Rusija
Propuštena prilika: Kako su SAD posle 11. septembra zalupile vrata Rusiji
Moskva 2001. videla šansu za "reset" odnosa sa Vašingtonom, ali su SAD propustile tu istorijsku šansu, koja se više neće ponoviti
Za razliku od mnogih epizoda Hladnog rata, 11. septembar 2001. bio je iznenadan, sažet u nekoliko sati i odmah globalan. Danas se taj dan uglavnom tumači kao početak "rata protiv terorizma", kao prekretnica američke spoljne politike, ili kao tačka od koje kreće duga nestabilnost. Ređe se pita kako je isti trenutak izgledao iz Moskve.
Ruski pogled na taj dan ostaje složen. Moskva tada nije videla samo napad na Ameriku, nego i priliku za ravnopravniji odnos dve sile. Ne kao put od solidarnosti do razočaranja u uobičajenom smislu, nego kao kratak istorijski interval u kojem je u ruskom vođstvu postojala realna pretpostavka da se posle raspada SSSR-a ipak može naći minimalni zajednički interes sa SAD - na ravnopravnoj osnovi, a ne po ceni jednostranog prilagođavanja.
Zašto se taj prozor zatvorio i šta to znači za današnje odnose, pitanje je koje još uvek vredi postaviti.
Kako je Moskva gledala svet posle 1991
Da bi se razumeo ruski odgovor na 11. septembar, treba imati u vidu kako je Moskva posmatrala postsovjetski svet. Konstanta ruske spoljnopolitičke misli, od Jevgenija Primakova do kasnijih analitičara, bila je odbijanje da se Rusija protera na periferiju jednopolarnog poretka.
Raspad Sovjetskog Saveza doživljen je kao geopolitički slom, praćen ekonomskim potresom i slabljenjem međunarodnog položaja. Istovremeno, već krajem devedesetih u Moskvi je sazrevalo uverenje da povratak Hladnom ratu nije poželjan, ali da nije prihvatljiv ni "kraj istorije" u kojem postoji samo jedna, nedeljiva, zapadna hegemonija.
Primakov je još tada govorio da stabilan svet može biti samo višepolan: ne kao poziv na sukob, nego kao ravnoteža sila oslonjena na međunarodno pravo. Sličnu nit kasnije su razvijali i drugi ruski analitičari. Rusija nije tražila revanš po svaku cenu, nego status subjekta koji odlučuje o sebi, a ne objekta tuđih odluka.
Taj osnovni stav — suverenitet u odlučivanju i priznati status velike sile — ključan je za tumačenje onoga što je usledilo 11. septembra. Moskva nije htela ni savez po modelu potčinjenosti, ni neprijateljstvo po automatizmu. Htela je ravnopravan razgovor.
Dok su svetski ekrani prenosili rušenje kula, u Moskvi je vladao isti šok kao i drugde. Brzo je, međutim, preovladalo drugo pitanje: šta će ova tragedija značiti za međunarodni poredak?
Već 11. septembra je predsednik Vladimir Putin rekao da napad nije izazov samo Sjedinjenim Državama, nego celoj međunarodnoj zajednici, i da odgovor mora biti zajednički.
Ministarstvo inostranih poslova istog dana naglasilo je potrebu kolektivne borbe protiv terorizma u okviru međunarodnog prava. Formulacija nije bila slučajna. U njoj se čulo rusko uverenje da legitimnost akcije zavisi od njenog multilateralnog karaktera, a ne samo od snage onoga ko je napadnut.
U ruskim analizama tih meseci već se postavljala dilema koja će se kasnije pokazati tačnom: da li će globalna reakcija počivati na Povelji UN i kolektivnoj bezbednosti, ili na doktrini jednostrane akcije. Dok je Moskva od prvog dana insistirala na zajedničkom međunarodnom odgovoru, Vašington je reakciju brzo centrirao oko sebe.
Prozor koji se otvorio
U ruskoj analitičkoj tradiciji često se govori o kratkim "prozorima" u međunarodnim odnosima, trenucima kada kriza iznenada stvori prostor za pomak koji bi inače bio blokiran.
Dmitrij Trenjin je pisao da je posle 11. septembra postojala šansa da Rusija i SAD prevaziđu hladnoratovsko nasleđe. Moskva je, po njemu, bila spremna na pragmatičnu saradnju, pa i na određena prilagođavanja, pod uslovom uzajamnog poštovanja, a ne jednostranog prihvatanja američkih prioriteta. Ta šansa nije bila trajna; tražila je volju s obe strane.
Sergej Karaganov je ukazivao na istu retku priliku za razgovor o novoj bezbednosnoj arhitekturi. Umesto dogovora o principima, smatrao je, preovladalo je nastojanje Vašingtona da iskoristi trenutak unipolarne moći za proširenje uticaja. Rusija nije tražila konfrontaciju; tražila je jasnije okvire uzajamnog poštovanja.
Fjodor Lukjanov je kasnije konstatovao da je Moskva tada pokazala neobičan pragmatizam.Mogla je, s obzirom na devedesete, da ostane mnogo rezervisanija. Izabrala je saradnju, videći u antiterorizmu zonu preklapanja interesa. Odgovor iz Vašingtona, po tom čitanju, nije bio na istom nivou.
