Zašto je propao jedini relevantni mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine

"Volstrit džornal" objavio je nedavno nove detalje o neuspelim mirovnim pregovorima o Ukrajini održanim u Istanbulu u proleće 2022. Priča liči na neku vrstu prokijevske propagande u stilu "pogledajte kako je Moskva pokušala da ih podjarmi, nije ni čudo što su Ukrajinci odbili".

Džonson tvrdi da nije sabotirao primirje između Rusije i Ukrajine

Jedan od osnivača i urednik projekta "Vatfor" Sergej Poletaev rekonstruisao je za RT šta se dogodilo u Istambulu, zašto su mirovni sporazumi sabotirani, kakvu je ulogu u tom procesu igrala svaka strana i da li je zaista bivši britanski premijer Boris Džonson taj koji je pokvario dogovor.

Šta je bilo u sporazumima koje je Kijev tako iznenada (posle posete tadašnjeg britanskog premijera Ukrajini) odbacio? Na osnovu medijskih izveštaja Kijev bi dobio praktično sve teritorije, uključujući Donbas, u zamenu za neutralni status. Na stolu su bile određene opcije čak i u vezi sa Krimom.

Ali što je najvažnije, ovi razgovori su bili poslednja šansa da se spreči da se ono što je počelo kao relativno suzdržana vojna operacija pretvori u dugotrajan, potpuni rat.

Đavo je u detaljima

Klasična verzija događaja kaže da je Ukrajina bila spremna da potpiše sporazume, ali je tada Boris Džonson došao u Kijev, zagrlio neke lepe ukrajinske kondukterke i naredio Vladimiru Zelenskom da prekine pregovarački proces, navodno rekavši: "Ne treba ništa da potpisujete sa njima - hajde da se samo borimo".

Igrom slučaja, ovu verziju - da se Kijev ništa nije pitao a da je Englez sve upropastio - su plasirale same ukrajinske vlasti.

Ispostavilo se, međutim, da stvari nisu bile tako jednostavne. Prema pisanju "Džornala", Moskva je predložila sledeći plan:

Prema Istanbulskom sporazumu, bezbednost Ukrajine trebalo je da garantuju strane sile, uključujući SAD, UK, Kinu, Francusku i Rusiju. Ove zemlje bi bile obavezne da zaštite Kijev ako bi ugovor bio prekršen. Ali sve dok je ugovor bio na snazi, garanti bi bili obavezni da "raskinu međunarodne ugovore i sporazume koji su nekompatibilni sa trajnom neutralnošću Ukrajine", uključujući bilo kakva obećanja bilateralne vojne pomoći.

Ukrajinski diplomata: Putin je sve pokušao ne bi li sklopio mir

Tokom pregovora, glavni ukrajinski pregovarač David Arahamija izneo je kijevsku verziju. U roku od tri dana od potencijalnog izbijanja rata, agresije, vojne operacije ili bilo kakvog prikrivenog, hibridnog rata protiv Ukrajine, zemlje garanti bi morale da održe konsultacije, nakon čega bi bile zakonski obavezne da Ukrajini pruže vojnu pomoć – posebno putem snabdevanja oružjem i uspostavljanja zone zabranjenog leta.

Ukrajina je zvanično saopštila da je "ovaj mehanizam čak jasniji nego u članu 5 NATO-a, koji ne predviđa nikakva ograničenja u pogledu vremena konsultacija". Drugim rečima, u proleće 2022. Ukrajina je nadaleko vikala da će potpisati sporazum koji će biti više obavezujući od obećanja NATO-a.

Ovaj pristup je prilično konzistentan za Kijev, koji je od sredine 2000-ih čeznuo da se nađe pod "kišobranom" zapadnih vojnih garancija. U stvari, Ukrajina je toliko težila da se pridruži NATO-u da je čak napravila amandman na svoj ustav, zvanično proglasivši pristupanje NATO-u glavnim ciljem zemlje.

Kijevska vizija sporazuma podrazumevala je da lideri NATO-a moraju da garantuju bezbednost zemlje u svim okolnostima, bez obzira na akcije Ukrajine.

Prema Arahamiji, Boris Džonson je tada došao u Ukrajinu, rekao Zelenskom "hajde da se borimo" i tako je počeo rat. Situaciju je dodatno podgrejala provokacija u vidu Buče. Uzgred, sam Džonson je ukrajinsku verziju događaja nazvao "potpunom besmislicom i ruskom propagandom".

Dakle, šta se zaista dogodilo u aprilu 2022? Očigledno, po dolasku u Kijev, Džonson je rekao Zelenskom (govoreći u ime Velike Britanije, SAD i Francuske) nešto u stilu: "Možete da potpišete šta god želite, ali mi nećemo ništa potpisati i nismo spremni da pružimo bilo kakve garancije, posebno imajući u vidu vaše zahteve i formulacije. Odluka je vaša, gospodine Zelenski. Ako izaberete rat, mi ćemo vas podržati novcem i oružjem; ako izaberete mir, ostaćete sami sa Putinom".

Ovo se poklapa sa kasnijim akcijama i odlukama Zapada, pošto do sada niko na Zapadu nije preuzeo nikakve zakonske obaveze u vezi sa Ukrajinom. Čak i sporazumi o vojnoj pomoći koji su sklopljeni ovog proleća nisu ništa drugo do set deklaracija koje su pogodne za Zapad. Evo kolektivnog stava zapadnih lidera: NATO nije spreman da pruži nikakve garancije Ukrajini i neće potpisati nikakve sporazume, navodi Poletaev.

Ako je sve ovo zaista tačno, onda je Zelenski doneo fatalnu odluku da prekine pregovore iako ga je Zapad gurao na ovu odluku, pogrešno smatrajući da se sukob može rešiti na bojnom polju.

U nekom trenutku, umesto da slede racionalni kurs, zapadne elite su dozvolile da ih nadvladaju emocije. Zelenski ih je ubedio da Oružane snage Ukrajine mogu da pobede Rusiju, a oni su u to verovali do te mere da su bili spremni da rizikuju svoj politički položaj, pa čak i budućnost celokupnog sadašnjeg liberalnog svetskog poretka.

Sve ovo dovelo je Zapad do odlučujućeg račvanja na putu: Šta učiniti ako Ukrajina izgubi? Da li zapadni lideri treba da slede primer Džonsona i ostave Ukrajinu samu sa Moskvom ili da započnu veliki rat sa Rusijom?

Bilo kako bilo, put koji su izabrali uticaće na ceo tok svetske istorije, zaključuje analitičar.