Senke i svetla ruskog Dalekog severa: Božje lice Arhangelska

Iako je januarsko veče u Arhangelsku bilo vedro i veoma hladno, i mirisalo je da će i noć biti takva, već oko deset uveče na grad se spustila polarna mećava i u velikoj severnoj luci je čitave noći vejao sneg. Do zore, napadalo ga je još dvadesetak centimetara, a temperatura je sve vreme ostala daleko ispod dvadeset u minusu. Začudo, nije bilo vetra i nad gradom je vladala tišina.

Grad od 400.000 ljudi već u šest ujutru, na ravno 30 ispod nule, bio je spreman za novi dan, ulice i autobuske stanice bile su pune radnika, đaka, studenata, koji su žurili svojim poslovima, njihove široke kape i ramena na jaknama bili su puni snega, ulice su već bile raščišćene a samo je u prolazima i uličicama snega bilo preko kolena.

U to vreme u Arhangelsku još je uveliko noć koja je počela oko četiri popodne prethodnog dana, razdaniće se tek za tri ili četiri sata, ali ni to, kao ni činjenica da je sa zorom temperatura pala za još nekoliko stepeni, ne utiče previše na život. Ni ljudi nisu previše toplo obučeni, nema ogromnih, polarnih jakni sa velikim kapuljačama. Ulicom u ovo doba dana, odnosno noći, naiđe i poneka Arhangelskogorotka u mini suknji ili haljini preko koje je sasvim tanka zimska jakna, čizme ispod kolena, samo tanke svilene čarape i pramen plave kose koji viri ispod kapuljače i na koji pada sneg.

Njihove oči su plave, one su i u ovo doba dana i uvek, lepe, to je posebna, severna lepota, radoznalo će vas pogledati, ukrstiti pogled s vama, ponekad se i ljupko osmehnuti i produžiti dalje.

Kratak susret na mećavi, pogled, odškrinuće vrata, uzburkati misli, izbaciti vas iz ravnoteže, ali samo nakratko. Međutim, ostaće tajna zauvek – ko je, kuda ide, šta radi, o čemu sanja, mašta, je li srećna i ko je srećnik koji svakog jutra i svake večeri gleda u njene lepe plave oči, plave kao Belo more u junu, kad se otopi led?

Ni dolazak novog dana neće smiriti mećavu, sneg nastavlja da veje čitavog jutra, tišinu ne kvare ni zvuci vreve, a već u osam ili devet ujutru, na ulici će se pojaviti majke koje u kolicima voze bebe, ili glavnim gradskim šetalištem zatrpanim snegom vode svoju dečicu u jutarnju šetnju.

I one su lepe, ponekad su to žene zrele, istinske ženske lepote, ponekad su to lica devojčica, sasvim mladih devojaka koje su već rodile decu, ali se to na njima ne vidi, ne primećuje, nego pre liče na šiparice koje su istrčale na ulicu i sneg da se izigraju.

Uopšte, ljudi su u Arhangelsku začuđujuće pitomi. Nema u njima ni mrve surovosti predela koji ih okružuju i koji bi, kako su zapisali neki istoričari, trebalo da oblikuju njihove karaktere. Svako od njih rado će popričati sa strancem, upustiti se u razgovor, pomoći...

Kelnerica u restoranu, koji radi od sedam ujutru, i u koji meštani svraćaju po navici, a samo gosti nenaviknuti na polarni mraz utrče da se ugreju, oduševljeno usklikne kada čuje da je jedan od njenih gostiju ovog jutra iz Srbije...

"Ja sam tamo bila kao studentkinja... V Belgrade... Tam bil očenj prekrasna... Kak tam ljudi prekrasnije..."

"Pamtite tako mnogo detalja",  prekinuo sam je, jer je bilo očigledno da je u Srbiju, kao studentkinja, putovala dosta davno.

"Ah, kako se ne bih sećala kad su tamo ljudi tako gostoprimljivi i tako dobri..."

