Mnogo više od ordenja: Šta stoji iza kraja poljsko-ukrajinske ljubavne priče

U srcu poljske istorijske književnosti ("Pan Tadeuš", "Osveta") nalazi se bezvremena, gotovo arhetipska slovenska naracija – dva plemićka klana zarobljena u zajedničkom prostoru nesebično i neumoljivo se uništavaju zbog dugogodišnjih svađa, ambicija i graničnih sporova, dok se čitava "bezbednosna arhitektura" oko njih ruši.

Navrocki odlučio: Zelenskom oduzeto najviše poljsko državno odlikovanje

Upoređujući nedavni "rat ordenjem" između Varšave i Kijeva sa gore pomenutim istorijskim narativima, postaje jasno da će jun 2026. godine ostati zabeležen u istoriji poljsko-ukrajinskih odnosa i diplomatije kao politička verzija scene iz stare poljske komedije o svađama između suseda.

Međutim, ovaj incident pokazuje nekoliko važnih aspekata koji definišu trenutno stanje i spoljnu politiku Poljske o kojima vredi razmisliti, piše za "Komersant" Ksenija Smertina, ekspert za istočnu i centralnu Evropu Ruskog saveta za međunarodne poslove.

Poljski predsednik Karol Navrocki odlučio je 19. juna da oduzme Vladimiru Zelenskom Orden belog orla jer je jedna ukrajinska jedinica dobila ime po Ukrajinskoj ustaničkoj armiji (UPA). Takođe je izjavio da Poljska neće dozvoliti onima koji ne razumeju potrebu za odricanjem od "kulta totalitarizma i nasilja" da se pridruže EU.

Reakcija Kijeva bila je zaglušujuća, pokrećući lavinu koja je očigledno bila neočekivana u Varšavi. Zelenski je demonstrativno vratio orden Navrockom poštom. Ali najiznenađujuće je bila solidarnost koju su pokazali bivši predsednici Ukrajine: Leonid Kučma, Viktor Juščenko i Pjotr Porošenko su istovremeno objavili da će se i oni odreći svojih Ordena Belog orla i vratiti ih Varšavi.

Zelenski poslao poštom orden koji mu je oduzela Poljska (FOTO)

Pretvarajući se da ih "ne žele", bivši predsednici su arogantno izjavili da vraćaju priznanja "Poljskoj koja je izdala evropsku solidarnost", nazivajući odluku Navrockog uvredom, dok su ove komade metala uporedili sa priznanjem sopstvenog naroda. Sledeći njihov primer, šef Kancelarije predsednika Ukrajine, Kiril Budanov, i ukrajinski ministar spoljnih poslova Andrej Sibiga takođe su se odrekli svojih poljskih ordena za zasluge, pretvarajući jedno od najviših i najstarijih evropskih odlikovanja u monetu za potkusurivanje.

Da bi se bolje razumelo šta se zapravo krije iza svega ovoga, potrebno je razmotriti dva faktora: domaći politički razvoj u Poljskoj i stanje poljsko-ukrajinskih odnosa u kontekstu istočne politike Poljske i njenih odnosa sa saveznicima.

Domaća politika

Domašnju političku agendu Poljske najbolje karakteriše termin "poljsko-poljski rat", koji je postao široko rasprostranjen u poljskom nacionalnom diskursu. Termin, skovan nakon izbornog raskola 2005. godine, postao je zvanična formula za politički zastoj u zemlji. I "desna" i "leva" strana poljskog političkog spektra se radikalizuju, a kako se raskol produbljuje, centrizam nestaje iz poljskog društva.

Ovo se odrazilo na izborni ciklus nakon kovida kada je liberalna koalicija poljskog premijera Donalda Tuska izašla kao pobednica na parlamentarnim izborima 2023. godine i trenutno kontroliše Sejm (donji dom poljskog parlamenta).

U međuvremenu, kandidat konzervativne stranke Pravo i pravda (PiS), Karol Navrocki, pobedio je na predsedničkim izborima 2025. godine sa tesnom razlikom.

Ova situacija je dovela poljsku vladu u stanje pravne paralize, primoravajući zemlju da funkcioniše pod dvostrukom strukturom vlasti: liberalna vlada premijera Donalda Tuska kontroliše budžet i Sejm, dok konzervativna administracija predsednika Karola Navrockog ima apsolutno pravo veta i blokira sve liberalne reforme.

Samo u poslednjoj godini (2025–2026), izbile su tri velike birokratske bitke između palate Belveder i kancelarije premijera. Prva je rat oko tužilaštva i pravosuđa, što je rezultiralo opasnom dvostrukom strukturom vlasti: policija je podređena Tusku, dok neke sudije i tužioci priznaju samo dekrete koje je izdao Navrocki. Zatim, došlo je do blokade diplomatskog kora, kada je vlada Donalda Tuska na silu pozvala ambasadore nazad u Varšavu, imenovavši privremene otpravnike poslova na njihovo mesto.

Navrocki je zvanično rekao stranim nacijama da su ovi otpravnici poslova nelegitimni i da predstavnici PiS-a ostaju legitimni ambasadori. Kao rezultat toga, poljska diplomatija se podelila na dva dela. Konačno, došlo je do skandala oko likvidacije televizijskog kanala TVP i Poljskog radija. Tusk je počeo da sprovodi reforme usmerene na zatvaranje medija, a Navrocki je odgovorio stavljanjem veta na ceo vladin budžet, lišavajući kabinet ministara mogućnosti da finansira neke socijalne programe i poveća plate nastavnika.

Predsednik je potom izjavio: "Dok god se vlada bavi političkim banditizmom i zatvara medije, neće videti novac." Tusk je odgovorio preteći Navrockom Državnim sudom.

