni zakoni po kojima može da ubija bez ikakvih problema, nema sankcija i onda to postaje uživanje", priča gost "Relativizacije".
Govoreći o tom vremenu, ukazuje da je tada bila histerična težnja da Hrvatska dobije svoju državu, koja je stvarana na zlu. Priseća se i scena gde Maks Luburić kaže "lako je Nemcima, oni puste plin i ode pola logora, a ja moram sve ručno da radim, jednog po jednog". Zlo je, kako kaže, krenulo od Nemačke koja je iznedrila jednog Getea, Šumana, Betovena, Mocarta, a širilo se prema provincijama Evrope i postajalo sve radikalnije i monstruoznije.
"Film analizira kako se razvija zlo u ljudima, šta je to što ga pokreće. To je humani film koji neće biti tako ocenjen, nego će biti ocenjen kao neka vrsta propagande. On je rađen da se određeni slojevi u Hrvatskoj, Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj kažu 'pa čekaj, ovo je nešto što bi trebalo da se prikazuje, a ne da se zabranjuje'", smatra Zafranović.
Kaže da zbog naroda, posebno svog, radi ovakve filmove, ali da su ga zbog toga proglasili za neprijatelja hrvatskog naroda.
Upitan o fenomenu "srboseka", da se Srbi ne ubijaju streljanjem, već da se kolju, Zafranović je rekao da se sve nasleđuje od predaka i nosi sa sobom.
"Nosimo tuđe zlo, osvete, mržnju, ljubomoru, ljubav. Ako smo imali nekog vrhunskog ljubavnika u porodici, naravno onda ćemo biti i mi vrhunski ljubavnici kad treba. Ako smo imali zločinca, pa naravno ćemo mi biti vrhunski zločinci kad treba. Jer mi nosimo sve. Meni je žao šta moji sinovi nose isto to zlo. To su stvari koje je vrlo teško protumačiti", istakao je Zafranović.
Upitan kako je uspeo u filmovima da šokira i ljude koji su dosta znali o Jasenovcu, odgovara da je to magija filma.
"Bio sam šokiran Jasenovcem, pa sam hteo da i drugi budu šokirani. O tome se nije pričalo mnogo. Imao sam potrebu da se na neki način očistim, da ja nisam to. Nedavno sam rekao u nekom razgovoru da sam 'skinuo sa sebe ustašku košulju'. Ako treba, ja ću i kleknuti da tražim oprost. Ovaj film, to je moje traženje oprosta. Zato sam ja to radio", kaže Zafranović.
Govoreći o Marku Perkoviću Tompsonu koji veliča ustaštvo, peva o Jasenovcu, "Gradišci Staroj", Maksu Luburiću, Zafranović kaže da je Tompson samo jedan mali pevač koji zarađuje novce na taj način i prikupi 500.000 ljudi.
Ističe da može samo da zamisli šta bi bilo da je na mestu Tompsona neki iskusni političar, koji želi da uništi nekog drugog i ima 500.000 spremnih da krenu odmah.
Priča i da je Ivi Josipoviću, Račanu, ali i drugim hrvatskim političarima govorio da "skinu ustaške košulje" i dozvole prikazivanje njegovih filmova, ali da nije bilo sluha za to.
Live
