(Ne)naučene lekcije Prebilovaca: Dok zlo neonacizma i povampirenog ustaštva ponovo ne zakuca

Na 85. godišnjicu pokolja u Prebilovcima nije više pitanje kako je ljudsko biće to moglo da uradi ljudskom biću, nije pitanje ni dokle sežu mračne dubine ljudskog, bolje reći neljudskog uma, nije pitanje ni gde su koreni paklene mržnje koja se avgustovskih dana 1941. svom silom sručila na nedužne, na decu, žene, starce.

Na 85. godišnjicu Prebilovaca, 31. "Oluje", 80 i neku Jasenovca, dok širom Evrope i po susedstvu marširaju povampirene sile neonacizma i neofašizma, neoustaštva, pitanje jesu li lekcije Prebilovaca, Oluje, Jasenovca, velebitskih jama, jednom za svagda naučene, i, koliko smo onome što nam danas ponovo i iznova kuca na vrata sami doprineli.

Lakovernošću, lakomislenošću, naivnošću, samoponižavanjem, nenaučenim, preskočenim istorijskim lekcijama, pristajanjem na zaborav, na ćutanje...

Koliko smo u proteklih 85, 70 ili 30 godina grehova počinili dok smo kao narod, po drugi put, ćutanjem i bacanjem u jame zaborava, ubijali bačene u hercegovačke ili velebitske jame. Dok smo se pravili da ne čujemo krike i jauke iz jama, jauke koji su se čuli do samog kraja vasione samo ih mi nismo čuli, da nas se silovane devojčice iz Prebilovaca i njihove muke ne tiču.

Kako smo krvave đačke kecelje iz škole u Prebilovcima ne rukama nego nogama gurnuli pod krevet, u ćošak, misleće da će ako ih ne gledamo naš greh biti manji, da ćemo tako utišati krike i jauke iz jame Golubinke, da nam se one neće vratiti, ponovo nam zakucati na vrata.

Naš izbor

Bilo, ne ponovilo se: Meštani Mrkonjić Grada o golgoti i velikom stradanju u "Oluji" (VIDEO)

Kako je moguće da smo dopustili da nam se rode i odrastu generacije i generacije a da ne znaju za priču o Tripku Ćiriću i njegovih desetoro dece. O Stani i Slobodanu od tri godine, o Joki, Darinki, Savi, Radojki, Stoji, Slavojki, Neđu i Aneglini...

Tripko Ćirić iz Prebilovaca u Hercegovini imao je nesrećnog leta 1941. godine desetoro dece. Avgust te godine i ustaški pokolj u Prebilovcima, jamu Golubinku, nije preživelo ni jedno.

Kad čovek ode do Prebilovaca, kada u vrelo avgustovsko popodne uđe u prazno, okamenjeno dvorište Tripkove kuće od koje još stoje kamene zidine, one kraj kojih su se igrali i rasli Joka, Darinka, Sava, Radojka, Stoja, Slavojka, Neđo, Aneglina, Slobodan i Stana, shvati da u tom dvorištu tišina bolje svedoči od svih svedoka i očevidaca.

Svedoči, opominje i optužuje. Jesu li Joka, Darinka, Sava, Radojka, Stoja, Slavojka, Neđo, Aneglina, Stana i Slobodan, njihova sudbina i njihovo stradanje zaslužili da pedeset godina u njihovo dvorište ne svrati ni jedna đačka ekskurzija, da njihove kosti čame ispod betonske ploče zabetonirane jame Golubinke...

Je li kasno da se danas, 85 godina kasnije, priča Prebilovaca iznova i iznova ponavlja? Da li je dragoceno vreme izgubljeno, zauvek propušteno, izmaklo kao kad presak iscuri između prstiju?

Ako smo ljudi, ako nam se srca nisu skamenila kao dvorište i zidine Tripkove kuće – nije.

Da li je pola veka ćutanja bilo dosta da se poneka lekcija nauči i utvrdi – ko će znati.

