Srbija i Balkan
RT Balkan analiza: Naši "korneti" protiv njihovih "džavelina"
Prva borbena upotreba "korneta" zabeležena je za vreme američke invazije na Irak 2003. godine, a od tada do danas posade na osnovnim i modernizovanim verzijama ovog sistema uništile su niz različitih oklopnjaka
Pre nekoliko dana, američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, obavestio je srpskog predsednika Aleksandra Vučića o odluci SAD da prihvati zahtev Prištine o kupovini protivoklopnih raketnih sistema – FGM-148 "džavelin".
Prema dostupnim podacima radi se o količini od 20 lansera i 246 raketa ovog sistema, koji će poslužiti kao "sredstvo odvraćanja" za tenkove i druga oklopna vozila Vojske Srbije. Ipak, važno je naglasiti da Oružane snage naše zemlje pored velikog broja oklopnjaka, raspolažu i moćnim protivoklopnim raketnim sistemom ruske proizvodnje – čuvenim "kornetom".
Stoga će poređenje ova dva sistema biti glavni predmet teksta, uz osvrt na ključne tehničko-taktičke karakteristike i dosadašnja iskustva na bojnim poljima širom sveta.
Najmoćnije protivoklopno naoružanje srpske vojske
Kao što je već poznato, Vojska Srbije je ruske "kornete" dobila u sklopu isporuke sa kraja decembra 2021. godine i u pitanju je varijanta sa oznakom EM, odnosno modernizovana verzija sistema namenjena za izvoz.
Svi sistemi nalaze se u operativnoj upotrebi specijalnih jedinica, a deo njih je integrisan na borbena vozila "miloš" M16, radi povećanja mobilnosti. Budući da se radi o modernizovanoj varijanti, u sklopu sistema nalaze se: lanseri 9P163M, sistem upravljanja vatrom sa modernizovanom termovizijskom nišanskom spravom 1PN79M-3 i rakete 9M133M-2.
Posadu čine dva čoveka, od kojih jedan nosi lansirnu cev sa raketom, a drugi tripod postolje kao i sistem za upravljanje vatrom, budući da je čitav sistem težak 67 kilograma. Sistem je moguće koristiti u danju, noću i u svim vremenskim uslovima, čak i u okruženju izloženom elektronskom ili nekom drugom vidu ometanja.
Navođenje na cilj je isključivo poluaktivno lasersko, tačnije operater po uočavanju i lansiranju rakete mora sve vreme označavati cilj laserskim snopom do udara. Maksimalni domet sistema kada se koristi raketa 9M133M-2 u kalibru 152 mm, sa tandem kumulativnom bojevom glavom je osam kilometara.
Pored nje, za modernizovanu varijantu postoje još dve vrste raketa sa termobaričnom i fragmentirajućom bojevom glavom koje se uglavnom koriste za dejstvo po živoj sili, utvrđenjima i lakooklopljenim vozilima.
Raketa je teška oko 7-8 kilograma (31 kg sa lansirnom cevi) i ima probojnost između 1.100 i 1.300 mm za mete sa oklopom od valjanog homogenog čelika iza eksplozivno-reaktivnih ploča, što znači da bez problema može probiti prednji oklop trupa, većine savremenih tenkova.
Prva borbena upotreba "korneta", zabeležena je za vreme američke invazije na Irak 2003. godine, a od tada do danas posade na osnovnim i modernizovanim verzijama ovog sistema uništile su niz različitih oklopnjaka.
Među njima su tenkovi "abrams" i borbena vozila pešadije "bredli" američke proizvodnje, izraelske "merkave" 2, 3 i 4, a najveću popularnost "kornet" je stekao 2017. godine kada su pripadnici tzv. Islamske države zaplenjenim sistemima uništili šest tenkova "leopard 2A4" turske armije, na severu Sirije.
"Korneti" su se pokazali kao izuzetno efikasna protivoklopna sredstva i u Ukrajini, jer su narodne milicije DNR i LNR od 2014. godine zadavale ozbiljne udarce oklopno-mehanizovanim jedinicama ukrajinske vojske. Trend se nastavio i tokom Specijalne vojne operacije, pa su se na listi žrtava našla brojna oklopna vozila svih vrsta što sovjetske, što ukrajinske i zapadne proizvodnje, među kojima i britanski "čelendžer 2".
Da li je američki "džavelin" ekvivalent "kornetu"?
