Srbija i Balkan
Srbi u prištinskim zatvorima osuđeni na zaborav: Sami nose svoj krst, jesu li to zaslužili?
Prema evidenciji Kancelarije za KiM, sredinom leta ove godine u kosovskim zatvorima bilo je više od 50 Srba po političkoj osnovi, optuženi ili osuđeni za navodne ratne zločine, barikade, rušenje kosovskog tzv. ustavnog poretka... Od tada pohapšeno je još petnaestak Srba
Albanski sud u Prištini izrekne presudu za navodni "ratni zločin", specijalci prebiju i uhapse, ili kakvog Srbina, na pravdi Boga, vežu za bukvu i pretuku na mrtvo ime, opljačkaju, zapale mu kuću. Portali i televizije, novine, to objave, javnost u Srbiji zgražava se čitav jedan dan, eventualno dva, a onda sve padne u zaborav.
Ko se danas još u Srbiji seća imena Bojana Zdravkovića, Srbina iz Paralova, srpskog geta u centralnom Kosovu, koji je stričevom "ladom" pošao po lekove dementnom ocu u Bujanovac a onda zaustavljen i od strane kosovskih policajaca išamaran na prelazu Bela Zemlja, pošto su mu prethodno ti isti policajci psovali "srpsku majku" i "sve srpsko". A to nije bilo pre deset ili petnaest, već pre pola godine, početkom marta 2026.
Palo je, u međuvremenu, u zaborav i ime Nenada Raškovića iz sela Dren kraj Zubinog Potoka. Podsećanja radi, Nenada su albanski policajci, takođe na pravdi Boga, najpre maltretirali pred ženom i decom, onda odveli u šumu, vezali za bukvu i tukli gumenim crevom do besvesti. Nenad je leđa crnih od batina prebačen u Beogradu, tu je bio predmet političara i novinara čitav dan, a onda je zaboravljen.
Nenad i nije prebijen tako davno, pre dva i po meseca. U međuvremenu, njegovo ime postalo je predmet pažnje još jedan dan, onda kada je objavljeno da je policajcima koji su ga životinjski tukli – ukinuta suspenzija.
Ili, zna li iko u Srbiji za ime i slučaj Srđana Lazovića iz Leposavića koji je osuđen na 12,5 godina zatvora i to na osnovu jedne fotografije. Ovo uprkos tome što je njegova odbrana angažovala stručnjake za digitalnu forenziku i fotografiju koji su zaključili da se golim okom može utvrditi da je reč o sasvim drugom licu.
Ili, seća li se iko danas u Srbiji imena i prezimena one dvojice dečaka iz sela kraj Štrpca na koje je pucao i ranio ih Albanac Azem Kurtaj, pripadnik KBS-a dok su iz šume, kućama u selo nosili badnjake?
Ili Duška Arsića iz Matičana kraj Prištine koji je uhapšen i optužen da je počinio ratni zločin pošto je sudskim putem pokušao da vrati svoju zemlju prodatu Albancima na osnovu falsifikovanog potpisa njegovog oca i lažnog ugovora.
Miloradu Đokoviću, poslednjem Srbinu iz Vitomirice kraj Peći pre koji dan izrečena je presuda za navodni ratni zločin – deset godina robije.
Istog dana kada je osuđen, Milorad je zaboravljen. Ostavljen da sam nosi svoj krst.
A Milorad ne bi trebalo da bude zaboravljen, kao ni Nenad, kao ni Bojan, Srđan, oni dečaci iz sela kraj Štrpca.
Ako ni zbog čega drugo onda zato što su u vremenima kada to nije ni malo lako, ostali da nose srpsko ime na Kosovu i Metohiji. I zbog toga što nisu otišli, a verovatno su mogli i verovatno bi im bilo mnogo lakše.
Kada je uoči Vidovdana 2022. Milorad Đoković uhapšen, njegov branilac, advokat Vasilije Arsić izjavio je da je Milorad "vidno uplašen, da se u pritvoru oseća beznadežno", da je "nevin i da ništa od onoga što mu se stavlja na teret nije uradio".
"Milorad Đoković je pre svega dobar i pošten čovek. Poznajem ga godinama, godinama smo prijatelji. Niti ja, niti bilo ko, ko poznaje Milorada, ni na trenutak nismo posumnjali da je on nešto kriv, da je počinio ono za šta ga terete. Milorad nevin leži u zatvoru", izjavio je posle Miloradovog hapšenja za RT Balkan njegov prijatelj Luka Zlatičanin iz Goraždevca.
