Slovenački ekonomista objavio prognoze o raspadu EU: Jasno je čak i veštačkoj inteligenciji

Jože P. Damijan, poznati slovenački ekonomista, profesor na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani, nekadašnji ministar u Janšinoj vladi, a pre nekoliko godina i kandidat više stranaka za slovenačkog premijera, objavio je na svom blogu analizu koju mu je pripremila veštačka inteligencija. On je, naime, veštačku inteligenciju (VI, model GPT-5.6 Sol) upitao kolika je verovatnoća raspada EU, zatraživši da to izračuna u procentima.

Dobijeni rezultati sasvim sigurno neće iznenaditi evroskeptike, ali su definitivno hladan tuš za zagovornike ulaska Srbije u Evropsku uniju. Jer, kako se čini, EU bi mogla da se "razdruži" i postane "okrnjena konfederacija" upravo u trenutku kada bi Srbija mogla da ima nešto više šansi da se zaista i pridruži "klubu 27" evropskih država.

A zašto bi se tako divna "bašta", kako je EU svojevremeno tepao njen tadašnji prvi diplomata Žozep Borelj, raspala u paramparčad?

"Evropska unija se više ne suočava samo sa unutrašnjim posledicama pogrešnih ekonomskih, energetskih i ekoloških politika, već i sa mogućnošću temeljnog geopolitičkog preloma. Ukoliko bi se rat u Ukrajini završio jasnom ruskom pobedom, američko-izraelski sukob sa Iranom neuspehom u ostvarivanju zacrtanih ciljeva, a izraelska politika u Gazi međunarodno-pravnom osudom i političkim padom Benjamina Netanjahua, mogle bi se istovremeno urušiti i tri osnovne pretpostavke evropske politike: vera u trajnu američku nadmoć, efikasnost sankcija i moralni autoritet 'poretka zasnovanog na pravilima'".

"Moja centralna procena je da je de fakto raspad znatno verovatniji od onog formalnog. Kombinacija ekonomskog i tehnološkog zaostajanja za Amerikom i Kinom, preskupih energenata, erozije industrijske baze, posledica politike štednje nakon finansijske krize, neuspešne geopolitike i sve dubljih političkih podela, već uveliko podriva materijalnu i političku osnovu integracije. Pitanje migracija na to dodaje snažan politički multiplikator: povećava društvene tenzije, jača populističke i suverenističke stranke i primorava države na međusobno nekompatibilne nacionalne politike", objašnjava veštačka inteligencija.

"De fakto" raspad u ovoj analizi znači da EU formalno opstaje, ali njene zajedničke politike postaju pretežno deklarativne. To predstavlja razvoj u pravcu konfederacije. Sa druge strane, "de jure" raspad podrazumeva izlazak više velikih država članica iz Unije, razgradnju ključnih institucija ili pak zamenu sadašnje EU novom i znatno suženom organizacijom.

"Osvrt" sa Vrzićem: BRIKS i stanje EU, presuda Tačiju i strano mešanje u srpske izbore

"U osnovnom scenariju, procenjujem ukupnu verovatnoću de fakto ili de jure raspada EU na približno 34% do 2031, 59% do 2036, 74% do 2041, 85% do 2046. i 95% do 2056. godine. Prag od 50 odsto verovatnoće de fakto konfederalizacije bio bi dostignut negde oko 2035. godine. U pooštrenom geopolitičkom scenariju, ukupna verovatnoća raste na približno 49% do 2031, 76% do 2036, 88% do 2041, 95% do 2046. i 99% do 2056. godine. De fakto konfederalizacija mogla bi da počne već početkom tridesetih godina, naročito ukoliko bi se geopolitički neuspeh poklopio sa novim migrantskim talasom i recesijom", ocenjuje VI.

Pokazalo se da je veštačka inteligencija osnovni problem EU definisala znatno bolje od njenih političara:

"Osnovni problem EU leži u sve slabijoj ekonomskoj osnovi političke integracije. Produktivnost raste sporije nego u Americi, Evropa zaostaje u digitalnim platformama, veštačkoj inteligenciji, poluprovodnicima i ključnim tehnologijama, dok istovremeno gubi udele na svetskim tržištima u korist Kine. Budući da nema zajedničku državu, veliki fiskalni budžet i jedinstvenu industrijsku politiku, ona na strateške promene po pravilu odgovara regulativom, a ne investicijama i izgradnjom novih kapaciteta. Politika štednje nakon finansijske krize oslabila je javne investicije, produbila jaz između severa i juga i učvrstila utisak da zajednička pravila prebacuju troškove krize na slabije članice. Kasniji fondovi i privremeno fiskalno popuštanje to nisu ispravili. Ako integracija više ne obezbeđuje konvergenciju i rast, članstvo se sve lakše percipira kao ograničenje nacionalne razvojne politike, a ne kao njen pokretač."

