Svet
Tri decenije od ukidanja aparthejda: Čudovišna rasistička država na jugu Afrike
Rasizam, koji predstavlja nasleđe evropskog kolonijalizma, nije sasvim nestao u Južnoj Africi. Ova zemlja, koja se brzo razvija, i danas se suočava sa rasnim podelama i visokom stopom kriminala
Pre 30 godina parlament Južnoafričke Republike izglasao je ukidanje ustavnog modela, koga je obeležavala bela supremacija i strogi režim rasnog aparthejda.
Reč "aparthejd" označava odvojenost, razdvajanje. Rase su u režimu aparthejda morale da se razvijaju odvojeno: crno stanovništvo u ruralnim sredinama, "bantustanima", belo u gradovima. Ovaj socijalni sistem rasne segregacije predstavljao je zvaničnu politiku tadašnje Južnoafričke Republike, koja je uvedena nakon pobede burske Nacionalističke stranke na izborima 1948. godine.
Dvadeset drugog decembra 1993, južnoafrički belački parlament, većinom od 237 glasa prema 45, izglasao je prelazni ustav zemlje, što je označilo stvarni kraj aparthejda.
Parlament u Kejptaunu konačno je dozvolio opšte izbore, bez obzira na rasnu pripadnost, što je bila ogromna promena za zemlju u kojoj je do tada crna većina bila sasvim isključena iz političkog života.
Politika aparthejda zvanično je uvedena 1948. godine, ali rasizam i aparthejd su bili mnogo stariji i predstavljali su stvarno nasleđe evropskog kolonijalizma, koga su na jugu Afrike uveli najpre Holanđani, a potom Britanci.
Život u zemlji aparthejda
U režimu aparthejda u Južnoj Africi postojao je "zakon o registraciji", prema kome je svaki stanovnik "registrovan prema rasnim karakteristikama": kao beli, obojeni ili crni. Četvrta kategorija bili su Indusi. Sprovođenje ovih mera nadgledala je "kancelarija za klasifikaciju rasa". Postojao je i zakon koji je zabranjivao sklapanje brakova, a zabranjeni su i seksualni kontakti između rasa.
Crna većina je živela u takozvanim bantustanima, iz kojih su se postepeno preseljavali u gradove, tradicionalno belačke sredine, uglavnom u potrazi za poslom. Preseljenje iz "bantustana" u gradove zahtevalo je posebne dozvole.
Južna Afrika je u mnogo čemu bila osobena zemlja. Pored Pretorije, imala je još dva glavna grada, a vodeći finansijski i poslovni centar nalazio se u Johanesburgu. Ekonomska snaga činila je jednom od najbogatijih zemalja sveta.
Sedamdesetih godina, na vrhuncu Hladnog rata, oko dve trećine svetske proizvodnje zlata poticalo je iz Južne Afrike. Zapravo, rasistički režim su održavale njegove poslovne veze sa finansijskim i političkim krugovima na Zapadu. Bez zapadne pomoći, režim aparthejda, osuđivan rezolucijama Ujedinjenih nacija, ne bi mogao da preživi.
Privredna snaga JAR omogućila je i da vlada u Pretoriji, u saradnji sa Izraelom, razvije sopstveni nuklearni, vojni i civilni program.
Vlasti JAR su pribegle i industrijskoj proizvodnji goriva, poput nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Ekonomski, to nije imalo mnogo smisla, jer je takvo gorivo bilo preskupo, ali proklamovani politički cilj je bila "energetska samodovoljnost".
Sa završetkomHladnog rata, režim aparthejda na jugu Afrike je doživeo slom, u nekoj vrsti mirne revolucije.
Mirni kraj rasističkog režima
Ferdinand Harcenberg, čelnik Konzervativne stranke, na zasedanju parlamenta nazvao je novo ustavno rešenje "čudovišnim", tvrdeći da ono "neće dovesti do demokratije već do komunizma."
Predstavnici Inkata partije slobode, koja je okupljala narod Zulu, odbacivali su novi ustav, zahtevajući konfederalizaciju zemlje. Pripadnici Zulu naroda su tokom režima aparthejda uživali izvestan povlašćeni status, posebno u poređenju sa ostalim crnim starosedeocima.
Beli nacionalisti tražili su posebnu "belu teritoriju", državu ili barem autonomiju, a takvi zahtevi se povremeno mogu čuti i danas.
"Nije to kraj, već novi početak", rekao je tadašnji predsednik Frederik de Klerk. Prethodno je De Klerk, zajedno sa Nelsonom Mandelom, predsednikom Afričkog nacionalnog kongresa, usaglasio nova ustavna rešenja.
Proces ukidanja aparthejda bio je praćen nizom sukoba, ali je na ovaj način izbegnut građanski rat.
Konačno, nakon ukidanja aparthejda 1990, Nelson Mandela je, na izborima 1994, izabran za prvog crnog predsednika.
Mandela, koji je pre toga u zatvoru proveo ukupno 27 godina, bio je ključna figura ove mirne revolucije. Često je opisivan kao "revolucionar blage naravi", neka vrsta Mahatme Gandija Južne Afrike.
Otada, ova zemlja je prešla dug put i postala uticajna članica ekonomskog saveza BRIKS, koja se brzo razvija. Ovaj razvoj, međutim, donosi mnoštvo problema, među kojima je i visoka stopa kriminala.
Ni 30 godina posle zvaničnog ukidanja aparthejda, problem rasizma u Južnoj Africi nije sasvim nestao.
"Belci se jesu izvinili, ali to je lažno obećanje, jer su im ostale sve privilegije", rekla je za Bi-Bi-Si stjuardesa iz Južne Afrike, koja se predstavila kao Meri.
"Moj otac je proveo pet godina u zatvoru", dodala je. "Nije bilo nijednog razloga za to. Naravno, nije samo on u pitanju. Hiljade ljudi su godinama bili u zatvorima, maltretirani, šikanirani, bičevani, omalovažavani, tretirani kao psi. Mnogo ljudi je ubijeno. Zbog čega? Samo zbog boje kože."