Tek, za par dana iza Ilindana 1941. godine u Prebilovcima u pokolju zauvek su ugašene, zatrte, nestale 54 kuće.

Priču o Prebilovcima pričao mi je kraj okamenjenih kuća okamenjenih Prebilovčana meštanin Aco Dragićević. On je u pokolju izgubio dvojicu braće po ocu, Moma i Vasa koji su imali četiri i šest godina. Njegovom ocu Spasoju, Božijom milošću 1943. rodio se sin Vaso, za njim 1945. Momo, 1947. Aco, 1952. Ljubo.

Pričao mi je Aco, na sokaku ispred Tripkove okamenjene kuće, muškarci iz Prebilovaca počekom avgusta one godine noći su u strahu od ustaških upada provodili uglavnom u planini, računali su neće komšije njihovu decu, žene i starce, za toliko makar imaju časti u ljudskosti u sebi. Prevarili su se.

Neke ranije istorijske lekcije nisu na vreme naučene, nisu obnavljane, nisu shvaćene, prihvaćene.

Ili, možda su Prebilovčani merili veru i ljudskost svojih komšija prema svojoj veri i ljudskosti? Ko bi još verovao da čovek, domaćin, ljudsko biće, koje ima kolevku u svojoj kući, tako nešto može da učini drugom ljudskom biću?

U rano jutro 4. avgusta selo je opkoljeno, hiljadu i po ustaša, među njima ponajviše komšija iz susednih hrvatskih sela, upali su kroz zaseoke do centra sela, počeli pretrese, prikupljanje naroda u centru u pristranku oko seoske škole, odmah pored Acove kuće.

Čitavo pre i poslepodne u školi, oko škole, po okolnim dvorištima trajale su strašne i beslovesne, sadističke orgije, nisu pošteđene ni devojčice od desetak, dvanaest godina.

Mara Bulut koja je božjim čudom živa izašla iz škole, jedan od retkih svedoka pokolja, pričala je, a istina je živa, malo ko je imao da je čuje, kako je svojim očima gledala ustaše koji su vadili decu iz kolevki, držeći ih za noge o zid učionice razbijali dečije lobanje pa ih vraćali nesrećnim majkama.

U Prebilovcima obeležavanje 85 godina od ustaškog zločina nad Srbima

Pričala je samo sa nadom da će njenu priču čudi i dočuti, shvatiti, izvući pouke, i o ustaši Nikoli Merdžanu koji je satima u školi, pred narodom sa družinom silovao učiteljicu Stanu Arnaut a zatim je prepustio njenim đacima iz Gabele, koji su je, u scenama kakve valjda, ljudski rod do tog dana nije video, grupno silovali... Posle su je dotukli i bacili izmrcvareno telo.

Pričala je Mara Bulut još o bestijalnostima kakve ljudski um teško može pojmiti...

Oko podne, iza podne, iz sela, vezane žicom, sve u redovima po četvoro, krvave i izmrcvarene, nesrećne Srbe koji su još verovali komšijama i poznanicima, mislili da ih vode na stanicu i da će ih transportovati ka Srbiji, poveli su uz stalno batinanje ka Čapljini. Pod selom, kraj mosta na Bregavi, blizu Čapljine, Prebilovčane su potrpali u kamione i odvezli do žitnog silosa u susednom selu Tasovčići. Nesrećne žene, devojke, devojčice, dečica još neodvojena od majčinog mleka u silosu će ostati do sutradan, bez hrane i bez vode, pod batinama, dok su ustaše svaki čas upadali, tražili lepše devojke...

Sutradan, 5. avgusta, narod je iz silosa poteran na železničku stanicu u Čapljini, predveče istog dana, u vagonima, u dugoj kompoziciji stigli su do sela Šurmanci.

Žene, decu i starce zatvorene u ovim vagonima čuvalo je oko 300 ustaša pod komandom Andrije Buljana do jutra 6. avgusta.

