Srbija i Balkan
Nikoljdan u Rudaru: "Što samo nama Srbima ovako, jel' ovo naš usud, gde smo pogrešili?"
Uoči Nikoljdana 2022. dugo u noć sedeli smo pod šatorima na barikadi na Rudaru, iza, prema Prištini, put je bio preprečen kamionima, noć je bila ledena, pod šatorima klupe, užarene peći, mnogo ljudi i ljuti dim
Nikoljdan 2022. godine Srbi iz Severne Mitrovice, Zvečana, okolnih sela, slavili su na barikadi, kod krsta u Rudaru. Pred očima jutros mi slika – na sred magistrale veliki slavski sto, beli stolnjak, na stolu ikona Svetog Nikole i sveća, slavski kolač, posna jela, miris tamjana...
Bio je to deseti dan protesta, barikada postavljenih širom severa Kosova i Metohije zbog hapšenja bivšeg policajca Dejana Pantića i drugih Srba, zbog straha, pritisaka, nesnošljivog života.
"Krsnu slavu, obeležje srpskog naroda, umesto u svojim domovima, danas obeležavamo ovde u Rudaru, pod jednom zastavom ispod časnog krsta, sa željeom da nam Bog da snage da se izborimo i ostanemo i opstanemo na ovim prostorima", rekao je na putu kod krsta u Rudaru jedan od Srba koji su tog dana na barikadi slavili Nikoljdan.
Podsetio je i da su "Srbi u rovovima i u izgnanstvu, u zbegovima, uvek slavili svoju slavu i svoje svece" i da tako, danas, "rade i Srbi na barikadi u Rudaru".
Malo dalje od slavske trpeze, iza krsta, bili su preprečeni kamioni, ispred trpeze na jednoj i na drugoj strani magistrale šatori ispod kojih su bile naložene peći i pod šatorima mnogo ljudi koji su dane i noći provodili na barikadi. Putevi su tog dana bili preprečeni i u Srbovcu, Ibarskoj Slatini, Lešku, na magistrali blizu Varaga kod Zubinog Potoka. Tog dana, đaci su u Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću, Zubinom Potoku, posle desetak dana pauze ponovo krenuli u školu.
Uoči Nikoljdana, dugo u noć, skoro do pred zoru, sedeli smo pod šatorima na Rudaru. Napolju je bilo ledeno, pod šatorom drvene klupe, na stolovima ostaci hleba, posne pite i pržene ribe, mnogo ljudi, vatra i ljuti dim.
Ljudi pod šatorom su pričali, ćutali, pušili, ja sam ponešto zapisivao u svesku dok su mi ruke drhtale od hladnoće, nesvestan sasvim da su sve te slike oko mene, i ti ljudi i šatori, i užarene furune i ledena noć i dim koji iznad šatora bije iz sulundara, slike za istoriju jednog naroda i jednog zlog vremena.
"Ponekad, kad u gluvo doba noći svi iz šatora izađu da prošetaju gore do barikade ili nazad ka raskrsnici ka Zvečanu, ostanem sam pored ove peći pa razmišljam – kakva je sudbina nas Srba da smo od generacije do generacije, od veka do veka, stalno po nekim zbegovima, po rovovima, stalno ko hajduci od nemila do nedraga", pričao mi je te noći, ili možda neke prethodne, svejedno, jedan od Srba na barikadi u Rudaru.
Jutros mi pred očima slika tog čoveka, davno osedeo, umoran, u prostom, izanđalom, izbledelom kaputu, na glavi mu crna, ručno pletena kapa iskrzanih ivica, profesor u penziji.
"Evo, pogledaj malo poizdalje ove naše šatore, ove naše vatre što gore ispred, prošle godine ovako je bilo na Jarinju, pomrčina, u pomrčini gore vatre, oko vatri senke, siluete, ko u zbegu da smo! Kad sam bio mali, učio sam u školi o Malom Radojici, o Kozari, o hajducima, kako su se naši smrzavali po rovovima, kako se bežalo preko Albanije, samo seme da sačuvamo... Priznajem, ni pomislio nisam, nadao se nisam, a evo, i moja generacija skoro pa kao naši preci! Je li tako zemljače? I, što samo nama Srbima ovako, je li ovo naš usud, gde smo pogrešili", pitao me je profesor u sred noći na Rudaru.
Taman tada pod šator su ušli neki neki ljudi, baš na vreme, jer odgovora na njegova pitanja nisam imao.
"Mora da je moja generacija negde pogrešila, ili generacija mog oca, ova deca, gledam ih ovde svaki dan, oni nisu ništa krivi. Njih je ovo zadesilo. I, džaba što nisu, došlo i njihovo vreme, vreme stradanja, iskušenja", rekao mi je još te noći profesor.
Proročki.
Teške su bile te noći oko Nikoljdana 2022. godine na barikadi u Rudaru. Duge i preduge, kad se smrači, nikad zoru dočekati. Okolo, pored magistrale, jedan šator, pa drugi, treći, peti, deseti, šćukao se narod oko furuna. U jednom šatoru uoči Nikoljdana gorela je sveća.
"Zašto svaku generaciju Srba čeka stradanje, patnja, zbegovi, šatori, rovovi", opet me pitao profesor u toj noći uoči Nikoljdana, ili, one prethodne, ili one na nikoljdansko okrilje, svejedno, ja sam ćutao.
Profesor je pričao, meni su se vraćale slike od pre desetak godina. Tako je bilo i uoči Aranđelovdana 2011. ili 2012. na Jagnjenici i na Zupču kod Zubinog Potoka i kod Dudinog krša kraj Severne Mitrovice, i na Jarinju, na barikadi kraj Leposavića, na glavnom mostu na Ibru u Mitrovici tih godina. Dunuo bi severac uz Ibar i ledio kosti, narod pod šatorima, na zaleđenom asfaltu, na barikadama.
"Ponekad, Bože me prosti, izađem uveče iz šatora u pomrčinu, i gledam, u mrak, gledam u nebo, gledam vatre, i sve mi se čini, vidim one naše mučenike, ovuda su prošli u poznu jesen 1915. malo se odmorili u Mitrovici pa produžili preko Albanije... Ja Bože, koliko ih je po ovim gudurama oko Ibra ostalo mrtvih, koliko kostiju nepokopanih, neopojenih...", pričao mi je one noći profesor.
Gore ispod velikog metalnog krsta neko je jedne od prethodnih noći postavio ikonu i dugo je u lednoj noći, na asfaltu pokrenovom ledom klečao pred ikonom i krstom, usrdno se molio, posle se odozgo vratio, prošao pored nas, ćuteći, očiju punih suza.
Tako je to jedne davne noći, uoči Nikoljdana, bilo na Rudaru kraj Zvečana.
Meni jutros i sinoć i noćas ta slika ne izbija iz glave.
Barikada u Rudaru uklonjena je desetak dana kasnije, 29. decembra, pomereni su kamioni, spakovani i odneti šatori, odnete peći u kojima je dvadeset i jednu noć i dvadeset i jedan dan neprekidno gorela vatra i oko kojih su ljudi provodili ledene noći i dane. Nestalo je i kazana u kojima su ljudi tri nedelje kuvali čaj da se okrepe i zagreju, klupa, čunkova, sulundara. Magistralom je iz pravca Prištine i južnog dela Kosovske Mitrovice uspostavljen saobraćaj prema Leposaviću, Lešku i Jarinju.
