"Špigl": Bitka za Afriku, Evropa sve više ostaje praznih ruku

Afrička mirovna inicijativa sredinom juna, kada su Moskvu i Kijev posetili šefovi vlade četiri afričke države, možda nije donela neki veliki preokret, ali je poslala jasnu poruku: mi Afrikanci više ne stojimo bespomoćno po strani, već se uključujemo u dešavanja.

Šefovi država Globalnog severa nekada su išli u afričke države kako bi posredovali u krizama i konfliktima: sada je situacija obrnuta, ukazuje se u članku nemačkog "Špigla".

Afrika se i dalje često ne uzima za ozbiljno, uprkos deklarativnim izjavama o vođenju politike na ravnoj nozi. Iznad svega, zapadni svet i dalje traže najbolji način ophođenja prema ovom partneru.

Gotovo svi lideri većih zapadnih zemalja pokazuju ogromno interesovanje za Afriku, koje nije vezano samo za sukob u Ukrajini. Kontinent koji je nekada smatran za neuralgičnu tačku, sve više se doživljava kao strateški partner.

Sirovine iz Afrike, nafta, gas, ali i litijum i kobalt, postaju sve značajnije, a svetski lideri čekaju na red u Senegalu, Kongu ili Namibiji. Kina, Turska, a sada i Evropa grade velike infrastrukturne projekte ne bi li proširili svoj uticaj na kontinentu.

Neki to nazivaju jagmom za Afriku, poput kolonijalnih pretenzija u 19. i 20. veku, ali sada postoji jedna ogromna razlika: afričke vlade sada su samopouzdanije i mogu da biraju partnere, što i čine.

Navodeći da ruski predsednik Vladimir Putin verovatno neće prisustvovati samitu BRIKS-a krajem avgusta u Južnoafričkoj republici, list podseća da je on ove nedelje domaćin samit u Sankt Peterburgu na kojem je ugostio predstavnike gotovo 50 afričkih zemalja.

Evropljani izgleda nisu pronašli odgovor na ovaj preokret, pa i dalje doživljavaju Afriku kao babarogu punu migranata, a globalna preraspodela snaga i trka za Afriku je počela i imaće neizvestan ishod, navodi se u tekstu.

Afrika je prepuna sirovina od kojih svet zavisi, uz litijum i kobalt, tu su i zlato i dijamanti, imaju velike zalihe platine, a sa razvojem nuklearne energije sve je veća potražnja za uranijumom kojim su bogate Namibija i Niger.

Nekadašnji kolonijalni gospodari besomučno su eksploatisali rudna bogatstva, a nakon nezavisnosti, njihov princip se nastavio: kompanije sa severa su ubirale profit, a siromaštvo i uništena životna sredina su ostajale u državi sa vrlo često korumpiranom elitom. Kina, koja sve više investira u rudnike, i Rusija, koja eksploatiše sirovine su relativno novi igrači.   

Još uvek opstaje paradoks kontinenta da su zemlje najbogatije sirovinama često među najsiromašnijima poput Demokratske Republike Kongo. Ali, preuzimanje kontrole nad eksploatacijom sirovina više se ne vrši oružjem, već na suptilnije načine.

Prema procenama stručnjaka, većina izvoza sirovina iz Konga odlazi u Kinu, dok Amerika i Evropa strahuju da će izgubiti svoj uticaj u Africi.

Značajne količine fosilnih goriva pronađene su 2015. godine ispod morskog dna na granici između Senegala i Mauritanije. Od tada, dve države rade zajedno na eksploataciji, a procenjuje se da će najmanje 30 godina moći da se proizvodi prirodni gas što uz dve državne kompanije, rade energetski giganti "Kosmos" i BP.

Dok se lokalni ribari bune zbog eksploatacije na mestu gde najviše love ribu, iz državne kompanije za naftu i gas objašnjavaju da je to ogromna prilika za Senegal, naročito imajući u vidu energetsku krizu nastalu nakon početka sukoba u Ukrajini. "Svi kucaju na naša vrata", kažu u ovoj kompaniji.

Mnoge multinacionalne kompanije za naftu i gas zainteresovane su da otpočnu projekte njihove proizvodnje na kontinentu bogatom sirovinama. Afričke zemlje 2021. godine zajedno su proizvodile 260 milijardi kubnih metara gasa, a očekuje se da će do 2050. ta brojka doseći 585 milijardi kubnih metara gasa.

Podseća se da je u maju nemački kancelar Olaf Šolc posetio Senegal, kao i da je istakao da treba intenzivno tražiti partnerstvo u gasnoj industriji. Senegalski predsednik Maki Sal i njegov kabinet trenutno mogu da biraju partnera: Francuska, Portugalija, Poljska, Italija – sve one se nadmeću za prirodni gas iako proizvodnja nije još ni počela.

U Maliju je vojna hunta došla na vlast 2021. godine, podseća se u tekstu, godinu dana kasnije počelo je povlačenje francuskih vojnika iz ove zemlje, a ove godine i Ujedinjene nacije trebalo bi da objave da povlače sopstvene mirovne trupe iz ove zemlje.

Od 2013. godine Francuska je slala trupe kako bi, kako se navodi, pomogla vlasti u Maliju u borbi protiv džihadista. Oko 5.100 francuskih vojnika bilo je stacionirano u Sahelu, dok je misija UN dozvoljavala angažovanje do 12.600 mirovnjaka u ovoj afričkoj zemlji.

Sa promenom vlasti, odlaze i strane trupe, a kako se u tekstu navodi: Evropljani odlaze, a Rusi dolaze.

U Dar es Salamu u Tanzaniji gradi se nova železnička stanica vredna desetine milijardi dolara, a grade je turske i kineske kompanije. To odslikava činjenicu da je pre 30 godina svaki osmi od deset velikih infrastrukturnih projekata u Africi išao američkim ili evropskim kompanijama, da bi 2020. godine takve ugovore dobijala svaka deseta kompanija sa ovih delova sveta.

Kineske kompanije sada učestvuju u trećini projekata, a sve više raste uticaj i onih turskih.

Bilo da se radi o Turcima u Tanzaniji, Rusima u Maliju ili Kinezima u Kongu, Afrika se preokreće, a razlog za to je i manjak političkog interesa na Zapadu za ovaj kontinent.

Evropljani sada najavljuju ulaganja od 150 milijardi evra u infrastrukturne i druge projekte, Amerikanci nameravaju da izdvoje 200 milijardi dolara za nerazvijene zemlje.

Ipak, procenjuje se da samo to neće biti dovoljno da Evropljani ponovo pridobiju zemlje koje su izgubili: moraju da ubede afričke partnere da su zainteresovani za ravnopravno partnerstvo, a ne samo da pobede konkurenciju.