Zlatičanin je bio u dvorištu Đokovića kad su hapsili Milorada.
"Video sam tada Milorada, lisice su mu bile na rukama, okrenuo se prema meni, osmehnuo se dok su ga odvodili a ja mu doviknuo da se drži", priča Luka.
Milorad je, Lukino je svedočenje i pred Bogom i pred narodom, pomagao i Bošnjacima i Albancima, živeo mirno.
Spor vođen protiv Milorada pred sudom u Prištini niti je viđen niti zabeležen u analima evropskog sudstva.
Dva meseca pre hapšenja, Miloradu su u Vitomirici srušili kuću, objekat koji je Milorad teško i strpljivo, s mukom zidao godinama – sravnili sa zemljom. Ni kamen na kamenu nije ostavljen. Niko u selu nije stao na put rušiteljima, pitao ih zašto diraju, zašto ruše tuđe...
Prethodno, Đoković je dobio presudu Vrhovnog suda u Prištini da su kuća i plac na kome se nalazi njegovi, i taman kad je Milorad pomislio, ponadao se, da pravde ipak ima, ispostavilo se da nema.
Milorad se u Vitomiricu vratio ubrzo posle rata. Odmah po povratku, albanska porodica Prekaj koja je koristila njegovo imanje, optužila ga je da je on ubio njihovog oca, i sem toga za učešće u paravojnim formacijama, masakre i zločine. Ubrzo se međutim pokazalo da je nesrećni Sadrija Prekaj poginuo posle rata u saobraćajnoj nesreći, ali hajka na jedinog Srbina u selu nije prestajala. On je trpeo i ćutao, nadao se da će se sve stišati, da će dići ruke od njega, ali, nisu.
Usledila je peticija 400 meštana susednog sela Dubovo koji su Đokovića optužili da je – vojska kralja Nikole na placu koji je vlasništvo Đokovića 1913. ubila 12 Albanaca!
Nađena su i dva svedoka za optužbe za "ratne zločine". Jedan je čak svojim očima video kako Milorad "ubija" Esata Morinu.
"Ne sumnjamo ni najmanje da je Milorad zatvoru samo zato što je neko bacio oko na njegovu zemlju, na taj plac koji je na dobrom mestu. Ni jednu drugu Miloradovu krivicu ne vidimo", kažu Miloradovi poznanici iz Goraždevca.
Kada je jednom novinar Živojin Rakočević pratio Milorada do njegove tek započete kuće, dočekali su ih lokalni Albanci:
"Ovde su Srbi pobili Albance. Ovo nije tvoja zemlja nego naša", ponavljao je tog dana jedan mlađi čovek unoseći se u lice Miloradu.
Čame Srbi po kosovskih zatvorima, sa presudama i u istrazi, bez odrezane im robije. Pate i oni, pate njihove porodice, prijatelji. Pomenu iz sveštenici na liturgijama širom Kosova i Metohije onda kada se mole za one u zatvorima...
Za sve ostale po Srbiji svedeni na vest, na kratkotrajno zgražavanje kada se informacije o njihovom stradanju sporadično pojave u javnosti.
Slađan Trajković uhapšen je 15. decembra 2022. godine. Osuđen je, prvostepeno, na deset godina zatvora za navodni ratni zločin, presuda je ukinuta, čeka se novo suđenje, a Trajković je, biće za koji dan ravno četiri godine, i dalje u zatvoru.
Prema evidenciji Kancelarije za KiM, sredinom leta ove godine u prištinskim zatvorima bilo je više od 50 Srba po političkoj osnovi, optuženi ili osuđeni za navodne ratne zločine, barikade, rušenje kosovskog tzv. ustavnog poretka... Među njima, kao i Milorad, veliki broj onih koji su od Albanaca, dojučerašnjih kompšija pokušali da vrate otetu imovinu, njive, kuće i livade.
Od tada pohapšeno je još petnaestak Srba, određen im je pritvor...
Pohapšeni, zatvoreni i od šire javnosti zaboravljeni.
Od jednog do drugog, trećeg, četvrtog, desetog ili pedesetog, ostali na Kosovu da čuvaju srpsko ime, ne pristajući da odu, da prodaju, da ostave...
Jesu li zaslužili da budu zaboravljeni, ostavljeni, da sami nose svoj krst bez da im iko pripomogne, njima, njihovim porodicama? I, da li je došlo vreme da se išta menja po tom pitanju?
Live