U ranim jutarnjim časovima 6. avgusta, pohvatano i preživelo stanovništvo Prebilovaca isterano je iz vagona, svrstano u kolonu i poterano uz brdo prema selu Šurmancima. Kolona je bila duga i preduga, narod podvrgnut detaljnom pretresu, nesrećni ljudi sistematski su opljačkani a zatim doterani do jame "Golubinke".

Ko je imao sreće ubijen je usput, metkom u čelo ili u potiljak.

Ostali su bili prinuđeni da kraj jame čekaju svoj red za smrt, malj u potiljak ili nož ispod grla.

Pokolj, bacanje preživelih u ovu jamu, trajao je punih šest časova od pola osam ujutru do pola dva popodne. Prema podacima koji su utvrđeni na sudskom procesu u Mostaru iza rata, za to vreme je u jamu "Golubinku" bačeno 470 Prebilovčana: 237 dece i 233 žene. Kasnije je utvrđeno da je toga dana u jamu "Golubinku" bačeno više od 500 ljudi, verovatno i svih 700.

"Tako su se na jami, ujutro 6. avgusta okupilo stotine domaćina iz Međugorja, Bijakovića i Šurmanaca i stotine naoružanih zločinaca iz Čapljine i okoline na čelu sa zamenikom logornika Rudom Vrdoljakom i Andrijom Buljanom, a za najmasovniju akciju ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu. Trebalo je likvidirati decu i devojke iz Prebilovaca, sa njihovim majkama i bakama, njih oko 600. Poslovi su podeljeni. Jedni čuvaju grupu, drugi stražare okolo da ko ne pobegne, treći sprovode veće delove grupe do na 30 metara od jame, četvrti odatle do ruba jame vode po 5-6 žrtava, peti guraju u jamu odraslije ili bacaju u nju malu decu, šesti oko jame prikupljaju kamenje, sedmi to kamenje guraju i bacaju u jamu za žrtvama… Domaćice su kod kuća spremale ručak. Posle tolikog "posla" koji je trajao 5-6 sati na sunčanom danu valjalo je počastiti i nahraniti toliku mobu", stoji u jednom od opisa pokolja.

Sutradan je zloglasni Ivan Jovanović zvani Crni, jedan od organizatora pokolja, u jamu duboku 66 metara bacio još par bombi jer su komšijama, čije su kuće bliže jami, prethodne noći smetali krici živih i poluživih žena i dece iza jame, nisu mogli na vreme da zaspe, da se naspavaju.

Zbog dubine jame bombe su eksplodirale ranije, pa su se krici i jauci preživelih iz utrobe zemlje čuli još najmanje sedam dana, remeteći miran san komšija i njihove dece po okolnim kućama.

"Srpske su se pogasile svijeće, upalit se nikad više neće", pevalo se tih dana po komšijskim, ustaškim kućama oko Prebilovaca.

Par meseci kasnije, mostarsko-duvanjski biskup Alojzije Mišić, koji se, inače, nije protivio prisilnom pokrštavanju Srba, napisao je pismo Biskupskoj konferenciji rimokatoličke crkve u Zagrebu..

"Ljude se hvatalo ko zverinje. Klalo, ubijalo, žive u ponor bacalo. Ženske, majke s decom, odrasle devojke, decu žensku i mušku su bacali u jame. Podžupan u Mostaru gospodin Baljić, javno izgovara, ko činovnik mora bi da šuti ne da telali, da je u Ljubinju samo u jednu jamu 700 pravoslavaca bačeno. Od Mostara do Čapljine odvezla je železnica šest punih vagona žena, majki i devojaka, dece ispod deset godina do stanice Šurmanci, gde su izvagonirani, odvedeni u brda, žive matere s decom bacali u duboke propunte. Sve je strmoglavljeno i ubijeno. U župi Klepci iz okolnih sela N. N. 3.700 pravoslavaca je ubijeno. Jadnici, bili su mirni. Dalje ne nabrajam. Predaleko bih otišao", napisao je biskup.

