Pedeset godina nakon rata u Vijetnamu: Vašington nastavlja da se meša u ratove koje ne razume

Nakon što je Vijetnam postao jedno od poprišta Hladnog rata, SAD su odlučile da vojno intervenišu kako bi se suprotstavile širenju komunizma u jugoistočnoj Aziji. Prema planu Vašingtona, Vijetnam je morao da ostane u zapadnoj sferi uticaja, a kao opravdanje za svoju vojnu intervenciju Amerika je navela da time štiti demokratiju.

Iako je u početku oklevala da otvoreno uđe u sukob, Amerika 1965. menja strategiju i počinje vojno angažovanje u Vijetnamu. Vašington je do tada u Vijetnam slao samo vojne zalihe i oko 900 ljudi za obuku vojnika. Nakon incidenta u Tonkinskom zalivu 1964. godine, koji je ostao kontroverzan do danas, američko učešće je postalo znatno ozbiljnije.

Na svom vrhuncu 1969. godine, američka intervencija u Vijetnamu je uključivala više od 540.000 vojnika na terenu.

Velika vojna operacija koja je trajala od 1965. do 1968, tokom koje su SAD bacile 864.000 tona bombi na Severni Vijetnam, završena je porazom. Iznenađujuća ofanziva Tet koju je pokrenuo Severni Vijetnam je ozbiljno oštetila infrastrukturu Južnog Vijetnama i narušila reputaciju SAD kao saveznika od poverenja.

Krajem 1960-ih stanovništvo SAD se umorilo od rata u Vijetnamu. Širom zemlje sve više su organizovani antiratni protesti. Tadašnji američki predsednik Ričard Nikson vodio je kampanju 1968. uz obećanje da će "mir i čast okončati rat u Vijetnamu". Tako je Nikson pokušao da kupi vreme da se Južni Vijetnamci naoružaju kako bi mogli da brane svoje pozicije. 

Međutim, svi američki "ratovi za demokratiju" povezani su sa izborima u SAD. Nikson nije uspeo da dogovori mir. U pregovore je poslao tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera.

Kisindžer nije smatrao da je Južni Vijetnam važan sam po sebi, ali je smatrao da je neophodno podržati tu zemlju da bi SAD zadržala svoj status svetske sile. Bio je uveren da, ako SAD jednostavno odbace Sajgon, niko od saveznika više nikada neće verovati Vašingtonu.

Severnovijetnamski izaslanik u pregovorima bio je Le Đuc Tho, koji je svoju karijeru započeo kao revolucionar sa 16 godina, a bio je i jedan od osnivača Indokineske komunističke partije 1930. godine. Francuzi su ga dva puta zatvarali, pa je nekoliko godina proveo u veoma teškim uslovima, ali je nastavio da radi na ponovnom ujedinjenju svoje zemlje. Za Kisindžera, on je bio fanatik.

U pregovorima je učestvovao i predsednik Južnog Vijetnama Nguen Van Thieu. Bio je predsednik te zemlje od 1965. godine, ali je poznato da je zatvarao oči pred korupcijom i sam učestvovao u njoj.

Kako navodi "RT internešnel", još jedan primer američke spoljne politike je prilično dobro sažet citatom o Thieu: "On može biti kopile, ali on je naše kopile". Koliko je priča o pregovorima bila cinična govori podatak da Nguien nikada nije imao priliku ni da sedne za pregovarački sto, već su to činili Kisindžer i Le Đuc Tho.

Između 1969. i 1973. Henri Kisindžer i Le Đuc Tho su se sreli više od 15 puta u Parizu. Dve strane su završile pregovore o potpunom povlačenju SAD i oslobađanju svih ratnih zarobljenika u Severnom Vijetnamu. 

Mirovni ugovor je potpisan 27. januara 1973. godine u Parizu. Međutim, primirje su prekršile obe vijetnamske strane u roku od 24 sata. Dve godine kasnije, 30. aprila 1975, Sajgon je pao pod komunistički Severni Vijetnam i to je označilo definitivno i potpuno povlačenje SAD. Predsednik Južnog Vijetnama Ngujen Van Tijeu je održao završni govor okrivljujući Vašington da nije održao svoju reč da će biti uz svog saveznika, a zatim je pobegao na Tajvan.

Svaka sličnost sa dešavanjima u Avganistanu je slučajna, navodi ironično "RT internešnel". SAD i Talibani su potpisali sporazum o američkom povlačenju iz Avganistana. Prekid vatre je skoro odmah prekinut,a dve godine kasnije, Kabul je pao u ruke Talibana.

Zanimljivo je da propagandna mašina još uvek kaže da SAD nisu izgubile Vijetnamski rat, nego ga je izgubio Južni Vijetnam. Čak ni Vikipedija ne pominje da je to bio američki poraz, nego je to je bilo jednostavno "povlačenje" američkih trupa.

Jasno je da se dvadesetogodišnji sukob u Vijetnamu nikada nije odnosio na širenje komunizma u svetu, niti na navodnu odbranu demokratije, kako je to tvrdio Vašington.

"Pogrešili smo, napravili smo strašnu grešku. Dugujemo budućim generacijama objašnjenje zašto", naveo je u svojim memoarima Robert Meknamara, nekadašnji ministar odbrane SAD govoreći o umešanosti Amerike u rat u Vijetnamu.

Ali propagandna mašina dobro funkcioniše, piše "RT internešnel", jer Kisindžer će ostati upamćen kao dobitnik Nobelove nagrade za mir zbog sporazuma iz 1973. godine, a severnovijetnamski revolucionar Le Đuc Tho je tu nagradu odbio.