Pažnja, pažnja! Avram Izrael za RT Balkan o 78 dana vazdušne opasnosti nad Beogradom

Pažnja, pažnja! Vazdušna opasnost za Beograd prošla je pre 24 godine, ali sećanje na sedamdeset osam dana, koliko je Srbija bila pod udarom Severnoatlantske alijanse, "na snazi" je i danas, posebno danas.

Sirene u narodu poznate kao šizela (za opasnost) i smirela (za prestanak opasnosti) tada su određivale životni ritam Beograđana. Po njima se znalo kada smo na sigurnom, a kada bi trebalo da se sklonimo od NATO aviona. Za vreme bombardovanja oglasile su se ukupno 298 puta.

Radio i televizijske programe prekidala je u to vreme čuvena rečenica Avrama Izraela, legendarnog načelnika beogradskog Centra za obaveštavanje, koja je počinjala sa "pažnja, pažnja", nastavljala se uputstvom da Beograđani pođu odmah do svojih skloništa i zaklona, i završavala rečju "gotovo".

A sada, gotovo četvrt veka kasnije, Izrael i dalje ne može da pojmi da su se takva vremena uopšte dogodila.

"Još uvek u meni preovladava neverica da je neko rešio da na kraju dvadesetog veka bombarduje Beograd i Srbiju i stavi je pod svojevrsnu torturu masovnog udara sa svom njegovom silinom i žestinom. Ni dan danas ne mogu da se osvestim da je neko rešio da uradi takvu stvar i da je posle usledilo sve ono što se desilo. Ta neverica nikako da me napusti", kaže za RT Balkan Avram Izrael.

Beograđanima se obratio prvi put 24. marta, u 20 sati i šest minuta kada je proglašena prva uzbuna. Upozorio ih, posavetovao da postupe onako kako nalažu pravila ponašanja za vreme vazdušne opasnosti.

Isključite struju, zatvorite gas, otvorite prozore, spustite roletne, pomerite zavese, ponesite pripremljene stvari i uputite se ka najbližim skloništima…nabrajao je Izraelov glas sa radio i televizijskih prijemnika dok su bombe različitih dimenzija na nebu iznad Beograda pretile ljudskim životima.

"A onda je to postala tradicija koju su Beograđani prihvatili. Uspostavilo se međusobno poverenje između  Beograda i Centra, jer mi smo govorili samo istinu šaljući te kratke poruke koje su bile u funkciji zaštite ljudskih života i pravovremenog informisanja u globalnom selu. Jer svet je tada već postao globalno selo. Bilo je nezamislivo da Beograd, odnosno dva miliona ljudi u Beogradu sa okolinom, budu bez prave, realne i tačne informacije šta se dešava iznad Beograda i šta neprijatelj, odnosno NATO radi", kaže naš sagovornik.

Centar kojim je Izrael upravljao u to vreme bio je čvrsto povezan i sa Vojskom Srbije i sa vojnom službom vazdušnog osmatranja i javljanja.

Najduža uzbuna više od 15 sati

"Pratili smo situaciju u vazdušnom prostoru i na osnovu tih parametara donosila se odluka da se izvrši uzbunjivanje. A uopšte i nije bilo teško proceniti da je opasnost bila gotovo permanentna u uslovima kada je povremeno u Srbiji bilo po pet stotina NATO aviona", navodi ovaj, u to vreme "ekstra" član svakog beogradskog domaćinstva.

Najduža uzbuna koju je oglasio, priseća se, trajala je 15 sati i 20 minuta. Toliko su Beograđani bili u "uzbunjenom" stanju, ili u podrumima svojih zgrada gledajući kakvu će tragediju u novom naletu izazvati bombarderi sa Zapada.