Tek 16 godina kasnije, 1957. pred veće Okružnog suda u Mostaru izvedeno je samo 14 od najmanje 150 ustaša koji su učestvovali u pokolju. Jedan od porotnika bio je Jozo Jelčić koji je 1941. godine naseljavao ustaške porodice u prazne srpske kuće u Prebilovcima. Ivan Jovanović Crni koji se 1945. priključio partizanima a zatim se do 1956. krio oko Subotice osuđen je na smrt i pogubljen 1958. godine. Još petorica ustaša dobili su smrtne kazne, glavni organizator pokolja, Ludvig Jovanović, brat Crnog, dobio je sedam godina.

Naredbom vlasti SFRJ, par godina po "suđenju" u Mostaru, većina jama po Hercegovini, uključujući i Golubinku, zabetonirana je.

Do Drugog svetskog rata Prebilovci su imali preko 1000 stanovnika, rat je preživelo samo 172.

Kad su se uoči Nikoljdana 1941. meštani ponovo okupili u selu, neko je na slavi zapevao:

"Mene seja sa dna jame zvala, mili brale..."

"Mitar Šarić napisao je priču o tome. Petorica jedinica koji su preživeli pokolj okupili se u kući na vrh sela, kad su čuli pesmu, sišli do Bulut mahale, sveće palili na kundaku puške", svedočio mi je pre koju godinu u Prebilovcima Aco Dragićević.

"Kad su pedesetih godina u školi prozivali decu, istovremeno su prozivali i žive, rođene od 1942. pa nadalje i mrtve dečake i devojčice pobijene 1941. Jedno odeljenje u učionici, drugo u jami. Deci koja su se rađala domaćini davali imena svojih pobijenih sinova i ćerki. Potomke dobijali ljudi u poznim pedesetim, šezdeseto, ponekad i sa 70 godina. Pusta borba za opstanak, da seme ne zatre", reči su Aca Dragićevića.

Decenijama iza rata masakr Srba u Prebilovcima bio je zbog "svetle budućnosti" zaboravljen, gurnut u stranu. O tome se nije pričalo.

Od jeseni 1990. godine speleološka organizacija "Zelena brda" počela je da iz kraških jama na području donje Neretve vadi posmrtne ostatke Srba stradalih od ustaša u Drugom svetskom ratu. Iz jame Golubnjača izvadili su ostatke više od 1.000 žrtava, iz jame na Bivoljem brdu ostatke još oko 1.000 mučenika.

Kosti su vađene iz sedam jama: Golubinke, jame kraj sela Šurmanci, jame na Bivoljem brdu, Vidonje kraj Žitomislića, iz dve jame kraj Hutova i Gornje i Donje Kukavuše.

Posle ekshumacije iz jama, 1991. godine, mošti mučenika prebilovačkih prenete su u Spomen kosturnicu u selu, da tu nađu mira. Mira za mošti mučeničke nije, međutim, bilo.

Početkom rata devedestih, sve kuće u Prebilovcima minirane su i spaljene, porušene, spomen-kosturnica sa moštima 4.000 Srba povađenih iz jama minirana je, na mestu kosturnice napravljeno je veliko smetlište... Ime Ivana Jovanovića Crnog stavljeno je, uz imena 1.600 ustaša, na spomenik u centru Čaljine posvećen poginulim za "hrvatsku slobodu".

Juna 1992. godine, koji dan pre nego što je kosturnica u selu minirana, iz Prebilovaca, preko brda pa dolinom Bregave ka Ljubinju, Gacku, Bileći, narod je iz Prebilovaca, okolnih sela, ponovo je krenuo u izbeglištvo. Nisu sačekali komšije, oni stariji setili su su 1941.

U crkvi u Prebilovcima koja je obnovljena posle miniranja 1992. pohranjen je tek mali deo moštiju mučenika pobijenih avgustovskih dana 1941. u Prebilovcima.