Pre svega važno je reći da je "džavelin" znatno lakši i mobilniji od "korneta" jer je težina čitavog sistema oko 22 kilograma, te se uglavnom koristi kao laki prenosivi sistem kog opslužuju dva člana posade.
Takođe, moguće je ga je montirati na tripod nosač ili oklopno vozilo. Glavna prednost u odnosu na ruskog konkurenta, ogleda se u režimu napada odozgo i sistemu vođenja. Naime, posada "džavelina" ima dve opcije kada je u pitanju režim paljbe: direktan – koristi se za dejstvo po objektima, bunkerima, živoj sili ili lakooklopljenim vozilima i sredstivma; i odozgo – koji se koristi za dejstvo po osnovnim borbenim tenkovima, čiji je oklop najtanji na krovu.
U potonjem slučaju raketa se pri izlasku iz cevi penje na određenu visinu i potom naglo obrušava na metu. Zbog toga je u slučaju pogotka, stopa uništenja znato veća nego kod sistema koji imaju samo direktan režim paljbe.
Što se tiče sistema vođenja, u pitanju je "ispali i zaboravi" što znači da operater po lansiranju ne mora više da označava i navodi raketu na cilj laserom ili drugim sredstvom. U nosu rakete instaliran je infracrveni tragač, koji samostalno navodi projektil, sa tandem kumulativnom bojevom glavom težine 8,4 kg, na cilj. Ovo omogućava posadi da se brzo skloni sa vatrenog položaja i izbegne protivudar neprijatelja, što nije slučaj sa "kornetom".
Ipak, uprkos prednosti u domenu navođenja i pravca napada, "džavelin" je, pogotovo izvozna varijanta pod oznakom FGM-148D, u pogledu dometa i jednostavnosti upotrebe inferiorniji u odnosu na "kornet". Maksimalni efektivni domet varijante koja će najverovatnije biti isporučena Prištini je svega 2,5 kilometra, dakle tri puta manje nego "korneta-em" u upotrebi srpske vojske.
Drugi problem vezan je za način upotrebe. Sistem "džavelin" sastoji se od dve glavne komponente: lansirne cevi sa raketom i komandno-lansirnog uređaja (KLU). Za razliku od druge navedene, lansirna cev "džavelina" je jednokratna, što znači da posle svakog dejstva posada mora da prvo otkači cev od KLU-a, zatim da uzme drugu cev napunjenu raketom i poveže je na KLU.
Za ovaj proces potrebno je 15 sekundi, a zamisao je da se zamena može obaviti dok se raketa samostalno navodi na cilj. Stoga je efikasnost "džavelina" mnogo zavisnija od obučenosti posade, budući da zamena i povezivanje lansirne cevi može biti izuzetno zahtevan proces u uslovima prisutnim na bojnom polju.
Kada se radi o dosadašnjoj borbenoj upotrebi, "džavelin" je najviše uspeha imao pri susretu sa starijim iračkim tenkovima T-55, "tajp 69" i domaćom verzijom T-72 "asad babil". U Avganistanu ovi sistemi korišćeni su razbijanje bunkera i uporišta talibanskih snaga, a pred početak SVO veliki broj lansera i raketa "džavelina" isporučen je Ukrajini.
Iako se u prvim mesecima sukoba pojavilo mnoštvo snimaka o navodnom uništavanju ruskih tenkova upotrebom američkih raketa, ubrzo se pokazalo da je u pitanju propaganda i da su se uspešna dejstva ukrajinskih "stugni" i drugih sistema pripisivali upravo "džavelinima".
Nakon dve godine aktivne upotrebe u Ukrajini, ispostavilo se da je od četiri lansirane rakete, svega jedna pogađala tenk. Takođe, vremenom su upravo radi suprotstavljanja napadima odozgo, posade ruskih tenkova na krovove svojih vozila postavljale kaveze, koji su u određenim slučajevima uspevali da ublaže ili potpuno neutrališu posledice izazvane dejstvom "džavelina".
Dakle iako "džavelin" ima određene prednosti u odnosu na "kornet", jasno je da ruski sistem vodi po pitanju dometa i stopi pogodaka. Ovome u prilog svedoči ogroman broj uništenih ukrajinskih sredstava ratne tehnike, kao i slučaj od pre nekoliko dana, kada je posada jednog "korneta" na Artjomovskom pravcu uspela da uništi vozilo sa rekordne udaljenosti od 7,8 kilometara.