Posle nam je domaćica restorana donela još kafe i čaja, pa kolače gratis, pa je još pričala sa nama i ljupko se smejala, zanemarila je ostale goste i bilo je jasno da ju je naš dolazak vratio u divne dane njene mladosti.

U Arhangelsku, u zoru, ljudi imaju rituale koji bi na drugim mestima u svetu bili, najblaže rečeno, čudni... Vole, recimo, da hodaju zaleđenom Severnom Dvinom koja je odmah preko ulice, i pored grada je, na 40-tak kilometara od ušća u Belo more, odnosno u Severni ledeni okean, široka, valjda, najmanje kilometar. Iako led, kako su mi objasnili i nije tako debeo, radi se o dva ili tri pedlja, a često se vide i pukotine koje noću pokrije sneg. Ljudi po zaleđenom jezeru, koje osvetljavaju svetla sa ulica, i na kome je, što je bliže sredina, sve veći mrak, trče, puštaju haskije da se igraju, šetaju se bez žurbe, rade jutarnje vežbe, iako je surovo hladno.

Svaki udisaj vazduha seče pluća kao nožem, posle nekoliko minuta počnu da se lede i ruke u debelim rukavicama.

Arhangelsk je, u stvari, kraj sveta i to ovde nije prazna priča. Do Moskve je 1.226 kilometara, do Sankt Peterburga malo manje, do polarnog kruga je samo 222 kilometra, a iz grada na sever se može, reći će vam neko u šali, samo na dva načina – peške ili na ledolomcu.

Šetnja ulicama Arhangelska za pridošlice nenaviknute na polarnu hladnoću traje kratko. Desetak minuta, pa ste prosto prinuđeni da spas potražite u nekom restoranu ili tržnom centru, u zagrejanom prostoru, ponovo na ulicu i mraz, i sve tako...

Na glavnom šetalištu su drvene kuće severa Rusije građene pre stotinu ili više godina, kraj njih su betonske višespratnice, glavni trg je ogroman, po obodu su zgrade lokalne administracije, pristaništa, Medicinskog fakulteta... Blizu centra je i gradsko pozorište, na obali Dvine je nezavršen veliki katedralni hram, dalje ka šetalištu je lutkarsko pozorište, pa Državni polarni univerzitet, pa Muzej savremene umetnosti...

Kasnije, kad se razdani, i kad stane mećava, sunce samo što se pojavi na horizontu, a podne je blizu, dva-tri puta zaigra na jugu i već nestane u poberežju Severne Dvine. Ljudi ne stignu ni da ga dobro pogledaju.

Nenaviknutom na ove geografske prostore mučno izgleda rađanje sunca na dalekom severu. To je duga jutarnja borba svetla i mraka u kojoj se do poslednjeg trenutka ne zna ko će pobediti, a još je mučniji zalazak kad sunce začas nestane iza bregova, ugasi se kao sveća, a od severa pokulja pomrčina. Jedini svetli čas je onaj oko podneva kad se sunce zaustavi na jugu, tek pedalj iznad tajge i kad sine led na Severnoj Dvini. I od tog kristala učini se da nema svetlijeg grada od Arhangelska i da mora da iznad njega svetli ljubav anđela.

Taj tren svetla između jutarnjeg i večernjeg mraka, Arhangelsk, čeka svu noć. Tako se čini nenaviknutom pridošlici. Kad ga dočeka, ljudi izađu na ulicu i na obalu Severne Dvine, mnogi odu i na led na reku, gledaju ka Suncu, napune se šetališta i učini se da će odlaskom Sunca nestati i život u gradu. Da će sve stati do sutrašnjeg dana i novog iščekivanja povratka Sunca.

Pridošlice vara taj prvi utisak. U to vreme, kad se razvedri i par sati oko podneva ugreje sunce, proradi vulkan svetla nad gradom, za severnjake sasvim je običan i nema u njemu nikakve drame.