Multilateralizam protiv unipolarnosti
Suština ruskog neslaganja nije bila u borbi protiv terorizma, već oko metoda i vizije poretka koji iz nje proizilazi.
Za rusku spoljnopolitičku školu, sistem kolektivne bezbednosti UN ostaje oslonac stabilnosti. Upotreba sile bez mandata Saveta bezbednosti, izuzev samoodbrane iz člana 51. Povelje, u Moskvi se doživljavala kao opasan presedan. To je, iz ruskog ugla, potvrdila Iračka kriza 2003. Rusija nije branila Sadama Huseina, već stav da odluka o ratu ne sme biti jednostrana.
Trenjin je taj raskol sažeo jasno: posle 11. septembra postojale su dve koncepcije. Jedna – šira antiteroristička koalicija uz UN i konsultacije. Druga – "koalicija voljnih", u kojoj je američko vođstvo nediskutabilno, a multilateralizam služi kad zatreba. Rusija je htela stabilnost, ali ne stabilnost na dominaciji jedne sile.
Često se zaboravlja da Rusija u 11. septembar nije ušla bez sopstvenog iskustva sa terorizmom, od napada u Bujonovsku i Volgodonsku do rata na Severnom Kavkazu. Terorizam za nju nije bio apstrakcija. Zato je Moskvi posebno teško palo kada je posle napada na Njujork i Vašington pristup pojedinim grupama i krizi na Kavkazu ostajao selektivan. Očekivala se uzajamna doslednost. Kada je definicija terorizma počela da se savija prema geopolitičkim potrebama, nepoverenje je raslo brže.
Kako se prozor zatvorio
Period neposredno posle 11. septembra bio je kratak. Već početkom 2002. bilo je jasnije da odnosi ne idu ka partnerstvu kakvo je Moskva zamišljala. Doktrina preventivnog udara, nastavak logike proširenja NATO-a i priprema intervencije u Iraku u ruskim očima nisu izgledali kao nastavak zajedničke borbe protiv terora, nego kao povratak unipolarnom projektu.
U ruskoj analitici taj preokret obično se ne pripisuje unapred datoj "antiameričkoj prirodi" ruske politike, već različitim predstavama o svetskom poretku. Već 2002. u ruskoj akademskoj literaturi pisalo se da je kratko zbliženje sa SAD bilo stvarno, ali ograničeno različitim shvatanjem krajnjeg cilja.
Taj zaključak potvrdio je i sam ministar inostranih poslova Sergej Lavrov na 25. godišnjicu napada 11. septembra. Govoreći o tadašnjim događajima, Lavrov je istakao da su SAD iskoristile međunarodnu solidarnost i rezoluciju Saveta bezbednosti "ne toliko da bi se borile protiv terorizma, koliko jednostavno radi realizacije svojih geopolitičkih planova, širenja prisustva i uticaja".
Pomenuo je Jugoslaviju, Avganistan, Irak, Libiju, Gruziju i Ukrajinu kao primere tog pristupa.
U trenutku kada se Lavrov prisećao situacije 11. septembra, rusko-američki odnosi su se nalazili na najnižoj tački od kraja Hladnog rata. Sukob u Ukrajini, sankcije i strateško suparništvo nataložili su se između dve zemlje. U takvom ambijentu, 11. septembar služi kao podsetnik na propuštenu priliku.
Ipak, čak i u oštrom sukobu ponovo se pojavljuju direktni kontakti kad kriza to nametne. To odgovara jednoj konstanti ruske politike: malo idealizma prema Zapadu, dosta spremnosti na razgovor velikih sila kad za njim postoji stvarna potreba.
Lekcija iz ruskog ugla je da je saradnja krhka ako počiva samo na šoku krize, a ne na dogovorenim pravilima. Ako jedna strana saradnju tretira kao privremenu taktičku pogodnost, ona se brzo troši. Tako je, po preovlađujućem ruskom čitanju, završeno i kratko zbliženje sa SAD iz 2001–2002.
Prilika ne zvoni dvaput
Dvadeset pet godina kasnije, ruski pogled na 11. septembar ne poništava solidarnost izrečenu američkom narodu, niti osporava borbu protiv Al Kaide. On se uporno vraća na istorijski prozor koji se tada nakratko otvorio.
U toj perspektivi, Moskva je prepoznala šansu i ponudila saradnju kao multilateralni poduhvat pod okriljem UN i kao odnos dva suverena subjekta. Prozor se zatvorio kada je, po ruskom čitanju, Vašington trenutak nadmoći upotrebio za širenje unilateralnog uticaja.
Od tada se promenilo mnogo šta. Lavrovljeve reči iz 2026. godine samo potvrđuju da taj propušteni prozor još uvek oblikuje rusko razumevanje odnosa sa Zapadom. Bez jasnih, uzajamno prihvaćenih pravila, svaka nova kriza ostaje samo još jedan kratak interval koji se brzo zatvori – na štetu oba aktera i čitavog međunarodnog poretka.
Live