Pored toga, energetska i ekološka politika Brisela, uparena sa spoljnom politikom prema Rusiji, dramatično su uticale na deindustrijalizaciju EU: "Nakon prekida energetskih odnosa sa Rusijom, vrtoglave cene gasa i električne energije teško su pogodile hemijsku, metaluršku, staklarsku, papirnu, automobilsku i druge energetski intenzivne industrije. Selidba proizvodnje u Ameriku i Aziju ne smanjuje nužno globalne emisije, ali zato nepovratno smanjuje evropsku industrijsku, fiskalnu i političku moć. Kada se troškovi takvih politika raspodele krajnje neravnomerno, raste sukob između industrijskih država, nuklearnih država, zagovornika obnovljivih izvora energije i onih članica koje su zavisnije od fosilnih goriva. Politika prema ratu u Ukrajini vezala je EU za maksimalističke ciljeve za koje ona sama nema dovoljnu vojnu ni industrijsku bazu. Ako bi Rusija ostvarila većinu svojih strateških ciljeva, evropske vlade bi morale da odgovore na pitanje zašto su odbacile diplomatiju, prigrlile visoke energetske i industrijske troškove i preuzele dugoročne finansijske obaveze bez ostvarivog političkog izlaza. Sukob se ne bi odvijao samo na relaciji levica-desnica, već i između istočnog krila, koje bi zahtevalo dalju konfrontaciju, i članica koje bi težile normalizaciji odnosa".

Ovu krizu legitimiteta dodatno produbljuju očigledni dvostruki aršini: "EU je rusku upotrebu sile osudila gotovo potpunim ekonomskim i političkim prekidom odnosa, dok u slučaju američkih ratova u Iraku, Avganistanu i Libiji, kao i pritisaka na Iran i Venecuelu, nije preduzela ni približno slične mere. Slično tome, evropska podrška Izraelu – uprkos postupcima i nalazima međunarodnih institucija u vezi sa delovanjem u Gazi – potkopala je tvrdnju da je evropska spoljna politika utemeljena na univerzalnom međunarodnom pravu. Posledica toga nije samo moralni krah, već i gubitak evropskog uticaja na Globalnom jugu. U pooštrenom scenariju, američki neuspeh protiv Irana i povlačenje sa Bliskog istoka ogolili bi evropsku bezbednosnu zavisnost, dok bi multipolarni svet smanjio sposobnost EU da drugim državama postavlja političke i ekonomske uslove. Pojedine države članice bi stoga tražile sopstvene sporazume sa Kinom, Rusijom, zalivskim zemljama i BRIKS-om. Zajednička spoljna politika svela bi se isključivo na nivo deklaracija", ocenjuje veštačka inteligencija, pozivajući se na fenomen migracija kao ključni "multiplikator dezintegracije".

Za Uniju bi bilo naročito fatalno ukoliko bi u nekoj od većih država došla na vlast vlada koja bi počela da sistematski odbacuje zajednička pravila. Tada bi se ova praksa "proširila u samo jezgro EU". U tom slučaju bi se "de fakto konfederalizacija znatno ubrzala, budući da Evropska komisija protiv velike države članice ne bi mogla da upotrebi onakav politički i finansijski pritisak kakav primenjuje protiv manjih država".

Posebno je indikativno i poređenje evropske dezintegracije sa raspadom nekadašnje Jugoslavije.

"Poređenje sa Jugoslavijom ne predstavlja najavu nasilnog raspada, već upozorenje u pogledu redosleda političke dezintegracije. Posle Titove smrti, ekonomska stagnacija, dužnička kriza, regionalne razlike i sporovi oko preraspodele postepeno su uništavali legitimitet saveznog centra. Republičke elite su grabile podršku u svojoj nacionalnoj bazi tvrdeći da zajednički sistem koristi drugima, a ide na njihovu štetu. U EU bi sličnu ulogu mogla da odigra kombinacija energetskih troškova, fiskalnih transfera, migracija i suprotstavljenih geopolitičkih interesa. Migracije ne moraju nužno da postanu glavni strukturni uzrok, ali mogu postati vruća emotivna i izborno efikasna tema kroz koju se kanališe šire nezadovoljstvo. Razlika je u tome što EU nema saveznu vojsku ni centralizovanu državu, pa je nasilan raspad malo verovatan; međutim, upravo zbog labavije strukture, njen postepeni 'de fakto' raspad je znatno lakši", zaključuje veštačka inteligencija.