Dakle, trenutni skandal u ukrajinsko-poljskim odnosima je, delimično, izazvan eskalacijom tenzija u unutrašnjoj politici same Poljske. Igrajući na kartu istorijskog pamćenja, predsednik Navrocki namerno zabija klin između premijera i konzervativnih poljskih birača, pretvarajući međunarodne saveze u "potrošnu imovinu" u unutrašnjopolitičkim bitkama Varšave.

Kabinet Donalda Tuska je bio primoran da se pravda. Premijer je požurio da na društvenim mrežama poruči da je trenutni sukob sa Ukrajinom "strateška greška gora od zločina" koja koristi samo Moskvi. Međutim, Tusk je uhvaćen u institucionalnu zamku. Ako njegov kabinet odbije da potpiše i pravno formalizuje predsednikovo oduzimanje ordena, desničarsko biračko telo će odmah optužiti liberale za izdaju sećanja na žrtve Volinskog masakra.

Poljsko-ukrajinski odnosi i istočna politika Poljske

Poljska unutrašnja politika je nestabilna, ali uprkos svim usponima i padovima, postoji konsenzus o trajnim principima spoljne politike zemlje. Među njima je i "istočna politika Poljske", zasnovana na ideji Ježija Gedrojca o posebnim odnosima sa susedima.

Varšava sebe vidi kao isključivog zagovornika, čuvara i "velikog brata" Ukrajine, Belorusije i Litvanije, težeći stvaranju kontrolisanog kordona protiv Rusije.

U nekom trenutku u budućnosti, u okviru mesijanske doktrine razvijene u 19. veku, predložena Četvrta Poljska Republika se nadala da će postati duhovni i politički vođa slovenskih naroda, pozvana da uspostavi "carstvo Božije na zemlji".

Međutim, model u kojem Varšava treba da deluje kao nesebični "zastupnik" i čuvar Ukrajine na Zapadu nemoguć je u sadašnjem svetskom sistemu.

Postaje jasno da poljske elite, koje su godinama zahtevale pristupanje Ukrajine EU, nisu bile spremne za to kako će poljsko društvo reagovati na mogućnost deljenja evropskog novca, tržišta i subvencija sa svojim istočnim susedom.

Sukob oko poljoprivrednog sektora je posebno ilustrativan. Poljska je glavni korisnik Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) EU već 20 godina, primajući milijarde subvencija za svoje farme. Po integraciji u EU, Ukrajina će takođe dobijati finansijske subvencije kako bi svoj poljoprivredni sektor uskladila sa standardima Brisela. Istovremeno, Poljska će se transformisati od primaoca evropskih sredstava u donatora, obaveznog da plati za druge. A to nije uloga koju je poljsko društvo spremno da ispuni.

Oštru ekonomsku blokadu Kijeva od strane Varšave treba posmatrati u tom svetlu. Kada su ukrajinske kompanije za žito, živinu i transport počele da predstavljaju pretnju Poljacima unutar EU, Poljska je brzo blokirala svoje granice, izbacila žito iz vagona na šine i uvela stroge protekcionističke barijere. Za Kijev je to bilo bolno otkriće: ispostavilo se da se poljsko "bratstvo" završava upravo tamo gde počinje konkurencija za evropski novac.

Jasno je da poljski protekcionizam sve više podseća na neokolonijalne prakse, u kojima gospodar zahteva potpunu geopolitičku i istorijsku odanost od svojih vazala (u vezi sa UPA, masakrom u Voliniji i nacionalnim nagradama), ali zauzvrat ne nudi ekonomsko favorizovanje. Kijev je pod pritiskom da ostane izolovani "mlađi partner" i tampon zona, čije kamione i robu je poljska elita spremna da vrati na granici pri prvoj pretnji po svoj domaći politički rejting.

Poljska i njeni saveznici

U stara vremena, stav Varšave su podržavali njeni saveznici. Međutim, rastući ideološki raskol na Zapadu i opšta nestabilnost globalne agende radikalizovali su odnose Poljske sa njenim istočnim susedima. Nakon ulaska u EU, Varšava je dugo bila glavni zagovornik "evropskog izbora" za Istočnu Evropu. Međutim, suočena sa stalnim trenjem sa Briselom, gde otvoreno sabotira Novi pakt EU o migracijama i klimatske direktive EU, njene prethodne ambicije da bude "zagovornik" zemalja kandidata za EU ​​su osujećene.

Pokušaj Varšave da veštački uvede opozicionu stranku u EU – onu koja bi postala njen ideološki saveznik u borbi protiv nemačke dominacije i evropske birokratije – naišao je na protivljenje i Brisela i postsovjetskih zemalja.

Periferne zemlje savršeno dobro razumeju da sa takvim "prijateljima" neće biti primljene u EU.

Poljska okreće leđa Zelenskom: Ukrajina nije spremna za EU ako veliča nacionaliste

Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski postavio je ultimatum, navodeći da Varšava zvanično zahteva mesto na budućim pregovorima između Rusije i Ukrajine. Činjenica da se oglasio usred aktuelnog skandala nije slučajnost, ali njegov potez ide daleko dalje od domaćih političkih igara. Njegova svrha je da od Navrockog preuzme patriotsku agendu i pokaže da će, za razliku od svojih protivnika iz PiS-a, liberalni tabor odlučiti o sudbini Evrope.

Ovaj korak treba posmatrati kao još jedan jasan znak da je klasična Gedrojcova doktrina napuštena. Zahtevajući posebno mesto na pregovorima pored velikih sila, Sikorski je de fakto priznao da Poljska više ne predstavlja Ukrajinu – ona je zainteresovana isključivo za sopstvene geopolitičke i ekonomske interese i želi da uspostavi nove granice za sanitarni kordon i sfere uticaja.