"Jednostavno, mi ovde živimo i zimi, kad Sunca skoro i da nema, kao i leti kad greje čitav dan. Dugi zimski dani, manjak dnevnog svetla, ovde ne donosi tugu kao što bi se moglo očekivati... Ma, nemamo mi ovde vremena za tugu, uključimo svetla na sve strane i radujemo se. A, zašto i ne, kad je život tako kratak, kada je u gradu toliko zabava, predstava, koncerata, komšijskih sedeljki, večera u restoranima. Kad je čoveku veselo srce, onda nema veze je li napolju mrak ili je dan", objašnjava filozofiju severa Vera, domaćica voza koju smo upoznali još dok smo putovali u Arhangelsk.

Nestašica dnevnog svetla ovde ne donosi učmalost, malodušnost ili dokonost, naprotiv... U Arhangelsku se živi posebnim ritmom, davno utanačenim, onim koji se nasleđuje od roditelja i koji se ne menja.

Zaključak jeste neočekivan, ali Arhangelsk je grad svetla. I leti, kad nastupe bele noći i kad se u "najmračnijem" delu dana napolju može čitati, i zimi, kad je svetla sasvim malo.

Usred zime, kad je Sunca tako malo, ovde čovek već posle nekoliko dana dođe do čudnog zaključka – i svetla i noćne senke Arhangelska su simfonija, oni su, u stvari, glavna odlika i po njima se grad prepoznaje. Oni su njegova lepota i tajna.

Ujutru dok se Sunce rađa, ta svetla su mistična, neodgonetnuta, u njima ima tajnovitosti severa. Ona su tada i nedorečena, kao da žele da ispričaju neku bajku, a tu bajku, opet, retko ko razume. Kad Sunce zađe, svetla na nebu iznad Arhangelska pretvore se u senke koje bole, ali samo pridošlice i one koji ovaj grad i njegovu filozofiju ne shvate odmah. Te senke onima koji nisu navikli da je do jutra 20 ili više sati, donesu neki jad na dušu, neko posebno stanje i uznemirenost kad čovek kao u bunilu ne zna kud bi krenuo samo da sa sebe zbaci tu težinu koja mu se nakotrlja na srce.

U jesen svetla Arhangelska su zlatna, pričali su mi meštani. Nebo je plavo jasike su žute, crvene ili narandžaste. Plava je tada i Dvina pored grada, zalasci sunca su nezaboravni i grad se, zašto ne, raduje, živi, smeje, bez obzira na činjenicu da zima, duga i hladna dolazi.

Čak i za najdužih zimskih mećava i najveće pomrčine Arhangelsk nije bez svetala. Tada u svakoj ulici, na svakom bregu, kraj Dvine, ka severu i jugu sijaju breze okićene injem. Njihovo svetlo je božji dar. Ono je lepše od najlepšeg polarnog svetla, ono se ne gasi ni noću ni danju, ono je dar anđela i arhanđela i nigde breze ne svetle tako kao u Arhangelsku. Ono je jasno i čisto, nevino i prozračno i ako je po ičemu Arhangelsk grad anđela i arhanđela, onda je po tom svetlu, čarobnom inju i čarobnim brezama.

Tada je sasvim jasno da je Bog ovde u Arhangelsku, da je ovaj grad, da su njegovi ljudi, upravo Njegovo – Božje lice.

I kad je noć mračna, a nebo dobije boju crnog mastila, i kad je vedra, i hiljade zvezda vise nad njegovim ulicama, belina Arhangelska je u nekom čudnom kontrastu spram nebeskog svoda i njegove dubine, pa čitav grad tada liči na jednu veliku, ogromnu crkvu koja ima svoje kupole, sjajne krstove, velike bele zidove i koja sija u tom ogromnom mračnom prostranstvu.

U pravu je bio veliki Stepan Pisahov kada je napisao da je Arhangelsk, da je ovaj deo velike Rusije, u stvari – "jutro Zemlje".

I jeste, ovde je jutro Zemlje. Zemlja je ovde mlada, neodgonetnuta, lepa, nevina, još neotkrivena i breze su ovde tako čarobne kad ih pokrije inje.

Zemlja je ovde kao jutro.