"Trenutak pogibije Milice Rakić ostao mi je najupečatljiviji. Jer, uprkos tom našem nastojanju da se zaštite ljudski životi, i trudu da se ljudi savetuju da se sklone, mala Milica se u kasne sate zatekla na noši u kupatilu, u okolini Batajnice gde nijedna noć nije prošla bez pet- šest raketiranja. Zato ostaje žal što možda nisam bio odlučniji ili navalentniji u tom svom sugerisanju da se ljudi sklanjaju. Ali, dok smo mi apelovali da se ljudi sklone, neki bi u to vreme izašli i pevali na trgovima i mostovima, dezavuišući tako naše zalaganje da zaštitimo živote", priseća se sagovornik RT Balkana.

On napominje da je uz ukupno 85 mališana, koji su, kako se seća, stradali u NATO agresiji, mala Milica, ostala tako, kako pesma kaže "najmlađi đak u večnu školu upisan".

Lično će braniti spomenik male Milice 

"A pre nekoliko dana, na društvenim mrežama se oglasio neki ugledni Austrijanac (albanski lobista, ekonomista Ginter Felinger) i tražio da se iz Tašmajdanskog parka skloni spomenik maloj Milici i svoj deci. Poručio sam mu da dođe da proba da ga skloni. Ja ću taj spomenik da branim. Ne bi se on baš dobro proveo u Beogradu u takvom pokušaju", poručuje Avram Izrael.

Studio B, sa koga se naš sagovornik oglašavao, bio je, kako kaže, te 1999. godine "uho" Beograđana i polovine Srbije. A pravo na istinu, kako je Izrael uvek bio uveren, civilizacijska je tekovina, i pravo svih Beograđana.

Međutim, dok su trajali vazdušni udari, spremala se i "kopnena ofanziva" protiv Izraelovih saopštenja.

"Nisam pristajao na sugestije da bi trebalo da nešto kažem ovako ili onako. Nisam pristajao da se istina cenzuriše, a istina je mnogima smetala. Posebno je zasmetalo kad sam objavio da je pogođeno skladište raketnog goriva u Lipovačkoj šumi i da je toksični oblak išao ka Beogradu. Kada sam posavetovao ljude kako da se zaštite, neki nadobudnici iz Vlade odlučili su da plašim ljude istinom i poslali me na prinudni odmor. Potrajalo je to 12 ili 13 dana, dok nisu shvatili da bez mene ipak ne funkcioniše i zamolili me da se vratim", otkriva naš sagovornik.

U to vreme, građani su se raspitivali i bunili, jer za tako kratko vreme, a opet najdužih 78 dana u životu svih onih koji se toga sećaju, Avram Izrael postao je član svake beogradske porodice.

Poslednje njegovo javljanje, bila je, kako podseća, prigodna objava koju su priredili kada je potpisan Kumanovski sporazum. Bila je to sublimacija svega onoga što se dešavalo za vreme NATO agresije, rečeno je koliko je trajala uzbuna i koliko su sati Beograđani proveli u skloništima.

A onda je Izrael, koji je u Centar došao kao rezervista, javivši se na poziv za mobilizaciju, ponovo počeo da živi mirnodopski - da se bavi svojim preduzećem koje je radilo i pre bombardovanja.

"Sad sam penzioner i deda, i sa bakom uživam u penziji. Pomalo se lečimo i držimo se", smeje se sagovornik RT Balkana.

Avram zna za novu opasnost

Na pitanje na šta bi upozorio Beograđane da je sad u etru, Avram Izrael odgovara:

"Bio bi to jedan set upozorenja koja bi se odnosila na neadekvatnu pripremljenost sistema civilne zaštite. Upozorio bih na to da u Beogradu nemamo sistem za uzbunjivanje, nemamo jedinice opšte namene i skloništa su nam nepripremljena. Sve to ukazuje na nebrigu države, ne samo kada su u pitanju ratne opasnosti, već i stalno prisutne opasnosti elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških akcidenata i raznih nesreća. Ako u Beogradu postoji na hiljade kamera, zašto se mali deo tog novca nije odvojio za sistem civilne zaštite koji bi trebalo da bude uz Beograđane uvek kada nije dobro", čudi se Avram Izrael koji nezadovoljno konstatuje i da je prvog februara, nakon 55 godina zaštite Beograda i Beograđana, ukinut i Centar za obaveštavanje.