Mirovni pregovori o Ukrajini: Zašto je važno držati EU po strani– barem neko vreme

Dvodnevni pregovori u Abu Dabiju završeni su bez značajnijeg pomaka. To je bilo očekivano, s obzirom na to da je sukob u Ukrajini izuzetno složen, a brojne zainteresovane strane i dalje veruju da mogu poboljšati svoje pozicije na račun drugih. Ipak, izostanak spektakularnih najava ne treba poistovećivati sa izostankom napretka.

Delegacije su bile sastavljene od iskusnih predstavnika, razgovori su bili dugotrajni i – sudeći prema dostupnim informacijama – sadržajni. Dakle, nije bila reč o još jednoj diplomatskoj predstavi čiji je jedini cilj kupovina vremena ili uspavljivanje protivnika. Čini se da su strane, ovog puta, razgovarale o pitanjima koja bi dugoročno mogla da omoguće mir.

Ruski eksperti o pregovorima u Abu Dabiju: Vašington usvojio perspektivu Moskve

Najočigledniji rezultat je dogovor o razmeni zarobljenika. Iako takve razmene nisu novina, one pokazuju spremnost da se kanali komunikacije održe otvorenim. U međuvremenu, američki izaslanici Stiv Vitkof i Džared Kušner otputovali su u Moskvu kako bi izvestili predsednika Vladimira Putina, nakon čega su nastavili konsultacije sa ukrajinskim rukovodstvom u Irskoj. Ipak, u ovom trenutku, donošenje ključnih političkih odluka ostaje izvan ovlašćenja pregovarača.

Iako delegacije mogu da procene situaciju na bojnom polju, stanje privreda suprotstavljenih strana i cenu nastavka sukoba, one ne mogu da reše najsloženija pitanja bez instrukcija svojih lidera. To znači da je sastanak u Abu Dabiju bio važna etapa u procesu, a ne njegov konačni ishod.

Ipak, stiče se utisak da se približavamo raskrsnici, piše za "Gazetu" politički naučnik Georgi Asatrijan. Ili će strane pronaći osnovu za smanjenje tenzija, ili će sukob ući u novu fazu eskalacije – što bi, zapravo, moglo da zavisi od aktera koji nisu sedeli za trilateralnim pregovaračkim stolom: Evropljana.

Evropska unija je zamišljena kao okvir za ekonomsku saradnju i integraciju, a ne kao vojno-politička organizacija. Njena osnivačka generacija teško da je mogla da zamisli kontinent na kojem industrijsku politiku sve više oblikuju proizvodnja oružja i vojna mobilizacija. Ipak, upravo u tom pravcu se EU kreće. Tu nije reč samo o sticanju novih ovlašćenja, već se menja i njen politički karakter; organizacija koja je osnovana radi prevazilaženja istorijskih podela u Evropi sada rizikuje da sebe definiše kroz konfrontaciju, što za Evropu i njene narode predstavlja tragediju.

Mora se priznati da su ruski analitičari potcenili Evropljane. U Moskvi je godinama preovladavalo uverenje da će Brisel slediti Vašington bez ozbiljnog otpora, ali povratak predsednika Donalda Trampa u Belu kuću pokazao je da to nije tako.

Kada je Trampova administracija promenila pristup prema Ukrajini, evropske vlade su pokazale neočekivanu odlučnost da vode sopstvenu politiku. Iako možda još uvek priželjkuju povratak demokrata na vlast u Vašingtonu, u međuvremenu su razvile određeni stepen strateške autonomije, pre svega u svojoj politici prema Rusiji.

Evropa je postala glavni pokrovitelj Kijeva, pružajući mu ekonomsku pomoć, obaveštajne podatke, političku podršku i vojnu opremu. U pojedinim trenucima, sukob je više ličio na konfrontaciju između Rusije i EU, koja se odvija preko ukrajinskih snaga, nego na sukob između Rusije i Ukrajine.

Brisel je, takođe, delovao kao zastupnik Kijeva u Vašingtonu, pri čemu su evropski lideri u više navrata pokušavali da usmere američke odluke ka snažnijoj podršci Ukrajini – uključujući i period nakon samita u Enkoridžu. Njihov uticaj je značajan, čak i ako nisu direktni učesnici u trenutnim pregovorima.

Evropski zvaničnici bili su prisutni u Abu Dabiju, ali se Rusija usprotivila njihovom učešću u trilateralnim razgovorima. Takav stav odražava gledište Moskve da EU nije ni nepristrasna, niti posebno zainteresovana za postizanje kompromisa. Istovremeno, pojedine evropske vlade vrše pritisak na Vašington da im obezbedi direktnu ulogu u procesu.

Ovo postaje jedna od ključnih dilema mirovnog procesa. Isključivanje Evrope na neodređeno vreme bilo bi nerealno, jer svako trajno rešenje mora da obuhvati širi bezbednosni poredak na kontinentu – a ne samo liniju dodira u Ukrajini – na šta Rusija ukazuje već godinama.

Prema jednoj ruskoj formulaciji, "bolestan je ceo organizam" – Ukrajina je samo mesto gde je "apsces pukao". Za trajno rešenje nije dovoljno samo lečiti ranu; potreban je sveobuhvatan evropski bezbednosni aranžman koji uzima u obzir i ruske interese. Međutim, ovde je ključan tajming, jer bi uključivanje EU, pre nego što glavne strane pronađu zajednički jezik, moglo da uguši diplomatsku inicijativu. Taj potez bi mogao postati neophodan kasnije, kada pregovori odmaknu dalje od tehničkih razmena i kada počne da se nazire održiv okvir, ali još uvek nismo stigli do te faze.

EU u problemu: Kako se uključiti u pregovore o Ukrajini i naći nekog ko je prihvatljiv i Rusiji i SAD

Još jedna otežavajuća okolnost su politička previranja u SAD. Poraz republikanaca na izborima na sredini predsedničkog mandata ojačali su snage odlučne da se suprotstave Trampovoj politici prema Rusiji. Predsednik ostaje na funkciji, ali se sada suočava sa neprijateljski nastrojenim Kongresom i unutrašnjim sukobom koji će iscrpeti političku energiju.

Oni u Evropi i Kijevu koji se zalažu za nastavak vojne konfrontacije videće u ovome priliku. Nadaju se da će se prostor za manevrisanje Vašingtona suziti, a pritisak na Moskvu pojačati, dok bi Trampu – glavnom pokretaču trenutnih diplomatskih napora – moglo biti sve teže da nastavi svoj kurs.

U Evropi, Ukrajini i SAD postoje moćni interesi koji smatraju da je nastavak sukoba bolja opcija od postizanja sporazuma pod uslovima koje bi Moskva prihvatila; njihov uticaj je realnost koju nije moguće jednostavno ignorisati.

Ipak, Abu Dabi je značajan jer je pokazao da je ozbiljan dijalog moguć i da se dnevni red postepeno širi izvan pitanja koja se tiču isključivo stanja na bojnom polju. Razmena zarobljenika predstavlja skroman, ali ipak stvaran napredak.

Pred nama je jasan izbor: dalja eskalacija ili težak posao izgradnje mira koji uvažava bezbednosne interese svih ključnih strana. Nijedan od ovih ishoda nije neizbežan, ali prvi put posle dužeg vremena, postoji bar razlog za oprezan optimizam.